Koordinatni sistem ekspres lonca

(naslovna fotografija: javniskupovi.org)

Ovih neočekivano uzavrelih političkih dana i nedelja, jedna grupacija ostaje u senci onoga što se događa po srpskim gradovima. Reč je o strankama opozicije.

Zašto je ponovo na snazi veliko nepoverenje između opozicionih političara i građana koji su, nezadovoljni projektom „Jadar“, izašli na ulice?

Sledi poduže hronološko objašnjenje, koje, opet, nekima možda neće biti dovoljno.

Delanje opozicije u prethodnih 12 godina, možemo podeliti u četiri faze. Dršte gaće.

1. Dekompozicija ranije vlasti (2012–16)

Tri ključne ličnosti ove faze su Boris Tadić, Dragan Đilas i Bojan Pajtić.

Naslov govori šta je ključna karakteristika ove faze. Nekadašnji ubedljivi stožer poslednjeg mandatnog perioda DOS-ove vlasti, DS, raspao se na barem četiri nove stranke, ne računajući one delove prethodnog režima koji su u roku od godinu i po dana preleteli u SNS.

Činjenica je, Vučić je maljem tih meseci udarao po političkim protivnicima, ali ni oni mu nisu odmagali u tome.

Prvi rezultat takve politike je stigao u martu 2014. godine, kada je SNS preoteo Beograd (posle bezmalo dve decenije demokratske vlasti u prestonici), a na republici jedine dve opozicione stranke sveo na jedva po 6%. Ovo je značajno i iz vizure toga što su ti izbori označili pad (starog, Koštuničinog) DSS-a ispod cenzusa, a G17+/URS je definitivno iščezao.

Mada se opozicija, kudikamo, stabilizovala do 2016. godine, kada je nekoliko stranaka prešlo cenzus, novi izbori su označili kraj jednog procesa, u kojima je SNS na kraju prigrabio vlast i u AP Vojvodini, te u svim lokalnim zajednicama osim Šapca, Paraćina, te beogradskih opština Novi Beograd i Stari Grad.

I ono što je ključno obeležilo te izbore jeste pojavljivanje novih aktera: SP Dveri, Ne davimo Beograd (koji su organizovali proteste protiv rušenja u Savamali u izbornoj noći – mada će još godinama ostati van institucija), te nadasve, pokreta Dosta je bilo, koji je iz tih izbora izašao kao najjača opoziciona opcija.

2. Varljivo leto (2016–18)

Dve ključne ličnosti ove faze su Saša Radulović i Saša Janković.

U leto i jesen 2016. godine, mnogo toga je govorilo da je opozicija najzad stala na zelenu granu, te da će od tada krenuti u, kakav-takav, oporavak. Pojavili su se neki novi akteri (DJB, NDBGD), a nagovešteni su još noviji (zaštitnik građana Saša Janković), za koga se već, manje-više, znalo da će biti predsednički kandidat udružene opozicije.

Ali, ne lezi vraže.

U roku od nekoliko meseci, Radulović je sa svoje tehnokratske pozicije skrenuo u neku vrstu suverenističkog egzibicionizma. Ubrzo se nije moglo pretpostaviti kuda udara, a pokret (za koji se nije znalo da li je stranka, grupa građana ili nešto treće) mu se, ne bez pomoći Vučića, raspao u bezbroj frakcija.

Ni nada da bi Saša Janković mogao doneti neku vrstu barjaka slobode nije bila dugog veka.

U početku se činilo da bi kandidat SNS-a za predsednika bio Tomislav Nikolić (protivnik koga je opozicija i te kako mogla da savlada u to vreme). Pak, do kraja godine je već postalo jasno da će to ipak biti Aleksandar Vučić.

Iz ne sasvim jasno kojih pobuda, niotkuda se stvorio Vuk Jeremić sa idejom da je on idealni predsednički kandidat. Činjenica da on i Janković nisu uspeli da se dogovore oko toga ko bi predstavljao udruženu opoziciju, rasturila je snove o zajedničkom kandidatu u paramparčad. Predsednički kandidati opozicije su počeli da niču kao pečurke posle kiše. Tome dodati i cirkuzanta Belog Preletačevića, ne čudi što je Vučić pobedio već u prvom krugu.

Jedna stvar koja je karakterisala ovu fazu jesu prvi iole masovniji protesti protiv vlasti. 2016. godine, Ne da(vi)mo Beograd je pokrenuo niz demonstracija lokalnog karaktera, a 2017, posle predsedničkih izbora, prividno spontano su izbili, pa utihnuli protesti „Protiv diktature“. Sve ih je karakterisao gandijevski karakter, te nekog jačeg ishodišta nije bilo, niti je moglo da bude.

3. Restart starih (2018–20)

Tri ključne ličnosti ove faze su Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boško Obradović.

Šansu za iskupljenje, opozicija je dobila u proleće 2018. godine, kada su na redu bili beogradski izbori. Sva istraživanja su govorila da zajedničkim snagama, opozicija ima oko 50% šansi da uzme prestonicu. Povratak Dragana Đilasa u politiku, kome su raniji „gresi“ zabašureni, a tretiran je kao izuzetan menadžer, pozdravljen je od značajnog dela analitičke javnosti.

Ovo se olupalo o zid kada je najveća grupacija (Đilas–Jeremić–Janković) uzela ispod 20% glasova, najveća nezavisna grupa (Šapić) 9%, a ostali su završili ispod cenzusa, dajući SNS-ovoj kamarili apsolutnu vlast.

Međutim, nešto pozitivno se jeste izrodilo iz ovih izbora: Već na leto, formira se do tada najveća opoziciona koalicija, Savez za Srbiju, koja će obuhvatiti sve opcije, sa izuzetkom Jankovićevog Pokreta slobodnih građana (čiji balon se do tada već primetno izduvao), DSS-a i Ne davimo Beograd (izvinjavamo se što smo preskočili one organizacije koje moramo da tražimo mikroskopom).

Ova grupacija će i nositi talas novih protesta, do tada najozbiljnijih, koji će u početku biti mirni, ali će na proleće 2019. čak doći i do sukoba sa snagama reda, prilikom neslavnog upada u RTS.

Na neki način, ova faza je svoj pravi kraj doživela 13. aprila te godine, kada su se do tada najveće opozicione demonstracije u postpetooktobarskoj Srbiji pretvorile u… ništa – niz mučnih govora i dosadnu šetnju. Na neki način, jedva izgrađenu potrebu da se ima neka politička opozicija, dotična je sama uništila tog dana i narednih meseci.

Protesti su nastavili da taljigaju do početka naredne godine, kada su najpre raspisani redovni parlamentarni izbori, koje je opozicija najavila da će bojkotovati, a onda je izbila i korona. Kada je pandemija delimično splasnula, izbori su ponovo raspisani, a opozicija se opet podelila oko izlaska i bojkota.

Na kraju je usledilo još jedno debelo – ništa. Opozicija je ispustila i poslednje lokalne zajednice koje je kontrolisala, a usledili su meseci raspada koalicija, prepirki, preletanja (što u druge opozicione stranke, to i u vlast) i svađa ko je kriv i šta je moglo da se uradi.

P.S: Dodajmo ovoj epizodi, reda radi, i događanja oko Skupštine u julu 2020. godine, kada se prvi put ukazalo na to da se režim pribojava nasilne pobune.

4. Postmoderna farsa, aka. „šizofreno cepanje“ (2020–)

Tri ključne ličnosti: Dragan Đilas, Savo Manojlović i Bora Konj (ne, ne šalimo se, sledi objašnjenje).

Iako je od 2020. godine prošlo skoro pola decenije, zapravo, još uvek se nalazimo u fazi koja je tada otpočela. Nju karakterišu osobenosti specifične za sve prethodne etape. Vlast nastavlja da insistira na „gresima“ bivših, koji se sa svoje strane još uvek međusobno glože oko krivice za gubitak moći 2012. godine. Građani i deo stručne javnosti čežnutljivo očekuju da se pojave nove ličnosti kao deo prirodne generacijske smene. Lideri opozicije i ljudi bliski njima tvrde da je nemoguće i amoralno tražiti da se izvrše smene u opoziciji dok je Vučić na vlasti.

Činjenica, Savo Manojlović, koji je de facto u politici od 2021. godine, a de iure od pre nekoliko meseci, jeste uneo pometnju u formulu, ali nipošto ne znači da je on taj opozicioni mesija koga čekamo (jelte, tako smo čekali i Sašu Jankovića, ili Sašu Radulovića, ili čak Belog Preletačevića).

Zapravo, svi ovi zahtevi nose jednu sistemsku logičku grešku: Najpre, odlazak ljudi poput Đilasa ili Tadića u političku penziju bi otvorio neki prostor za novi kadar, ali sa druge, stvara i opasnost za reprizu epizode Radulović­–Janković. U tom smislu, ono na čemu insistira Bora Konj na svojim X-spejsovima, udarajući jače po Đilasu nego po Vučiću, može biti ispravno, ali može biti i pogrešno.

Opet, ako se uzme u obzir da je za prethodne četiri godine sinusoida delanja tzv. proevropske opozicije bila: bojkot – raspad koalicije – nova koalicija – raspad koalicije – protesti koje organizuje neko treći (Savo Manojlović) – nova koalicija – izbori – raspad koalicije – protesti – nova koalicija – izbori – protesti – raspad koalicija – nova koalicija, izbori i bojkot – atomizacija svega – novi protesti koje organizuje neko treći (eko-pokreti) i zahtev za izborima; može se razložno govoriti o ozbiljnom sistemskom bagu, a Okamova oštrica govori da se dotični može otkloniti jedino ako se ukloni zajednički imenilac svih ovih farsičnih kretanja, a to su lideri opozicionih stranaka.

***

I, eto nas u sadašnjem vremenu. Dok nastaju ovi redovi, Srbijom se „valja“ novi talas protesta, neočekivano, oni su izbili u sred leta. Ulog je ogroman. Statističari kažu, možda su i najozbiljnijih do sada, sa nepredvidivom opasnošću da poput ekspres-lonca eksplodiraju u (ne)željenom smeru. Za sada im nećemo davati velika očekivanja. Organizatori žele da delaju apsolutno van institucija (pošto je do sada postalo očito da institucionalno delanje nema velikih izgleda, baš kao što ni neki izbori ili referendum ne bi imali šanse protiv SNS-ove uhodane mašinerije). Ovo je, naravno, na veliko nezadovoljstvo institucionalne opozicije.

Ali, ako i hipotetički dođe do neke eksplozije… istorija Srbije nas uči da će svi elementi biti presloženi na sasvim novi način.