„Znaš li, derane, ko je Hendriks?“

Stepen progresa jednog društva iskazuje se i odnosom prema najslabijim, najranjivijim i marginalnim članovima tog društva, a ne stvarima na koje nisi mogao da utičeš. Glupo je biti ponosan na nešto što nema veze sa tvojim dostignućima, ali svako od nas, koliko god razmišljao šire od rase, nacije, grada, kvarta, ipak drugačije zatreperi kada se pozitivno pominje njegov narod, njegovi bližnji. Odavno to kod nas nije ponos na to šta je ova država sada, već ljubav ka mogućnostima, ideja da posle ovog mraka mora doći ono čime se, odavno u prazno hvalimo – humanost, gostoljubivost, srdačnost, empatija, zaštita slabijih… Tu smo, nažalost, podbacili u trci za pukim preživljavanjem. Svaki smisao za šire sagledavanje, od bazičnih stvari za življenje, preko empatije do nekih dubljih promišljanja, sužen je zidovima hodnika u koji smo sami utrčali naivno bežeći ka „boljim šansama“, a sve jedni preko drugih trčeći ka drobilici koja svakoga kad-tad samelje na kraju istog hodnika. Trka preko leševa, taj post-kapitalistički credo, sve češće prerasta u izopačenu, bizarnu dihotomiju „mi protiv njih“. Svet je ovaj tirjan tirjaninu, nevinih nema. Jer nevini ili se priključe nekoj od mnogih strana, ili postradaju ne želeći da budu deo igre.

O Kristijanu Kostiću Blekiju, nekada asistentu snimatelja na TVNS, a spletom okolnosti uličnom muzičaru, atrakciji novosadskog centra, drugaru, takoreći delu pejzaža Novog Sada, više nego dovoljno je rečeno ovih dana. Bleki je samo još jedna od žrtava u ovoj tirjanskoj igri, gde se učesnici sistematski ohrabruju da budu sud, sudije i dželati.

Bleki nije hteo da bude deo te igre. Delom spletom okolnosti, ali najvećim delom sopstvenom voljom, želeo je samo da bude prisutan u životima ljudi kako kakva fikstura, kao neko za koga se podrazumeva da je uvek tu, takoreći oslonac. Što je mnogima i bio, po ličnim svedočenjima. Nažalost, zapalo ga je da bude deo ove surove igre na najjeziviji mogući način – brutalno je ubijen od strane tri puta mlađeg krvnika koji je rešio da uhvati tri koraka u igri presudioca i dželata. Razlog nije bitan. Pravilo igre je ne upitivati razloge.

Najmanje što jedno društvo može da uradi kako bi preokrenulo pravila igre jeste da samo insistira na tim promenama. Ne da kuka kako će nečija koverta da izvuče zlobnika sa robije, već da izvrši pritisak kako bi bio adekvatno kažnjen. Za tako nešto, pak, potrebna je, pre svega širina svesti, koja je znatno osakaćena. Što ne znači da je nepostojeća. Samo treba početi od nekud, ali jednom kad se počne, to će na duže staze biti za pravi, adekvatni ponos društva.

„Znaš li, derane, ko je Hendriks?“, prostodušno bi upitao Bleki na celu ovu govoranciju. Ne brini, druže, to smo naučili. A mnogi su to naučili upravo pored tebe. Sad je vreme da učimo druge stvari ispočetka.