Monopoli i karteli (2. deo)

Lični osvrt moderatora

Ipak ima nešto u zmijici na Nokia 3310 i posle pada sa 3310. sprata.

Lični osvrt moderatora

Tehnologija napreduje, ali napreduje i inventivnost korporativnih glava šta sve može da im prođe.

Ono što je rečeno u prethodnom tekstu da se izgubio srednji segment uređaja – to je 100% tačno. Valjda ide ruku pod ruku sa odumiranjem ‘prave’ sresnje klase. Trik je što danas sve češće neki low–end uređaji prodaju po cenama koje bi mogli zauzimati uređaji srednje klase (kad bi ih bilo) – i to što se sada tako prodaje, to je neka budget klasa, naspram visokokvalitetne premium klase – tako da šta imamo: osim ako ne pucaš na najskuplje iz klase (što je veoma često prevara al ajde da ne širimo priču), ti ćeš da platiš skuplje nego što objektivno bi trebalo da košta – a dobiješ relativno loš kvalitet. Jedino što je svima dostupnije sve po cenama koje su generalno niže nego nekad, to zaista jeste tačno. Ali ja mislim da je to džabe ako neko treba da odvoji od osnovnih potreba da bi kupio mob.telefon ili računar koji nije praktično jedan fail kao kompetentan uređaj (i koji ce da mu potraje jer taj neko ne može da priušti da svake godine kupuje nov). A došlo se da praktično prosečan potrošač mora da odvoji od nekog redovnog troška da bi uštedeo ne bi li mogao da bude u toku s normalnim trendovima za tehničku robu. (mala stanka: tehnička roba kod nas je posebno frapantno skupa jer su razni državni nameti veliki, svaka karika u lancu dobavljača i uvoznika se ugrađuje, troškovi poslovanja sve veći, i sve se to uzida u cenu krajnjem kupcu)

Međutim, glavni problemkoji može da se prepozna već laičkim okom sa potrošačkom robom –„tehnikom“, jeste što većina današnjih uređaja (čak i automobile bih uključio) sve manje može da se reparira. Znači, oprakva se svodi na „baci pa kupi novo“ (što je OK do nekog praga jeftinoće, pod uslovom da se ne radi o uređajima koji preterano zagađuju kao otpad) ili zameni ceo modul (jer delove ne pravimo, što bi ti nama platio jeftinije kad možeš skuplje). Ovo drugo posebno NIJE posledica tehnoloških rešenja (barem ne direktno) nego je posledica poslovne odluke kakva tehnološka rešenja se forsiraju – i tu je baš kartelizacija i monopolizacija uzela maha u celom svetu, da to nije zdravo.

Neko će reći – to je sve tako zato što je tako ekonomski najopravdanije…. Često jeste, ali postoji pregršt primera gde je očigledna zadnja namera proizvođača i prodavaca, pružaoca garancije i “ovlašćenih servisera”. Ne može biti jeftinije da zameniš ceo ekran na telefonu ako ti je crkao samo fingerprint sensor (koji postoji kao poseban deo i može da se zameni, samo ko ume…ali ga ne prodaju. Prodaju samo ceo modul ekrana).

Svako ko se pojavio na tržištu da proba da popuni taj segment i da se bavi popravkama i/ili prodajom za to potrebnih pojedinačnih delova, naišao je na saplitanje od strane kompanija koje iste uređaje proizvode i u cilju im je samo da se kupuje novo svake godine malte ne. Ako može i svakih 6 meseci. Ma svaki dan kad bi moglo da se prihoduje od jednog istog kupca po 1.000 evrića za nov telefon koji je tog dana najnoviji – išlo bi se na to…

Takođe after market rešenja je sve teže razviti zbog serijalizacije tih uređaja i delova, što je samo po sebi legitimno sa aspekta intelektualne svojine, ali u kombinaciji sa napred navedenim nefer praksama stavlja potrošače u podređen položaj u odnosu na eru pre toga. I to prolazi…

Posebna priča je sve veće nametanje koncepta da ti kad kupiš nešto i nisi baš 100% vlasnik nego više si korisnik, u neku ruku pretplaćen na imanje prava da raspolažeš neko vreme… Pa s tim u vezi neke kompanije javno priznaju da “ne žele da korisnici budu u stanju da rasklapaju i opravljaju uređaje s njihovom robnom markom zarad izbegavanja bezbednosnih rizika i zarad očuvanja reputacije kompanije itd itb”. Ne, buraz. Ne želim da me štitiš na takav način, punoletan sam, sasvim je dovoljno pisano upozorenje na unutrašnjoj strain kad otvorim poklopac koje će da kaže “Oprez! Baterija može izazvati električni šok ili požar. Nemojte rasklapati osim ako niste majstor odgovarajuće struke” ili šta god već u tom stilu što će da me propisno upozori o rizicima. Mimo toga sam gospodar svoje sudbine. Kao i sudbine uređaja. Jer kupio sam ga. Vlasnik sam. Ako oću da pokušam da popravim kad se pokvari – nemoj da me sprečavaš da čak i pokušam (pa makar i ako nema smisla skroz jer je po vrlo jeftinoj ceni moguće nabaviti novo – ako oću da budem glup za rođene pare i vreme i živce – pusti me da budem glup, ne ugrožavam nikoga i ničije najbolje interese osim svoje ukoliko sam glup, veoma je besmisleno pokušati zabraniti ljudima da rade bespametne stvari). Od momenta kad si mi prodao nešto – nemaš više nikakve apsolutne ingerencije nad time, nego ih imam ja.

Da ne krećem na temu planned obsolescence. To su sve veoma anti–tržišne prakse. Ali vlade širom sveta ćute… Čak sada idu na to da prave traktore koji ne mogu da se oprave bez da ovlašćeni serviser dođe i bocne svoj neki token u neki port unutri u kabini… Zašto je to tako? Sigurno ne zbog seljaka da mu se što pre osposobi mašina da može da nastavi da ore, da mu ne propadne rod… Nego zato što svi u lancu donosioci politika–proizvođači–uvoznici–serviseri–prodavci svi imaju na takav način monopol i osigurane velike profite. A seljak – može on i da ostane na “pozitivnoj nuli”… Tako ga već država davno tretira i destimuliše, pa što ne bismo i mi u lancu industrije traktora. Čak je simptomatično da se baš najveća imena služe takvim praksama u poslednjih par godina. Ne neki sumnjivi brendovi, nego baš oni najreputabilniji.

Tako da – složio bih se generalno slažem za survivorship bias što se tiče mašina, uređaja i robe – tačno je da gledajući u fiksni bežični telefon od pre 25 god. koji i dalje radi savršeno gledam u nešto što je uspelo da potraje 25 god. (možda uz par zamena baterije), a ne vidim (jer ne postoje više pa ne mogu da ih vidim) more istih takvih uređaja koji su crkli tokom tih 25 god…. sve te predrasude jesu prisutne, ali ipak ima istine u tome da se sve ‘u proseku’ proizvodi uz znatno lošiji kvalitet izrade – a nije uopšte jeftinije koliko je (u relativnom smislu) lošijeg kvaliteta. Paradigmatski, telefon od pre 15–20 god. je imao manje složenu elektroniku (na šta ne bih voleo da se vratim niti mislim da je moguće uopšte), ali je imao i mnogo kršteniji industrijski dizajn koji je otvarao šansu da mu se životni vek produži reparacijama (a time se ne samo štede pare nego se i smanjuje zagađenje ćivotne sredine eOtpadom), i kad ga rasklopiš unutra je šematski dijagram koji svaki kršten električar može da rastumači čak i ako nije prošao specijalni super ekskluzivni trening za ovlašćene servisere kako da reparira uređaje te firme…. Danas kad pogledam mobilne telefone – koji za razliku od fiksnih po definiciji rade na baterije – i kojima ne možeš čak ni da izvadiš i zameniš bateriju vidim uređaje koje je neko namerno tako dizajnirao da ti onemogući da im time produžiš životni vek jer je alav na tvoje novce koje želi da ti izvuče na kupovinu novog, praveći inherentno ograničenje veka eksploatacije na vek trajanja baterije (a apsolutno može da se reši tako da se uređaj istih specifikacija jednako efikasno i ekonomski opravdano napravi ali tako da omogući vađenje baterije i stavljanje druge iste takve). A čak i ako neko ima resurse da ti izvrši zamenu te baterije – naduvaće cenu puta tri pa nećeš imati račun, biće ti jeftinije da kupiš novo…

Svakako, da ne budem cinik skroz – dok su nam ovo problemi i teme od velikog značaja – poput toga što me mrzi da kupujem svake godine nov telefon nego bih voleo da kupim jedan koji će da mi potraje –– treba da budemo srećni u svojim životima. Ili da bar pokušamo da ih živimo što srećniji i rasterećeniji.

No ipak ne bih da propustim da poentiram da uopšte, ne samo telefoni, nego 90% potrošačke robe može da se načini vrlo podložnom i u mnnogo većoj meri zahvalnom za popravke, samo je stvar volje onih koji nam je prodaju da to tako ne bude. Imaju debeo razlog – jer je bolje po poslovne rezultate. Ali i otimanje zelenaštvom bi bilo bolje po poslovne rezultate svih banaka pa ne vidim da je zelenaštvo legalno. Ima neki limit na kamatne stope (koji se smatra razumnim na osnovu nekih parametara. I to je regulatorna mera koja ima smisla, ja to kažem kao neko ko se gadi na regulaciju).

Monopol do kojeg dolaziš ne tako što si bolji od svih ostalih nego tako što saplićeš sve druge koji bi bi ti bili alternativa tako da potrošač posle nema slobodu izbora – nije legitimna pozicija. Nego je jajarsko poslovanje. Tačka.

Tržište kao koncept postoji isključivo zato što kupac ima slobodu izbora.

Takođe valja uvažiti i slobodu izbora prodavcu da odluči da nekom nešto ne želi da proda. Tako da s te strane mogu da razumem kad neki proizvođač kaže: vidi, ja ne želim da prodajem nekim shady firmama odašiljače niti Wi-Fi module jer ne želim da završe u bombama koje će da pobiju stotine ljudi u teroristickim napadima (legitiman razlog za restrikciju dostupnosti).

Samo je poenta u tome da, kao i kod svake druge trgovine, nijedna strana nema neke zadnje namere. Sabotiranje cele jedne grane privrede (a to su usluge opravke uređaja) koju praktikuju proizvođači zarad uvećanja sopstvene dobiti u klasičnom stilu leba preko pogače definitivno se kvalifikuje kao zadnja namera za mene.