Србија наде

Срећан Дан државности, Срби и сви грађани Србије!

Знате нас, знамо вас. За разлику од осталих опозиционих активиста, блогера, влогера, портала и електронских медија, никада нећемо рећи да нема разлога да се слави Сретење јер нам је држава отета.

Иако је демократија у Србији дубоко уснула (а није да се нешто пречесто будила у овдашњој историји), Сретење је наш празник и има се рашта славити.

Има се славити чињеница да је један народ са готово стопостотном стопом неписмености успео да се отргне из вишевековног јарма, а после мање од једног века, улицама Београда је саобраћао електрични трамвај.

Има се славити Вук Стефановић Караџић, момак који је стасавао уз јадарске овце, који је после свега неколико деценија имао ту част да га у свом дому угости Јохан Волфганг фон Гете, а да испија кафе са браћом Грим, које је учио српском језику.

Има га славити народ, који је не само свету подарио Вука или Доситеја, већ и глобално значајна имена, попут Николе Тесле (извините Хрвати, сам је рекао шта је по националности), Михајла Пупина, Иве Андрића (извините Хрвати и Босанци, сам је одлучио шта жели да буде), Милутина Миланковића. А, што не рећи, и Новака Ђоковића, Ану Ивановић, Николу Јокића, Немању Видића и Влада Дивца. Извињавамо се онима које смо неправедно запоставили, можда и није коректно из визуре једног малобројног народа. Ово не говоримо из угла некаквог етно-национализма. Срби су део шире јужнословенске породице, са којом деле језички континуум. Никада то нећемо негирати, нити ћемо од тога бежати. Да ли је Југославија била реалност или заблуда, судиће се у будућим вековима.

Стога се с правом поставља питање: Да ли Срби, после свега шта нам се догађало претходних деценија, још увек имају снаге за велика дела? Одговорићемо контра-питањем: Да ли је Карађорђе, оне зимске ноћи 1804. године, мислио то исто, 415 година после Косовске битке, 345 година после пада Смедерева? Зашто је веровао да се перманентно угњетаван народ, чија држава је одавно нестала, ипак може ослободити?

Мада су се дефетизам и цинизам више пута увлачили у поре јавног мњења, чини се да, захваљујући брзим и масовним комуникацијама, то никада није деловало толико канцерогено као у претходне две деценије.

Наиме, после ослобођења од Милошевићевог режима, земљом је завладао високи ниво оптимизма. Појавила се нада да ће се земља брзо опоравити, да ће се државне институције васпоставити, да ће се земља интегрисати у уједињену Европу, да ће се много тога, што је изгубљено у последњој деценији двадесетог века, убрзо повратити. Чинило се да ДОС, који је на републичком нивоу (шта то беше савезни ниво?) имао двотрећинску већину, може да погура и прогура шта год хоће. Народ би то углавном прихватио, јер му је ненормалног живота било – доста.

Нада је, после пола деценије, изгубљена. Неко би рекао да су разлог томе она два снајперска хица, испаљена 12. марта 2003. године, али, ми кажемо да комплексни процеси крију комплексне одговоре.

Како је једна депеша упућена из америчке амбасаде Стејт департменту из 2002. године утврдила (хвала Асанжу), Американци су већ тада приметили известан замор и разочарање реформским процесима. 2004. године, Коштуница је са својим методом „спорог колосека евро-интеграција“ преузео команду, што је многе либералне кругове, блиске покојном Ђинђићу, фрустрирало. Заправо, Коштуница – који – супротно увреженом мишљењу – за свог вакта никада није бежао од евро-интеграција, само је добро познавао свој народ, те је схватио да су 5. октобар, подједнако колико и либерали, изнели и националистички кругови. Треба у прилог оваквом разочарању додати и распад последњег остатка савезне државе, а убрзо и самопроглашење независности Косова.

Међутим, ако је нешто до краја утрло пут рађању национал-дефетизма, била је то коалиција Тадић–Дачић. Изнуђена или не, прерано је судити.

Стога, остајемо међу онима који тврде да се точак ове историјске ере није окренуо 2012. године, када је победио СНС, већ, напротив, 2008. године, када је пут тој победи био отворен. Уосталом, недуго пошто су ДС и СПС формирали власт, СНС је (не без широке Тадићеве и америчке подршке) и основан.

Но, паралелно са тиме, догађао се један други процес, на који овдашња власт никако није могла да има утицај – глобална рецесија. После почетних изјава како је „криза велика шанса за Србију“, уследило је отрежњење у виду десетина и стотина хиљада отпуштених. Проблем није била сама рецесија, колико чињеница да генијални кадрови попут Божидара Ђелића или Мирка Цветковића нису знали шта са њом да чине. Ово је само још више подигло ниво цинизма и дефетизма.  

Иако се нисмо упознали са истраживањима у вези са тиме, прилично смо сигурни да су тенденције око актуелних исељавања из земље већ тада зачете. Дакле, пре доласка СНС-а на власт. Данашњи увиди јасно показују да људи не одлазе из Србије (само) због примања, већ управо због мишљења да овде никада неће бити боље.

2012. године, СНС није толико победио, колико је ДС (са малом разликом) изгубио. Губљење председничке трке (за пар десетина хиљада гласова) није морало да значи ништа. Кохабитација Николића као председника са ДС-СПС владом била је сасвим замислива, чак и прихватљива међународној заједници. Остаје питање зашто је окосница дотадашње власти – инсистирајући на Тадићевом лику и делу – тако лоше преговарала о сопственој политичкој будућности. Тачније, подсетићемо да је дотадашња власт задржала узде и у Војводини и у Београду и у значајном делу локалних самоуправа.

Оно што је СНС начинило за сада неуништивом машинеријом, пак, била је трговина надом. Вучић је био тај који је ухапсио недодирљивог Мишковића (на страну што после нису могли да га осуде). Вучић је био тај који је истерао омраженог преваранта Млађана Динкића (кога је претходно упустио у власт, а и потом га задржао у појединим институцијама). Вучић је био тај који је рекао да ће реформски процеси бити тешки, али да ће дати резултата (и узео мојој мајци тешко зарађену пензију). Вучић је био тај који је пропала и нерентабилна предузећа, попут „ЈАТ“-а заменио профитабилним и успешним, попут „Ер Србије“ (на страну субвенције). Вучић је отворио „Икеу“. Вучић је извукао дете из снега. Вучић је наложио да се постављају џакови на насип, како би се спречиле поплаве (а истовремено наредио да се потопи Обреновац, како не би страдао Београд). На Вучића су Бошњаци покушали да изврше атентат у Сребреници, где је отишао као човек помирења. Вучића је Ангела Меркел славила. Вучићу је Путин био најдражи гост. Вучић је Србију начинио најближом савезницом Кине у Европи.

Вучић отвара фабрике, Вучић отвара путеве, Вучић отвара пруге, Вучић отвара градилишта (…), Вучић набавља респираторе, Вучић набавља вакцине, Вучић даје помоћ младима, Вучић повећава плате, Вучић повећава пензије, Вучић лично захваљује бакама и декама, Вучић даје стан жени која је претрпела акушерско насиље, Вучић, Вучић, Вучић,…

Поента овог набрајања – Вучић је стално на терену.

Вучић народу даје наду да ће се нешто променити набоље. А нада је чудна валута, нарочито у контексту цинизма и разочарања. Њој подлежу и интелигентни и обавештени људи – знајући да је већина изговорених ствари лаж, али се надајући да је барем нешто истина. А у томе неће бити разочарани, јер (колико год нама са ове стране било тешко то да прихватимо), Вучић нека обећања и испуњава. Макар делимично.

Стога, медијски гледано, није битно што је заробио државу, није битно што је Косову дао пузајућу независност, није битно што је у многим елементима додатно ограничио суверенитет Србије. Није битно ни што је мање од половине обећаних пројеката ушло у реализацију, а што је свега делић такве пропорције остварен на време. Иронија је да су два ретка мегаломанска пројеката који су обећавана, а који се могу у целости остварити, заправо, најштетнији – „Београд на води“ је већ одмакао, а контроверзни „Јадар“ је, упркос свему, на прагу реализације.

А опозиција?

Она игра фластер властима и стално се, кроз ограничен број њој доступних медија, нада да ће народу пробудити сентимент како је „у њено време ипак било боље“. Стално истиче грешке режима, што јесте један део посла, али свакако недовољан. По ко зна колико пута, „Н1“ и „Нова С“ ће известити како је плочник испред Храма Светог Саве испуцао, како је калдрма на Тргу републике превртана, како је Ћурувија други пут убијен, како „живимо у дубоко подељеном друштву“, како се млади исељавају, како нема медијских слобода, како се не поштују људска и мањинска права, како се Србија не признаје сопствене грешке из прошлости, како се догодила афера ова или она…

Иако је све то истина, никако неће одјекнути у глави оних који треба да допринесу промени, а то су грађани Србије. Опозиција народу не пружа наду, већ горчину. Дајте нам власт, ми смо већ расподелили ресоре, кад-тад ћемо казнити оне који су отели државу… а што се тиче будућности, то ћемо видети даље шта и како.

Парадоксално, али, иако разнесена, чини се да опозиција нема намеру да изађе из овакве „зоне комфора“. Томе сведочи чињеница да су у врзином колу грешака које стално понављају. „Икс“ (донедавно „Твитер“) игра велику улогу у кројењу њиховог медијског наступа, иако „твитераши“ (нарочито активни) чине изразито мали део популације. Да је тако, сведочи чињеница да опозиционари прихватају све игре које им СНС пружа (па и изласке на изборе који то одавно нису).  Про-опозициони медији наседају на сваки, па и најмањи знак дистракције, који се пласира или кроз режимске медије, или кроз друштвене мреже. На неки начин, ситуација из маја прошле године је избацила из седишта и Вучића и опозицију. Пређашњег, зато што се пре или касније постави питање одговорности власти, а потоње – зато што нису знали шта ће са десетинама хиљада људи на улици. У крајњем, катастрофа на прошлогодишњем режимском митингу сведочи о томе да су ствари пошле на тај начин да Вучић не може да их контролише. Но, боље је питање зашто их опозиција није боље искористила, већ се вратила у свој пословични модалитет развлачења народа и тражења избора које не може да добије.

Стога, ко год се усуди да поведе опозицију надаље, мора имати у виду следеће:

1. Скретање пажње на грешке режима јесте потребан, али ни изблиза довољан део активности;
   1. У том смислу, ламентовање је изузетно погубно и удаљиће народ од опције која га нуди као политику;
2. Треба избегавати медијске коске и дистракције у режији власти;
3. Треба понудити опипљиву социо-економску алтернативу, а не само причу како је од 2000. до 2012. године све било боље. Јер, да је заиста тако, народ не би тек тако пригрлио диктатуру;
4. У овој фази политичке борбе, идеолошке разлике у опозицији су ирелевантне;
5. На терену треба бити активнији. Много активнији.

На крају, још једном свима желимо срећан Дан државности! Надамо се да ћемо наредни дочекати у каквој-таквој слободи!