Шут кроз ореол

Дванаести март сваке године обележавамо као празник стране, односно Дан Велтшмерца. А ове године, притом, имамо и један јубилеј.

Двадесета годишњица убиства републичког премијера Зорана Ђинђића пролази очекивано у интелектуалним и интернетуалним круговима. „Једни га хвале, други жале, трећи кажу – е мој брале, тај је био кваран као шупаљ зуб“, како каже почивши кантаутор. И у том кључу можете посматрати како му један део јавности кује ореол, док му други убацује трозубац у руке.

Истина је, наравно, у чистилишту, негде између два екстрема, где се скидају сви учитани симболи и објекат посматрања се приказује у реалном светлу, са реалним особинама.

Признајемо, у покушају да дамо иоле реални осврт на лик и дело Зорана Ђинђића, поделили смо га на две хронолошки раздвојене категорије:

1) Ђинђић опозиционар и

2) Ђинђић политичар на власти.

Или, хајде да то прецизирамо, Ђинђић – лидер једне од већих опозиционих странака и менаџер кампање која је довела до слома Милошевићевог режима; и Ђинђић – премијер Србије и, накратко раније, градоначелник Београда.

Занемарићемо његов дисидентски период, као и време проведено у дијаспори (капа доле за докторат код Хабермаса и ако му је нуђена катедра на Харварду!).

Но, ако и сагледамо те политичке личности, увидећемо да обе имају светле и мрачне стране. Уз много сиве боје.

Ђинђић опозиционар је био човек од акције, каквог ни данас, ни било када пре или после његове власти нисмо добили (уз перверзни изузетак Вучића). Перманентно је био на терену, тачно дозирајући шта и када треба да обилази. Углавном је био неустрашив (са изузетком кратке епизоде када је, из објективних разлога, морао да се склони из Србије током бомбардовања, јер је ДБ тада имао идеалну прилику да га ликвидира без много медијске помпе). И да. Приписивано му је свашта што не стоји – рецимо, захтеви да се бомбардује Србија дуже и јаче. Какав нонсенс! Пре свега, крајње логично, ко би желео да преузме власт у разореној земљи!? Можете да не волите Ђинђића, али не будите на страни „рекла-казала“ изјава и трачева. Држите се истине, не полуистине.

А истина је да ни Ђинђић, „опозиционар каквог никада пре и касније нисмо имали“ није био сасвим доследан. Ни идеолошки, ни политички. Сећате се приче о намештеним унутарстраначким изборима, где је захваљујући Весићевом бројању гласова Ђинђић за длаку победио Мићуновића? Састанака са Радованом Караџићем, честитки Ратку Младићу, руковања са Арканом, те чак и незваничне коалиције ДС-а и СПС-а 1993. године на савезном нивоу? Тајних састанака са Милошевићем током протеста 1997? Дакле, ни ту ствари нису ишле праволинијски. Жао нам је, Лалићу, Ђинђић није никакав антимакијавелиста. Напротив.

Уосталом, немојмо заборавити чин којим се завршио Ђинђићев стаж у опозицији: Не, то није Пети октобар. То је његов често забашуриван састанак са Легијом на непознатој локацији уочи тих догађаја. Детаље договора никада нисмо сазнали, али можемо да их наслућујемо на основу свега што се догађало наредних месеци и година. За крај приче о Ђинђићу опозиционару, пак, морамо рећи: Камо среће да је, по питању идеја и активности, неко данас макар и налик Ђинђићу. У крајњем, немојмо заборавити да је Милошевић њега видео као свог архинепријатеља у опозицији. Не Драшковића, не Коштуницу, иако су они у каснијим годинама далеко више профитирали.

Што се, пак, тиче Ђинђића политичара на власти: Сетимо се дубиозног чина којим је један бивши марксиста преузео градску власт у Београду – скидања петокраке са зграде Старог двора. Ок, разумљиво је констатовати да можда, ако бисмо били искрени, на једној монархистичкој згради, место петокраки никада није ни било. Али опет, у целој опозицији је било немало левичара, а те зимске ноћи 1997. године је „у лајву“ то одавало утисак постављања ражња док је зец још увелико у шуми. Пак, његов мандат на челу Београда је био исувише кратак да бисмо давали неке нарочите коментаре. Ево, похвале за обнову трамвајског парка (набавка „Катица“ из Чешке по наруџбини претходно обустављеној због санкција) и враћање пројекта Београдског метроа из 1970-их, који је једини нешто вредео. Штета што је пресечен, а штета и што ти трамваји и данас, четврт века касније, чине базу београдске шинске мреже.

И наравно, сада долазимо до онога што се Ђинђићу највише спочитава. Премијерски мандат. Најпре, да објаснимо, апсолутно имамо разумевање да је затечена економска ситуација у земљи била… ма шта да увијамо, била је тешко срање. Привреда дисфункционална, црна и сива економија при врхунцу, криминал ушао у све поре друштва, „замрзнут“ курс немачке марке (6 динара) увелико нетачан, санкције западних земаља на снази, а томе додајмо и разарања од бомбардовања „које је Ђинђић призивао“, што би рекле велике апологете Милошевић Слободана. Тек је пређашњим променама на савезном нивоу, земља добила пуно међународно признање и чланство у Уједињеним нацијама. И сада, када постајеш премијер, јасно ти је да први потези неће подразумевати фине баштенске радове, већ озбиљне потезе булдожером. Похвалићемо чињеницу да је отпочео са успостављањем правне државе, примарно ту мислимо на институције које су настојале да наметну владавину права. Жао нам је што ДОС није одмах искористио двотрећинску већину у Скупштини да донесе нови Устав (то је морало да чека национални консензус шест година касније са „снагама прошлости“, па томе и чињеница да су поједини чланови преписани из Устава 1990. године, а данас су тег око врата). Чак донекле можемо и разумети што се Ђинђић 2001. године одлучио за либерално-капиталистички модел економије (иако је он увелико критикован у другим земљама бившег Источног блока), јер свет од пре две и по деценије је онај у коме САД још увек суверено влада планетом и намеће политичко-економско-безбедносне моделе. То је свет пре 11. септембра, Велике рецесије, Арапског пролећа, мигрантске кризе, Ковида, Украјинског рата и јачања земаља Далеког истока (да, примарно Кине, са којом је коалиција СПС-ЈУЛ имала добар однос, а Ђинђићев кабинет гледао на њу са подсмехом). Пак, ко год је иоле разуман смогао снаге да преузме такву земљу, урадио би „нешто“. Направио би некакав искорак од СПС-а, који је увелико био уљуљкан у мета-митоманију.

Два кључна детаља које замерамо Ђинђићу премијеру су:

1) Ужасан избор сарадника (Ђелић, Влаховић, на неки начин Динкић, Кори Удовички, Слободан Милосављевић, Весић, Чедомир Јовановић); те

2) Очајно решавање социјалних питања.

Ово друго је нарочито индикативно код свих ишчуђавања око тога како су Радикали већ до друге половине 2003. године направили огромну гласачку базу, а ево и објашњења одакле им сви ти људи. Наиме, чињеница, Милошевић је куповао социјални мир стварајући категорију „запослених на принудном одмору“ у свим великим системима који су увелико пропали 1990-их, али су на папиру постојали („Електронска индустрија“, „Машинска индустрија Ниш“, „Индустрија мотора и трактора“, „Индустрија мотора Раковица“, „Прва петолетка“, „Гоша“, „Српска фабрика стакла“,… ма, и сами наведите, имамо барем десетине таквих система). Ђинђић је без много промишљања одлучио да стотине хиљада, а можда и милионе таквих људи пошаље директно на улицу, без нарочитог социјалног програма. И на страну шта је са тим судбинама било, ови људи, чак и ако су до 2000. гласали за неке демократске опције, то више никада неће чинити. Ни они, а вероватно ни њихови потомци.

Укратко, то је највеће и најзлоћудније наслеђе Ђинђићевих пресечених реформи. Аутократија и популизам су временом тријумфовали захваљујући чињеници да су се милиони претходно искрено убеђених људи „опекли“ о наслеђе демократије помешане са либералним капитализмом. На крају, Ђинђићева ликвидација (која је као дубоко антицивилизацијски чин за сваку осуду, потпуно незаслужена, али никако изненађујућа, имајући у виду да је уследила после вучења бројних неопрезних потеза) је направила свеца од њега. Да је поживео, вероватно би изгубио власт (да ли од Коштуничиног крила ДОС-а или од СРС-а, није на нама да нагађамо), а ми ћемо да подигнемо улог у претпоставци, који је дао Зоран Живковић, и рећи да вероватно он лично више никада не би постао премијер или високи функционер.

За крај, бласфемија: Данашња Србија можда није земља из „Зоранове визије“, али је врло блиска ономе чему је водило његово практично делање. Да ли свесно или не, не знамо. Ђинђић није био пророк. А што се тиче цитата и метафора…

Данас их ионако може сачинити и вештачка интелигенција.