Reče naš drugi admin u novogodišnjoj noći, pre 365 dana, kako će godina koja počne potonućem „Freestyler“-a biti sve, samo ne obična. I beše u pravu – dobismo neku vrstu zaokruženja ovim potonućem „Kartela“ pre koji dan.
Držimo se analogije vode koja, nadirući i tekući, spira mnoge slojeve koji skrivaju kamenje; u godini gde su dva splava završila u reci, voda je, čini se, sprala mnoge maske i rezone.
Podrška stranci, naročito od strane javnih ličnosti ili onih koji su od stranke imali lične koristi, do sada je uglavnom bila svedena na potpis i eventualnu javnu podršku ljudi od značaja. Ono što je sadašnja vladajuća garnitura učinila jeste da, u duhu transparentnosti, svačija podrška ima da bude javno obznanjena, jednako koliko ima da bude neprikosnovena i neupitna. Znali su mnogi ko je tačno potpisao za partiju, što u bližoj okolini što u javnom životu. Sada, pak, ima da mašu time, budu viđeni, da budu prezreni od strane niščeg plebsa koji se nije setio tako genijalne ideje učlanjenja u partiju radi ličnih benefita i rešavanja egzistencijalnih problema. Time nam vlasti otvoreno, rugajući se i brkajući prst u oko, poručuju kako odista društvo ima da se raslojava i ko je nova klasa.
A šta je sve potonulo u 2023. godini?
Može se reći da je potonulo ekonomsko i geopolitičko pokriće za SNS-ov populizam.
U nedostatku ozbiljnije euforije za nametanjem optimističnih obećanja, 2023. godina je počela – ili preciznije rečeno – nastavljena jednom posve novom politikom, nazvanom „Boli me kurac“. Njena personifikacija je niko drugi, do gradonačelnik Beograda (za sada) kratkog mandata, Aleksandar Šapić. Otkud sad takva politika i kako se ispoljava? Recimo da je Šapić počeo da vlada Beogradom na način nezamisliv čak i dvojcu Mali-Vesić, koji je makar održavao privid predanosti prestonici.
Šta imamo sada?
-Po parku je previše smeća oko đubrijera?
-Marš napolje đubrijere (Alan Ford da pozavidi).
-Zatekao sam prevrnut kontejner u ulici?
-A Vas je baš mrzelo da ga podignete.
-Nema dovoljno autobusa na pojedinim linijama!
-Boli me kurac.
-Ako se uvede novi sistem tarifiranja saobraćaja – naplata će dodatno posustati, nastaće čitav haos oko guranja u prevoz, a kao učenici, studenti i nezaposleni će se podvući ko zna ko sve…
-Boli me kurac
Kurcobolja i javašluk su zavladali srpskom prestonicom kao nikada do sada.
Šta je još potonulo? Može se reći da je – svakako kao posledica dugogodišnjeg zanemarivanje vaspitanja i obrazovanja – potonula i savest, barem kod dela populacije. Maloletni K.K. nikada nije bio vaspitavan da ima savest, zato što su dotičnu njegovi roditelji (inače, crême de la crême nacije, što reče Žvaljava Pizdurina) nekada davno izgubili, u jurnjavi za profitom u okviru privatnih usluga u medicinskim naukama. Ideja da ljudska bića, manje-više, u istom položaju kao što si ti, treba da pobiješ (a sa 13 godina i te kako dobro znaš šta znači lišiti nekoga života) samo zato što su ti se nešto zamerili ili prividno zamerili, ozbiljno govori o tome da dobijamo generacije sa nemalo ljudi u potpunosti lišenih savesti. Srpski GenZ i Gen0 su, takoreći, psihopatske mašine, spram kojih je ChatGPT Majka Tereza.
A šta reći za nešto starijeg Uroša B, iz Dubone, koji je takođe lišen savesti, a odrastao u zagrljaju VBA tatice? Kada ti se neko zameri, dakle, tvoje rešenje je da uzmeš pušku i redom lišavaš života ljude – gore nego u nekom „GTA“ rage modu – samo da bi po selu salivao stravu? Zapravo, oko ovog masakra vredi reći da je znatno više odao utisak tragikomedije. Ona je počela stavom policije, koja dotičnog nije uspela (ili nije htela) da stigne, sve dok nedužni taksista nije otkrio gde se sakrio – nekoliko desetina kilometara dalje. Nastavila se bizarnom činjenicom da je naciji danima bila podvaljivana dezinformacija kako je siroti otac svisnuo od bola zbog sina – da bi se ispostavilo da je sam (preko obaveštajnih službi) tabloidima podvalio tu patku, dok se sve vreme skrivao u kući, okružen pravim malim arsenalom.
Kada je potonula savest, nekako je – posle dugog niza godina – isplivala svest. I to ona kolektivna. Činjenica da smo u onim tragičnim majskim danima na ulicama Beograda imali desetine hiljada građana, te da se jedan skup po broju ljudi približio čak i Petom oktobru, govori da se nešto u ovom društvu najzad jeste pomerilo sa nule. Zapravo, pomerilo se i ranije, ali može se reći, i na tome hvala 2023. godini, da se to sada prvi put zaista videlo.
Pak, dok je to dobra vest, i dok će nesumnjivo narednih meseci i godina imati svoje pozitivne reperkusije, istim vodenim tokom su nastavili da plivaju – mrmoti – slaveći svoj dan svaki dan. Može li neko najzad matematički precizno objasniti tzv. inženjeru opozicionog delanja da devedeset devet puta ponovljena greška neće stoti put dati tačan rezultat? Ili, pak bolje, da je možda krajnje vreme da porazmisli da batali politiku i da potraži posao u struci, ako neko u 2023. godini hoće da zaposli avio-inženjera od pedeset sedam godina sa iskustvom rada u AutoCAD-u 14 (1997)? Način na koji opozicija nije znala da iskoristi onolike reke ljudi na ulicama Beograda iz maja (pride: Vučićev propali miting), ući će u Veltšmercove anale politikantstva. Nesumnjivo pozitivnu energiju, koja je nosila snagu promena, najedared su zamenile reprize reprizinih repriza šetnji, Smiljana Banjca, Disove izanđale pesme, „Ay, Carmele“ i tome sličnog. Naravno, ljudi su počeli da odustaju od protesta kako se zagazilo u leto, a zahtevi su se odjednom – iako to niko nije tražio – pretvorili u kampanju za nešto što se odavno izborima samo formalno zove. Ruku na srce, kada smo pravili spejsove krajem 2022. i početkom 2023. godine, te pitali šta i kako dalje u političkom smislu, shvatili smo da aktivisti na nižim nivoima govore isključivo u kategorijama izborizma, što je odavno promašena tema. Ruku na srce, kampanja je bila nešto pametnija nego 2022. (naročito se vidi da je novac iz budžeta obezbedio određene bilborde, reklame i sl.), ali opet mlaka, te je dosta prostora ostavljeno ProGLAS-u da ga popuni, što je bilo korisno, ali nedovoljno.
A šta su nam doneli izbori, osim što su nesavršena repriza onih od pre 20 meseci? Činjenica, doneli su nam nešto jaču opoziciju, ali opet, fokusiranu samo na jednu stranu veštački kreiranog ideološkog spektra, pritom (cinici bi rekli), onu slabiju. Sa izuzetkom (srećom po proevropsku opoziciju – saradljive) koalicije „NADA“, desnica, koja je do aprila bila favorit, doživela je katastrofalan potop (eto još nečega što je potonulo u 2023). Narodnu stranku, Dveri, Zavetnike i neke druge – srećom ili ne – nećemo gledati neko vreme na mainstream sceni. Doduše, to smo mislili i za Tadića, Radulovara, ur-Radikale, Čedu i Mišu Pišu, pa se oni ponavljaju kao pijani teča na slavi. Ovom prilikom želimo i da javno pohvalimo odluke Vuka Jeremića, Boška Obradovića, pa i Sande Rašković Ivić i Siniše Kovačevića, da podnesu političku odgovornost za ipak sramotne rezultate. Što se tiče ovog „iznenadnog“ uspeha smešnog čika doce koji ima nešto protiv boce, dok se mnogi iščuđavaju, mi znamo da je između 5 i 10% ove nacije spremno da glasa za ludake, koji imaju „alternativni pogled na svet“. U krajnjem, uspeh Belog Preletačevića 2017. godine (što je bio odraz bunta mladih) taman takođe ulazi u ovaj okvir. Naravno, to pogoduje samo režimu. Ali, poručićemo i onima koji su glasali za Nestorovića (zato što su bili zavedeni njegovim medEcinskim mudrolijama na YouTube-u), a i Siniši Ljepojeviću, koji se sada u paketu kaju što doca namiguje Vučiću: „Posle glasanja, čuješ nas, jebanja, nema kajanja!“. No dobro, ostaje da vidimo kako će se još razrešiti beogradska zavrzlama i da li će se EU, isuviše grogiran anesteticima zbog sopstvenih bolova, najzad malo probuditi i objasniti da se u zemlji, čija ekonomija 80% zavisi od saradnje sa ovim blokom, moraju poštovati neka bazična pravila.
SNS se ogrebao o SPS, ali je zapravo taj deo „kolača“ ostao iste veličine, iako će žvaljava mašinerija verovatno moći samostalno da oformi kabinet. Opozicija nipošto ne bi trebalo da sluša dokone tetke sa „Tvitera“ (pa makar se zvali Pajtić Bojan), te da izvrši samoubistvo iz zasede odbijanjem mandata. Svaki dinar iz budžeta treba da koristi za dalji razvoj sopstvene infrastrukture i nastavak borbe – pre svega one usmerene prema stranom faktoru.
A kad smo kod stranog faktora… Valjda je odavno jasno da ovde niko ne želi da štiti ideale i demokratiju, već sopstveni interes. Gde se mi nalazimo u formuli dva rata, od kojih se jedan odavno zaglibio u istočnoevropskom blatu, a drugi poprima razmere masakra u pesku Orijenta? Teško je reći, ali je jasno da je Evropa gotovo sumanuto pohrlila u ekonomsku krizu, pri čemu je produktivnost u pojedinim branšama pala preko 50%. Nije isključeno da će indirektne posledice ove krize nastaviti da pogađaju Srbiju (inflacija je ispod 10%, kad izvlačimo srednju vrednost železničkih klinova i kisele pavlake), što će možda, samo možda, u nekom momentu uzdrmati i ovu vlast, kojoj mnogo džokera i kečeva u rukavu nije ostalo.
Svim pratiocima naše strane, koja već gazi šestu godinu postojanja, želimo prijatne praznike i srećnu i borbenu novu 2024. godinu!
Велтшмерц 
Postavi komentar