Reportaža iz vizure troje prisutnih na koncertu „Deep Purple“-a, Tašmajdan, 13. 7. 2024
Po kairovskoj žegi obično se ne isplati ni napuštati sopstveni dom, a kamoli uložiti neka sredstva i zapucati na put. Izuzeci, naravno, postoje u posebnim prilikama, a teško da je koja prilika više posebna negoli živi nastup institucije popularne muzike, jednih od nezvaničnih rodonačelnika teškog gitarskog zvuka i jednog od retkih bendova koji je okupio više od tri generacije na svom nastupu.
***
U grotlu tašmajdanskog amfiteatra popunjavali su se kapaciteti, podižući temperaturu koja je i za večernje sate bila drsko previsoka. Kondicione pripreme je izuzetno kvalitetno odradila grupa Epilog iz Kragujevca (dostojni!), u inat vrelini, ljudi su se mrdali i đuskali, osvežavajući se napicima. Sa poslednjim tragom prirodnog svetla krenuli su Deep Purple svojim signature startom i narednih okvirno sat ipo vremena opravdali svoj status, ugled, nazovite kako hoćete. Za ozbiljne godine u kojima se deo benda nalazi nastup je vredan poštovanja i divljenja. Oni koji razumeju engleski su mogli da isprate anegdote koje je izuzetno dobro osmišljeno Gilan u kratkoj formi prepričavao, dajući nam male trivije za koje uvek imamo osećaj da smo malo gvrinuli vam zvaničnog dela svirke.
Avaj, u zemlji stručnjaka za sve oblasti nauke, umetnosti, politike, sveopšte „imam pravo na svoje mišljenje“ nije moglo zaobići ni veliki Deep Purple, koji nema razloga da daje niti cvonjak za cenjena nekakva trademark protected mišljenja. Za ovu posebnu priliku izdvojiću nekoliko pobedničkih komenara, tako nazvanih čisto radi pristojnosti.
„Ja ne volim tu njihovu eksperimentalnu fazu“. Autor očigledno nije upućen da Purple poprilično grmi instrumentalnim segmentima, nevezano za dob.
„Ma daj, koliko je dobrih pesama svirano uopšte večeras?“
Ermm… sve? Nezahvalni stvore (osoba nije platila kartu, već slušala iz bašte kafića u Tašmajdanskom parku).
„Videla sam listu pesama koje su svirali u Italiji, kme, kod nas nije svirano isto“. Ne moraš biti osoba sa iskustvom u organizaciji koncertnih aktivnosti niti menadžer da bi znala kako ne postoji zakon prema kojem je lista jedinstvena za svaku državu, kontinent ili univerzum. Purple odlično znaju svoju publiku u Srbiji, šta se ovde voli i šta da nam ponude. Sigurna sam da nisu „Ajde Jano“ svirali u Italiji, tako da eto i tamošnja publika je zakinuta za nešto naški. I što reče moj predobri drug Dejan R: „Ti (komentatori) ne znaju kako su izgledale plejliste za Dream Theater dok je Portnoj svirao sa njima“.
„Mene bilo strah kako će Gilan ’izvući’ neke pesme, rizično mi bilo da platim toliko.“ Kako većina komentatora dobronamernih nema kondicije ni za četvrtinu onoga što je bend odradio, a kamoli svirati pod reflektorima u paklu u košulji drugih rukava, ovde jedino mogu imati razumevanja za cenu karata. Za porodičnu varijantu to podrazumeva 100+ evra ekšn, u zemlji sa primanjima kakva su naša (pri tome ne mislim na zvaničnu statistiku i naručene ankete) to jeste visoka stavka. „Child In Time“ svakako dušo moja uživo više nećeš čuti, to je saavim jasno godinama unazad. Da se nekim slučajem desilo da u okviru poslednje turneje nisu održali koncert u Beogradu, bilo bi „jao nas su preskočili, nije fer“. Kao što veli narodna priča, svetu je teško ugoditi.
Razmazila sam prijatelje i familiju foto/video izveštajima koje dobijaju više od 15 god unazad, tako da sam u nameri da ih i ovog puta ispoštujem obradovala snimcima tuđih ruku i mobilnih telefona. Imaju ljudi pravo da snimaju, to je neosporno, ali ako imate u vidu da je moja visina krajnje skromna i da se večito neki baobab centrira ispred mene (priznajte, ovo radite namerno), snimci su mi kao i vidik zapravo puni ruku koje drže telefone. Imam razumevanja, jedino bih zamolila ljude da ne koriste blic/flash jer kako da vam kažem, to je malo nepristojno, posebno ako budete u zatvorenom prostoru ili na tribinama. Ne znam da li znate ili vas zabole u lakat, uglavnom smetate ljudima koji su igrom sudbine platili mesta u vašem okruženju. Zbog ovakvih stvari poželim da na koncertima obučem majicu „I am not with the idiot“ kad se zalomi da stanem ili sednem pored takvog realizatora i ljudi kojima takođe smeta počnu namrgođeni da se osvrću tražeći počinioca.
Kao obožavaoca muzike koju su stvarali kroz višedecenijsku karijeru, nemam nijednu zamerku, bila je moja omiljena „Space Truckin“, ako pitate mene, ja dobih ono što je plaćeno. Koketrija sa tradicionalima, klasikom i sopstvenim temama je apsolutno bila savršena. Čak i ljubitelji matematičkih integrala su imali svoju poslasticu na „ekranu“. Priznajem, varala sam na testu, elem rešenje je broj 1.
***
Ako bi pak nešto moralo da se zameri celom koncertu, to nikako ne ide na račun benda, pa ni na račun organizatora (iako su se javili zadušni glasovi da komentarišu kako se „teško dolazilo do piva“ – nije tačno, tri puta smo lako došli do napitka). Stoga, jedino negativno brojanje ide – broju i demografiji publike.
Ne želimo da kažemo da na koncertu nije bilo tinejdžera ili mladih odraslih. Bilo ih je, mnoge od njih direktno ili indirektno i poznajem.
Ne želim da zvučim kao neki dekuta sa „In my time…“ retorikom, ali pre 15-ak – 20-ak godina bi čak i kultno mesto, poput stadiona „Tašmajdan“ (uprkos fenomenalnoj prirodnoj akustici) bilo premalo za bend poput „Deep Purple“-a, te bi se moralo računati sa trojstvom „Arena“ – Ušće – „Marakana“. Sada se, nažalost, čak i Taš učinio prevelikim za broj posetilaca svirke dubokog ljubičastog. U momentu kada smo kročili na betonski parter oko 19.50, bilo nas je svega par desetina, što nam je dalo komparativnu prednost, u smislu izbora mesta za stajanje. Već tada, zapazio sam, što je možda bilo i očekivano, da gro publike čine ljudi tek koju godinu mlađi od Gilana i ekipe. Međutim, kako je vreme te večeri odmicalo, demografska slika se nije mnogo popravila, niti se stadion popunio do mere da su ljudi stajali jedni drugima na glavi (što je bio slučaj sa svim svirkama velikih bendova od 2000-ih do srednjih 2010-ih).
Štaviše, iz mog mehura bi to moglo izgledati čak i malo drugačije – da, pune su mi naslovne strane društvenih mreža ortaka i ortakinja koji su bili što u fan pitu, to na tribinama ili isto kao i mi, u parteru.
Ali… možda u tome i leži problem. Kada sam ranijih decenija odlazio na rok-svirke, najokoreliju fan bazu su činili ljudi mojih godina – tada tinejdžeri i mladi odrasli. Tako je bilo od one zlosrećne turneje „Bijelog Dugmeta“ 2005, pa sve do raznih stonsa, kvinova, kleptona, parnih valjaka, mejdena i sl.
Pak, najmlađu publiku sada, u proseku, čini potpuno ista kohorta, uz tu razliku što smo sada u srednjim tridesetim. Matori ljudi, takoreći.
„Da“, reći će neko, „ali, interesovanja i žanrovi se menjaju. Sada klinci slušaju druge žanrove, a rok i njegovi derivati su na izdisaju“.
Ne, ne želim da se ovo pretvori u poslovičnu „kokoška–jaje“ diskusiju. Međutim, daleko od toga da moja generacija nije slušala druge žanrove u vreme kada smo odlazili na rok-svirke. Zaista, ako bi se nekoj generaciji moglo pripisati ono da se po žurkama slušalo sve od Silvane do Nirvane, to je (što bi Ameri približno rekli) mid-millenial sub-cohort. Sa „WinAMP“-a je treštalo sve od Britni Spirs, preko Tome Zdravkovića, do „System of a Down“. Dobro pamtim kućnu žurku gde su se smenili Madonini najveći hitovi i Karleušino nečastivo „Napravi mi sina pod svetlima kazina“. Zašto današnji klinci nemaju želju da, bez obzira na lične preferencije, konzumiraju nešto više od toga što dominira na trending listama društvenih mreža (a što je, koliko-toliko, prošlo test vremena), posebno je pitanje.
***
Summa summarum – nama koji smo bili prisutni (neki od nas i bliže prvim redovima), isplatio se svaki dinar uložen u kartu. Tačno je, lako je biti ciničan prema dinosaurima koji su i dalje u aktivnom statusu. Tačno je, veoma nedostaje Džon Lord – samo lična impresija, ništa više. Takođe je tačno da Riči Blekmur, koliko god bi izazvao pozitivne reakcije previše nostalgičnog dela publike, bendu nedostaje poput čira ili upale slepog creva; za više od pet decenija, i mirniji karakteri izmene odnose prema bližoj okolini, a kamoli autoritarni bandoglavci.
Bend sasvim dobro funkcioniše i bez nekih elemenata. To kažu rasprodati koncerti, a u konačnici – vox populi ima reč nad kritičarima i mudrim alumnima popularne umetnosti.
Велтшмерц 
Postavi komentar