Monopoli i karteli (1. deo)

Lični osvrt Admina 3

Kako se interna polemika u timu povela na temu „nefer“ poslovne prakse i šta država (bilo koja) duradi da bi to rešila Admin 3 je malo pisnuo malo svoj stav, a potom će moderator dati svoj.

Vrlo često se pokreće tema o tome šta mora i može država da uradi povodom monopola i kartela, najjednostavniji, a takođe i jedini tačan, odgovor je – Ništa.

Ono što jedino može je da ih zaštiti i obezbedi im monopol, a ako već želi da nema monopola treba samo da liberalizuje tržište i povuče se kao akter sa njega.

Možda zvuči kao da stajem u odbranu kapitala i kapitalista, ali u stvari samo verujem čuvenom američkom ekonomisti čikaške škole, Tomasu Sauelu (Thomas Sowell), koji kaže da monopol nije održiv sem kada je pod protekcijom države. Naravno sve ovo je pod premisom slobodnog tržišta gde je nesmetano učešće akterima omogućeno.

Kako za monopol, tako i za kartele važi isti princip. Kartel država ne treba da razbija, već da ga pusti sam da propadne, pa tako i nema smisla donositi “antitrust” zakone koji bespotrebno regulišu tržiste i prave administrativni pakao.

Uzmimo primer u obzir da se kartel od deset najvećih proizvođača obuće okupi i dogovori da drže nerealno visoke cene. U tom slučaju postoji problem poverenja među njima. Kako bi bilo ko mogao da bude siguran da neko od ostalih devet članova neće u nekom trenutku pristati na manju cenu kako bi i onako sa njom profitirao više nego inače i tako prouzrokovati pad nerealnih cena na tržištu, jer bi nakon nekog vremena i drugi članovi isto postupili. Ili ako postoji jedanaesti učesnik na tržištu on bi mogao da ponudi manju cenu i privuče ljude sa njom i tim bi došli do toga da kartel mora da obori cenu kako bi ostao konkurentan. Naravno, za ovo bi bilo potrebno odredjeno vreme, ali rezultat je neminovan. Pride, veća marža u nekoj oblasti je poziv investitorima da u nju investiraju i te nerealno visoke cene će neminovno prouzrokovati pad cena na ono što je tržišno opravdano i realno. Na sve rečeno, valja napomenuti da dugoročno za firmu nije dobro da nema podsticaj da bude efikasnija. To može dovesti do njenog kraha kada se mnopol izgubi. Odličan primer toga je indijska firma “Tata Steel” koja je imala sto postotni monopol na trgovinu čelika na prostoru Indije, ali i svom izvozu, a koja je jedva preživela liberalizaciju tržišta 1991. godine.

Nekada ljudi mešaju monopol sa procentom udela koji taj akter na tržištu ima, ali zaboravljaju da pri liberalnom tržištu u kome nesmetano mogu internacionalne firme da učestvuju udeo negovori mnogo pa čak i kada je ono sto posto kao što smo mogli videti na primeru “Tata Steel”-a.

Dobro bi bilo reći da se tržišna utakmica reguliše zakonima, ali ne i sami odnosi i transakcije između dve strane. Prosto rečeno – Država ne treba da bude jedna od strana jer nikakav interes sem političkog nema, pa i sve poteze koje vuče su duboko motivisani time.