Miloje, Deki… Napustila nas je danas legenda košarkaškog sporta i Partizana (čiji je vatreni navijač i autor ovog teksta).
Može mnogo toga da se kaže o Dejanu Milojeviću. Navešćemo i neke činjenice. Ali pre toga mislim da je najprikladnije reći jedno iskreno saučešće svim njegovim prijateljima i porodici, a siguran sam da i ne mali broj sportskih rivala deli tugu izazvanu time što je takav jedan čovek napustio ovaj svet tako prerano, ni 50 godina nije napunio….
Danas jesi, sutra nisi. Na nekoga to može da utiče na ovaj ili onaj način (recimo „kad do mene stigne ovako loša vest, pomislim kako treba da usporim, povučem ručnu, živim život punim plućima“ versus „kad do mene stigne ovako loša vest, zapitam se koliko je vremena još ostalo da zaista nešto dobro i lepo napravim u svom životu/za drage ljude/sve druge oko sebe“). Bilo kako bilo, srčani udar bio je koban za jednog od uzora mojeg odrastanja i adolescencije.
Dejan Milojević je rođen 1977. u Beogradu, a košarkom je počeo da se bavi „nesretnih devedesetih“ u KK Beovuk. Profesionalna karijera ga je odvela u FMP 1998, podgoričku Budućnost 2000, te u Partizan od 2004. do 2006, kada je prešao u špansku Pamesu, odnosno današnju Valensiju. Jednu sezonu je odigrao i u turskom Galatasaraju 2008. da bi se nakon toga vratio u Partizan (ispunivši svoju želju i praktično obećanje koje je dao navijačima pri odlasku iz kluba, kada je nakon poslednje odigrane utakmice u dresu Partizana rekao da se nada da to nije poslednja, i da će se nekada vratiti da ponovo obuče crno-beli dres).
Nakon što je na leto 2009. potpisao jednogodišnji ugovor sa Partizanom, posle nešto više od mesec dana je završio igračku karijeru. Razlog su bila njegova kolena, a čovek kao što je bio Deki prosto nije želeo da više uopšte igra ukoliko nije potpuno zdrav i u stanju da pruži 100% od sebe i svojih mogućnosti.
Svi koji su ga makar jednom gledali kako igra i kako se ponaša na terenu znaju da je apsolutno uvek davao svih 100%. Ponekad i preko toga…
Sa visinom 2.01m na centarskoj poziciji neretko je bio potcenjen i smatralo se da ne može da parira višim centrima. Koliko je to bilo pogrešno najbolje se videlo u sezonama kada je nastupao u Evroligi. Najpre, tri sezone u Budućnosti, pa posle toga i dve sezone u Partizanu igrao je elitno evropsko takmičenje na najvišem nivou forme i prema mojem skromnom mišljenju bio je tokom finalnih par sezona koje je odigrao u evroligaškom takmičenju sigurno među par najboljih, ako ne i najbolji centar Evrope. Partije sa 20-ak postignutih poena uz dvocifren broj skokova bile su kao dobar dan za ovu košarkašku i ljudsku gromadu. Pamtiće se još dugo utakmica između Partizana i Olimpijakosa u Beogradu decembra 2004. godine, na kojoj je Dejan postigao 35 poena, uz 14 skokova, 5 ukradenih lopti i 3 asistencije. Imao je na tom meču ukupan indeks korisnosti od 55, što je druga najviša vrednost za taj statistički parametar u istoriji Evrolige.
Nisam bio u dvorani kada je igrana ta utakmica. Nisam je gledao ni na televiziji. Ali sam ostao budan do reprize na TVu jer takvu partiju je vredelo videti. Ni pre ni posle toga niko kao Deki. Najkorisniji igrač Jadranske lige bio je 3 puta (2004, 2005. i 2006. godine), a takođe je i rekorder po indeksu korisnosti na jednoj utakmici u Jadranskoj ligi, što je postavio u dresu Budućnosti, ubacivši na meču protiv Lovćena u januaru 2004. isto 35 poena (15/19 iz igre), uz čak 18 skokova, 4 asistencije i 2 ukradene lopte, što je bilo dovoljno za indeks od čak 59.
Kako je izgledala igra koja proizvodi ovakve brojke? Korisnost je moglo da bude njegovo drugo ime: Beskompromisna borbenost, visoka košarkaška inteligencija, više nego optimalno korišćenje sopstvenih fizičkih karakteristika i uvek sjajne fizičke spreme, marljivost, maksimalna efikasnost i pouzdanost – takav je igrač bio Miloje. Lično sam imao utisak, dok je igrao u Partizanu da mu jednostano niko ne može ništa. Dominantna pojava na parketu. Protiv svakog čuvara je umeo da se prilagodi i svojim stilom igre, iskusnim pozicioniranjem na terenu, odlukama i doprinosu timskoj igri (kako u napadu, tako i u odbrani) usmeravao je tok utakmice tako da ide na njegovu vodenicu (i njegovoj ekipi). To je igrač kakvog svaki trener samo može da poželi da ima u timu!
U klupskoj karijeri je osvojio prvenstvo Jugoslavije triput: 2001. u Budućnosti, 2005. i 2006. u Partizanu. Osvajač je i nacionalnog kupa jedanput 2001. Valja reći i da je osvojio sa reprezentacijom Evropsko prvenstvo za mlade (do 22 godine) 1998. kao i čuveno Evropsko prvenstvo 2001. u Turskoj sa seniorskom ekipom.
Nakon igračke karijere bio je trener. Kakav je trener bio možda naznačava najbolje da je jedan Nikola Jokić (verovatno najbolji igrač na svetu trenutno) bio njegov učenik u ekipi Mege koju je Deki ternirao uvek sa mladim igračkim kadrom čak punih 8 godina (2012-2020, osvojivši jedan Kup Radivoja Koraća 2016), a bio je i terner Budućnosti (2021. je osvojio duplu krunu u crnogorskom prvenstvu i kupu). Radio je i kao pomoćnik Igoru Kokoškovu u reprezentaciji Srbije (2019-2021). Poslednji angažman mu je bio u stručnom štabu Golden Stejt Voriorsa, kao pomoćnik Stivu Keru.
U toj ulozi dočekala ga je smrt – preminuo je 17. januara 2024. u svojoj 47. godini. Žal je ogromna za Milojem, jer jednostavno je bio čovek sa harizmom. Bio je čovek koji baš zna košarku. Vrhunski sportista, vrhunski poznavalac košarkaške igre, izuzetan pedagog kao trener, i definitivno vrhunski kapacitet da dalje uči i usavršava se. Pri tom, uvek u OK odnosima sa svima, i stalno sa osmehom na licu, uvek pozitivan stav. Kao ličnost, fantastičan lik. Čini mi se da ne postoji niko ko bi ikad za njega mogao da kaže bilo šta drugo osim toga da je mnogo, mnogo dobar čovek, prava ljudina. Isprva mi je bilo teško da poverujem da može da ga više nema. Verovali smo svi, kada se najpre ranije tokom dana pojavila vest da je imao srčani udar, da će sve biti kako treba, da će da ga operišu (tamo u Americi imaju vrhunske hirurge i nenormalno dobro opremljene bolnice), da će da bude OK i oporavi se… Nažalost, nije uspeo… Njegovo veliko srce prestalo je da kuca… I najveći borci nekad odlaze nenadano i bez prilike da im odamo adekvatno priznanje za života.
Voleo sam (i nisam u tome jedini sigurno) da ga vidim na klupi Partizana i reprezentacije kao prvog trenera jednog dana… Sigurno najkvalitetniji naš trener među ešalonom mlađih u tom poslu…
Koliko veliki čovek je bio, i od kojeg je moglo toliko toga da se nauči, najbolje ilustruju poruke kojima se od njega opraštaju gotovo svi u svetu košarke, gde globalno gledano ne pamtim da je ovoliko igrača, trenera, bivših saigrača i protivnika, novinara, sportskih radnika, apsolutno svih je nebrojeno koji su izrazili saučešće uz toliko mnogih reči hvale i ponosa što su ga uopšte poznavali i imali prilike da se sretnu sa njime.
U ponedeljak 22.01. sastaće se ekipe KK Partizan i KK Mega na utakmici 17. kola regionalne ABA lige. Simbolično. Igraće Dekiju u čast. Ulaz će biti besplatan. Mislim da bi bila sramota ako ne bude za tu priliku dubke puna beogradska Štark Arena. To je najmanje što može da se desi da bi se na najprimereniji, sportski način, Dejanu Milojeviću iskazalo poštovanje i reklo jedno veliko hvala za sve šta je za života učinio kao košarkaš i košarkaški trener. Počivaj u miru, legendo!
Велтшмерц 
Postavi komentar