Hristos se rodi i vaistinu vaskrse

Očuvanje tradicija i razumevanje kulturnih i verskih vrednosti predstavljaju ključne korake ka izgradnji održivijeg i harmoničnijeg sveta. Kroz promociju iskrenog i konstruktivnog društvenog dijaloga, tolerancije i poštovanja, možemo stvoriti društvo u kojem se različitosti cene, a zajednički identitet gradi na temelju uzajamnog poštovanja.

U kontekstu globalnog društva, gde su interakcije između različitih kultura sveprisutne, očuvanje i promocija narodnih običaja vidimo kao svojevrsno sredstvo izražavanja kulturnog pluralizma. Pravoslavno hrišćanstvo, koje je u dominantnom broju slučajeva vera prosečnog građanina Srbije, jeste deo ovog bogatog mozaika, i ono donosi specifične vrednosti koje mogu doprineti globalnom dijalogu o moralu, etici i ljudskim pravima. Svest o ovim aspektima pomaže u izgradnji boljih odnosa između različitih kultura i doprinosi kvalitetnijem suživotu većine sa raznoraznim manjinama.

Narodni običaji često predstavljaju duboko ukorenjene tradicije koje se prenose s generacije na generaciju. Oni su ne samo izraz kulturne raznolikosti, već i ključni činilac zajedništva unutar društva. Pravoslavni hrišćanski običaji, koji su često prožeti bogatim simbolizmom i duhovnim značenjem (kako liturgijski tako i van samih zvaničnih crkvenih obreda), predstavljaju važan deo kulturne baštine našeg naroda. Očuvanje ovih običaja imalo je kroz istoriju vitalnu ulogu u očuvanju našeg identiteta i slobode. Zato je nematerijalna baština narodnih običaja vrlo bitna da se razume onakvom kakva jeste, a vrednosti koje uz nju idu treba da usvoji ne samo svaki pravoslavni vernik nego i svaki civilizovan čovek (jer one su mnogo univerzalnije od svake moguće religije).

E, sad, kad smo sve to lepo napisali, želeli bismo da neke bitne stvari i situacije pretresemo, ukazujući pri tome, u nama svojstvenom stilu na razne anomalije… Pa tako, u skladu sa duhom praznika, da krenemo od najočiglednijeg…

Božić – kao možda i najbitniji hrišćanski praznik, to je dan koji se provodi u krugu porodice. Gledano sa strane običaja ideja je da sve to bude skromno + da iziskuje trud, žrtvu, ili odricanje. Tako da to je neka filozofija svih tih običaja u, recimo kao da je to dobra referenca, Zapadnoj Srbiji i Šumadiji kako se praznuje i slavi. Obeležava se u miru… Nema šta da se pravi fešta od toga. Ali avaj, naš je narod sklon megalomaniji (posebna osuda ide ljudima koji izbace fotku da su odradili neki od običaja za Božić prepodne, a uveče uzmu izađu da se opijaju, terevenče, slušaju veoma neprimerene muzičke programe, obscene tekstove i nisu ni svesni totalno izopačene poruke koje sve to šalje)… Da ne pređemo u „Balkan info stil kritike“ – razumećemo se vrlo lako da nije uopšte ni bitno da li si vernik, ako ikako praznuješ za Božić,  treba da se raduješ boravku sa svojim najbližima, dostojanstveno, tradicionalno, i bar taj dan je valjano da se potpuno odrekneš raznih vidova „druženja“ pogotovo zasigurno famoznih izlaska u klub i tome slično… u suprotnom, ti bato moj ne obeležavaš Božić – barem ne kako dolikuje).

Badnjak – grana hrastovog drveta. Ima mnogo, mnogo specifičnosti, u koje sad ne bismo ulazili, ali nikako nije tradicija da se iseče celo drvo ili pola lokalnog šumarka da bi se napravila najveća moguća ogromna vatra od tog drveta, kao ni da se ispaljuju kojekakvi vatrometi (u čemu i SPC učestvuje [!?] a i kad ne učestvuje svakako, barem prećutno odobrava… kamo im hrišćanske skromnosti?). Paljenje guma? To tek ne vredi posebno komentarisati… Hajde da stavimo to u potpuno jedan sekularni, da ne kažemo i prosto jedan zdravorazumski okvir: Niko ni na jedan dan, a kamoli na Badnji dan ili Božić ne bi trebalo to da radi. Za svaku je osudu. Tačka.

Česnica – pogača (proja može isto da bude, to nije tako neuobičajeno – a u Vojvodini suva pita sa orasima, videti sliku). No, podrazumevano je da otprilike bi ta pogača trebalo da bude kako i slavski kolač. S tom razlikom što ne mora sveštenik da je osvešta, a treba da se stavi u testo para (što je najpoznatiji običaj). Postoje još poneke varijacije na temu lokalnog karaktera, recimo da u nekim krajevima testo za česnicu se praktikuje da bude skoro pa beskvasno. Običaj svakako kaže da mora da se spravi to jutro (znači nema cheat code „zamesim na Badnje veče“, ne! Ako želiš da imaš pravu česnicu moraš da ustaneš u 4 ujutru otprilike ako oćeš za doručak da ti bude spremna; ovo u mnogim ruralnim sredinama i nije ništa spektakularno, ljudi pogotovo u sezoni radova leti neretko ustaju u 3 – pola 4 – 4 izjutra). Osim čuvene pare, u nekim krajevima u testo za česnicu dodaje se i drvce drena (za zdravlje), a takođe nije neuobičajeno da se doda i zrno kukuruza (ono kome zapadne taj treba da bude najrevnosniji domaćin)… To je autentično iskustvo božićne česnice. E, sad, kod nas kao što znamo postoje razni ljudi skloni megalomaniji. Neretko neke osobe stavljaju i do sedam različitih sitnica sa raznom simbolikom, i sve je to lepo (definitivno je manje za bilo kakvu osudu nego pirotehnički lajt šou umesto molitve), ali čini se isto tako poprilično preterano; ako ćemo iskreno: sama para je po našem mišljenju sasvim dovoljna da simbolizuje i zdravlje i prosperitet i svaku sreću… Lepota je u jednostavnosti i svedenosti (a da se ispoštuje običaj).

Pečenica – jagnje. Zašto jagnje? Prosto je: Novodođenom Hristu su mudraci darovali jagnje. Neko ne voli da jede jagnjetinu, pa nabavi prase. Sve je to OK, najmanje ćemo se baviti ovim delom jer smatramo da greh kroz hranu na usta ne ulazi (a itekako kroz reči na usta može da iziđe)…ali ako već gledamo simboliku u raznim stvarima vezano za ovaj praznik i običaje – valja ovo naglasiti, jer najlepša i najsmislenija simbolika je da bude jagnje kao božićna pečenica… Opet ponavljamo, ko nema od čega da priušti, može se gozbiti bilo čime što ima u kući ili šta već može da spremi…

Krsna slava – To ti je kolač, žito i vino. Sve osim toga je na dobrovoljnoj bazi i u skladu sa mogućnostima (naravno, osim što je prigodno, treba da bude i primereno). Posno vs. mrsno – prilično je jasno. Ko nema kako da priredi posnu trpezu – nije uopšte u obavezi (ako je ispoštovao napred navedeno, što je esencija)… Ali, moramo znati da postoje slave koje se moraju postiti. Zato nikako ne ide da se na posni dan za praznik spravlja i jede mrsno – ni po kojem kanonu niti običaju… Dakle ako ti pada slava u postu, dužan si da je napraviš posnu. Isto tako ako je van posta, a padne u sredu ili petak. Trpeza tada mora da bude posna. Bolje nemati nikakvu posebnu trpezu, nego klati prase ili šta već mrsno priređivati. Od posta jedino mogu biti izuzeti stari i bolesni ili oni koji nisu u stanju da poste iz nekog posebnog razloga…
Sve ovo i dalje nije protivno onome „greh na usta hranom ne ulazi“ već je čisto zbog toga da se zna šta je običaj i tradicija. Svaki pravi domaćin treba tačno da zna već za 5 i 10 godina unapred da li mu pada da slavi posno ili mrsno (znači ne pričamo o npr. Nikoljdanu koji je bezuslovno posna slava…pričamo o slavama koje nisu u postu, osim ako ta slava nema fiksni datum nego menja datum, onda ne moze baš da se zna tako unapred, al takvih je tek par slava koje postoje).
E, sad, recimo – šta postoji još kao praksa i narodni običaj: Ako neko prve godine kad je uzimao slavu, bez obzira što je nije generalno, ako je te prve godine priredio posno (recimo pala sreda te godine ili je imao neki drugi poseban razlog, dešava se neke slave da se nasleđuju po imanju pa je neko možda uz imanje ostavio i amanet tj. zavet da mora da se posti taj i taj dan, itd itd), e onda nije pogrešno da se nastavi svake godine posno da slavi.
Neke stvari ne smemo da budemo lenji da ispoštujemo.

Zato poštujmo tradicije i običaje. Razlozi su jednostavni:

1. Ako je moglo more njih pre mene da nešto ispoštuje, šta mi teško i meni kao nasledniku (dovoljno je naći utemeljenje samo o porodičnoj istoriji kao neposrednoj nekoj vrsti iskustva koje se prenosi kao predanje, ne mora da idemo dalje od toga)…
   
2. Ako već uzimam da slavim ili praznujem ili obeležavam nešto, kao i sve u životu čega se prihvatam, ili ću da radim kako valja ili bolje da se ni ne prihvatam…

Sve osim toga teži ka neozbiljnom i mislimo da nije ispravan pristup. Naravno, ne treba biti zatucan: Treba svak da uzme i potrudi se (u najboljem duhu)…ako negde i odstupiš nešto nekom prilikom – nema veze, druže, nije to sad pitanje od života i smrti… Ali ne može baš ni „ma, ajde, možeš kako god oćeš“… niti treba da uzmemo da izmišljamo neke novotarije stalno… to onda obesmišljava celu ideju.

Zašto smo se nadovezali i na krsne slave uz Božić? Pa, može se reći, da je svim pravoslavcima Božić ujedno i slava… Čak i ko se nije lično prihvatio toga da slavi krsnu slavu, njemu je Božić umesto toga – tako da se zato kaže da svaki Srbin pravoslavac slavi slavu (ako nema krsnu slavu slavi Božić).

Zato su slava (i Božić isto) obred i običaj koji je vezan za nečiji (porodični) dom. Slavi se u krugu porodice i u duhu zajedništva. Crkva igra ulogu da vernike usmeri u tome, a narodni običaji dodaju na tradiciju i naš identitet čine takvim kakav jeste.

Naravno, ovo što smo mi ovde napisali nije nikakvo sveto pismo, i mi nismo niti želimo da se izdajemo kao neko ko je popio svu pamet ovog sveta, posebno ne u vezi sa ovim pitanjima… Ali smatramo da izneti stavovi vrede… Prosto, svest o kulturološkim i sociološkim aspektima raznih običaja i religije, posebno pravoslavnog hrišćanstva, doprinosi razumevanju različitosti i izgradnji konstruktivnog društvenog dijaloga. (Srpsko) Pravoslavno hrišćanstvo, s obzirom na svoju dugu istoriju i uticaj na kulturu ne samo srpskog nego i mnogih drugih naroda, ima posebnu ulogu u oblikovanju našeg nacionalnog identiteta. Svest o ovim aspektima doprinosi poštovanju različitosti i stvaranju društva u kojem se ceni kulturno nasleđe (kako sopstvenog naroda ili konfesije tako i drugih). Neko ko skrnavi iste te običaje ne može se smatrati osvešćenim kad se radi o ovim temama…

Zato se slobodno javite ako mislite drugačije, rado ćemo prodiskutovati i razmeniti iskustva i stavove (dokle god se ne radi o bespredmetnim ili besmislenim raspravama i polemikama koje ne vode nikuda).