Akušerski horor

(svedočanstvo iz pera članice „Veltšmerc“ tima)

Akušersko nasilje nije nova pojava u Srbiji, postojalo je oduvek.

Na ličnom primeru mogu to da kažem za Beograd – definitivno – a samim tim i za druga mesta, na sličan ako ne i isti način.

Početak problema nije „rođen“ u boksovima porodilišta, već znatno ranije. Sećam se kako mi je moja baka iz najbolje namere probala objasniti da „videćeš kad se udaš, pa te muž „isprepuca“ (prebije), a ti o’ćutiš, o’trpiš“. Njoj je tako i bilo.

Pred kraj prve trudnoće, u Zavodu za transfuziju sam radila test zgrušavanja krvi zbog moje namere da se porodim uz epiduralnu anesteziju, što se ispostavilo kao najbolja odluka ikada, jer umesto da bol iscrpljuje, odsustvo bola štedi snagu za samo napinjanje. U Zavodu me žena koja mi po godinama može biti majka „dobronamerno“ govori kako mi to ne treba, kako sve treba osetiti jer eto i ona je prirodno rodila troje, pa šta, boli pa se zaboravi. Zabraviš ako te neko pukne ciglom o glavu pa izgubiš pamćenje, za početak, ne lažite buduće prvorotke. Moj porođaj je bio prirodan, samo me kontrakcije nisu namučile i ne, drage dame i gospodo, nisu mi se oduzele ni noge, ni kičma, svaki deo tela sam mogla da osetim i pomeram samo nije bolelo i to je ono što je verovatno na nekom ličnom planu mučilo tetku iz Zavoda, jer tobože ako se ona napatila koji sam ja andrak da tu sad glumim ludilo što neću da trpim bolove.

I bila sam u pravu, jer na drugom porođaju mi „epidural nije uspeo“ zato što „ne može da se nađe adekvatan prostor da se plasira igla“ – u prevodu, nesposoban anesteziolog, jer meni kičma nije za svega dve i po godine razlike od „ok“ došla do faze grbavac iz Notr Dama. I kolika je verovatnoća da ne uspe ni meni ni drugoj ženi iz susednog boksa, kao toliko smo deformisane, šta li je već.

U vreme mojih porođaja nisu postojali ni „Kreni-Promeni“ niti sam ja imala „Facebook“ ni „My Space“. Imala sam internet koji skriči i sjebava fiksni. Ali imala sam i krave i kobile u familiji koje su me na moje „otkad sam dobila dete“ kretenski ispravljale sa „mi nismo dobijale, mi smo rađale“. Ono što želim reći je da nisu za taj odvratni drkadžijski stav krive nevladine organizacije, već mi smo govna. Žena je ženi vuk. Pre drugog porođaja dolazim na odeljenje visokorizičnih trudnoća. Na samom prijemu dobijam upozorenje da ne ulazim u klanove, da su tu trudnice koje su već mesecima na VRT odeljenju, da su formirale bande, te, ako se priklonim nekome, da sam najebala od lekara i sestara.

Naravno, ne smeš da ogovaraš lekare jer ako te čuju izbaciće te i odbijaće da te porode. A VRT odeljenje neuređeno, u suterenu, mračno, sivo odvratno. Pa sve mu jebem, jesam li ja došla da odslužim kaznu ili da se porodim? Zrelost jednog društva se ogleda u tretmanu žena na porođaju. Što je tretman bolji, društvo je bolje i zdravije, a ovde toga nema osim ako niste u rodbinskim ili naplaćenim vezama sa osobljem u sali. Ok, imam, verujem, i primera savesnih i divnih ljudi u porodilištima, samo ja nisam imala sreću da ih vidim svojim očima. Ali Boga u oči jesam gledala upravo zbog straha koji sam osećala kada mi je doktor Ć. u Višegradskoj rekao „Ma, bre, ne znaš ti da se napinješ, kad izviri beba vračam se, odoh ja“. A beba preko četiri kilograma, sa nekoliko puta obmotanom vrpcom oko vrata. Plus me je konzilijum odbio za carski rez zbog toga što je tako velika beba predstavljala rizik za moju građu i prethodnu anamnezu problema sa više puta operisanim očima. A gle, nisam nikome platila da moj slučaj „pogura“. Posle sedam sati tokom kojih sam se na četrdeset stepeni porađala uz povremeni pogled kroz prozor na nebo i zgradu „Bigza“ uz misli „Gospode, da li je danas poslednji dan mog života“, dr se ipak vratio i izvinio jer je beba velika, pa „moramo da te sečemo“. Seci doktore i ušvaj sve – grlić i bešiku i kožu, ja se ovde ni da mi život zavisi ne vraćam nikad više. Posle porođaja nakon svake upotrebe toaleta treba ispirati ranu – ulaziti u tuš kabinu sa zapušenim odvodom, gacati po tuđoj krvi i ostalim telesnim izlučevinama, ma milina jedna.

O podršci dojenju bolje da ne govorim, jer ću doći u ozbiljno iskušenje da se pobijem sa nekim.

Nikad više neću biti ni trudnica, ni porodilja. Trauma je to za ceo život. Rođaka koja se porađala u Gradskoj bolnici, godinu dana nakon mene, sa porođajnog stola je čula preuzimanje smene. Dr Alfa mužjak, na pitanje koleginice koja preuzma smenu i koje glasi „Šta imamo?“ (u smislu – „Kakva me situacija u kom boksu čeka?“), odgovara sa „Ma sve krševi“. Kako divan primer podrške na porođaju! Svojim ušima sam čula na drugom primeru (dok sam boravila u porodilištu) – „Beba ide karlično, ali mama je Ciganka tako da nije joj prvo, kakav bre carski“. Dok pišem ove redove sećanja se vrlo živo vraćaju.

Pamtim bol. Pamtim strah. Sećam se i razočarenja u sve redom.

Iskreno, ovo i ne mogu drugačije da ispričam, više mi ide na pi*** živac „običaj“ da razdragane tate idu na „cepaj my shirt“ zabavu, dok se mame koje su prošle ne lepotu nego pakao rađanja u Srbiji osećaju usrano i poniženo, a vojnici iz obližnje kasarne čekaju da daju krv za žene koje su iskrvarile kao Orlović Pavle na Kosovu Polju. Šlag na torti je lepo filovala doktorka na prvoj kontroli posle porođaja iz Doma Zdravlja Vračar koja je prebledela i pitala me da li je sa bebom sve u redu. Na sreću jeste bilo sve ok, ali pitala sam je čemu tolika zabrinutost. „Pa vama su radili (gleda u otpusnu listu) sve što smo na fakultetu učili da ne sme da se radi!“.

I kome ja sad da jebem mater? Bivši muž mi je zabranio da njegovim sestrama tada govorim istinu, jer ću da ih „uplašim“. Evo sve tri su majke, sa jednim do troje dece, tako da ih nisam prestravila. Ne znam za vas, ja bih radije da me pripremite istinom za ono što me čeka, nego da mi neko priča bajke koje veze nemaju sa realnim stanjem. Nisu svi lekari neodgovorni. I neće tamo neki doktor ili doktorka navesti ženu da „mrzi sve muškarce i huška razne organizacije na njih“. Evo, ja obožavam muškarce i ne stidim se da priznam. Bezosećajni skotovi lekari nedostojni tog zvanja samo mogu uticati na to da prestanemo želeti da budemo mame ponovo u Srbiji. Ako nemamo par hiljada evra kako bi se privatno dostojanstveno porodile uz punu pažnju osoblja. Želim da završim sa jednim velikim hvala i praštajte na neznanju našim majkama i bakama, prabakama koje nisu ni imale priliku da shvate da ne mora da bude tako kako su one prolazile kroz muke postojanja kao žena u Srbiji.

Ni mi nismo mnogo dalje odmakle bar kada su uslovi rađanja u pitanju.