Genijalni mediokritet

(naslovna fotografija: danas.rs/beta.rs/Miloš Miškov)

Mnogo se mudrosti pridaje Vučićevim medijskim tehnikama koje mu već 12 godina obezbeđuju apsolutnu vlast.

Za sve tehnike o kojima ćemo govoriti u ovom tekstu, nužna je apsolutna ili skoro apsolutna medijska kontrola, što podrazumeva ne samo medije sa nacionalnom pokrivenošću, već i lokalne stanice i strateški pozicionirane društvene medije. Dozvolite da podsetimo: nije jedna stranka preuzela nadzor institucija, već jedna iskompleksirana osoba, lik koji je umislio da je the chosen one – okupirao sve do poslednje institucije u državi, koju je pretvorio u „his own private Idaho“. E sad, ako se on već pita za sve (ko živi, a ko ne zaslužuje da živi; uvodi vojni rok; deli pare poreskih obveznika na kašičicu narodu, a na lopate sebi i svojima), onda takva osoba mora da nosi i odgovornost za sve, doslovno sve sto se dešava. Hoćeš da glumiš boga? Onda si i kriv i odgovoran za svaku situaciju ili nezgodaciju u kojoj su se našli građani.

Tužna istina je da Vučić (u nastavku teksta „šef“ ili naše omiljeno „Žvaljava Pizdurina“) nije nikakav medijski mag ili genije. On jednostavno procenjuje šta može da prođe sa menije već oprobanih metoda i to koristi.

Još tužnija istina je da se sa druge strane za sve ove godine nije pojavio neko kreativan da ovo prozre i reši (naprotiv, politička opozicija takođe koristi mali spektar još mršavijih pristupa), stoga, svi se nalazimo u medijsko-političkoj kaljuzi.

No, krenimo redom.

U suštini, iako ništa nije preterano jednostavno, ono što Žvaljava Pizdurina radi se može svesti na neka tri sloja.

1. Anesteziranje javnosti,
2. Spinovanje
3. Blagi hibrid prethodna dva

Da bi se ovo postiglo, bilo mu je potrebno nekoliko godina, ali već gotovo deceniju uspeva da održava balans.

Krenimo, zapravo, od ovog „blagog“ hibrida. Blagog, zato što su teme za zamajavanje, odnosno, ne bave se nečim suštinskim po društvo.

3. Blagi hibrid. To je nešto sa čime se susrećemo na svakodnevnom nivou zasipanjem iz  tabloida (ranije pretežno štampanih, prethodnih godina znatno više sa portala). Ovo se   pretežno koristi u „mirnodopska“ vremena, što će reći, kada „šefu“ ne preti opasnost po rejting, ali čisto malo da se zamajava javnost kako opasnost ni ne bi pripretila. Neke od instanci ovakvih akcija su „Ko je ubio pevačicu, ja li muž, ja li neko nepoznat? – saznajte u narednoj epizodi serije“, „Da li je Danka Ilić ubijena ili je prodata?“, „Ukinućemo TV pretplatu“ (mada je ovo bila laž), „Rijaliti se lako ukida daljinskim upravljačem“ i sl. Ove metode se, dakle, koriste kada je najbliža opoziciona lista više od 40% iza Vučićeve.

Ovakav pristup je svoje zlatno doba doživeo u prvoj polovini prošle decenije.

Međutim, kada stvari malo zaškripe, metode postaju ozbiljnije, te dolazi do diversifikacije anesteziranja i spinovanja.

1. Anesteziranje javnosti. Anesteziranje se koristi kada opasnost nije nepostojeća, ali još uvek nije neposredna. Na svim medijima se puštaju jednostavne floskule, kao što je „Najveći rast u regionu“, „Drugi najveći rast u Evropi“, „Nikad više puteva“, „Brza pruga od Preševa do Budimpešte“ najkasnije do 2020, pa 2022, pa 2024, pa 2027… Jednostavno, ništa ne uspeva kao uspeh, tj, u ovom slučaju, priča o uspehu. Sa druge strane, ništa ne anestezira tako dobro kao neka vrsta zabave. Ovo za rezultat može imati i neke situacije, sa kakvim smo se suočili upravo prethodnih dana (a sada upravo imamo situaciju da opasnost nije nepostojeća, ali nije neposredna): Primera radi, da se ljudi u Kraljevu masovno okupe na koncertu Jelene Karleuše u situaciji koja, ako ništa, iziskuje pijetet prema žrtvama saobraćajne nesreće; ili, pak, da gro ljudi ne zanima što je na studente bačena šok-bomba. Anesteziranje je, per se, uspevalo negde do pred kraj prošle decenije, jer bi gro ljudi progutalo većinu tih floskuletina bez ikakve soli.

Ali, u međuvremenu se dogodilo svašta. I krvave košulje, i CoVid, i ubistva u Ribnikaru/Mladenovcu, i litijum. Pokazalo se da javno mnjenje zahteva ipak nešto jaču terapiju, stoga – iako je primenjivano sporadično i ranije –  na red sve češće dolazi čisto spinovanje.

2. Spinovanje. Ovo je Vučiću omiljena tehnika, ali je ne koristi ako baš ne mora. Zapravo, poteže je kad nanjuši neku ozbiljnu krizu. Suštinski, pak, njegove tehnike u krizna vremena (kad se malo pribere) svode se na sedam aktivnosti:

a) Odlazak u narod ili prizivanje naroda sebi – to je ono kad neke babe i dede traže da im se asfaltira put do kuće, poljoprivrednici pozivaju da im preCenik lično poveća subvencije, meštani neke Zapizdine traže da im on obeća rešenje klizišta, i sl. Naravno, barem veći deo naklonjenih medija to prenosi uživo.

b) Mitingovanje – Ovo se uglavnom koristi kada i opozicija otpočne sa nekim nizom protesta koji imaju solidniju posećenost. Doduše, posle one prošlogodišnje kišurine u vreme kontramitinga tokom majskih protesta, nismo sigurni da će se prečesto potezati.

c) Izmišljanje/laganje – to je priča o Đilasovih 619 miliona evra, priča o tome kako su skoro svi stanovnici Gornjih Nedeljica prodali svoja imanja Rio Tintu, priča kako su penzije bile pet puta manje u vreme onih bivših, bajke o stabilnom kursu dinara, i sl. U suštini, najjadniji od svih ovih metoda.

d) Bezbednosna kriza, aka. „vikend ratovi“ – Moramo da priznamo da jedva čekamo šta će po tom pitanju biti sad na udaru, kad je Kosovo ispalo iz igre. To je ono kad „Migovi“ nadleću Bujanovac, kad se sastaje Savet odbrane, kad se najavljuje vanredna konferencija za novinare na kojoj se u dve reči pomene Kosovo, a onda kreće sa… ok, sledeća stavka. Tu i tamo, kad već ne može da se potegne ratna tematika, sledi ono klasično regionalno pičkaranje, najčešće sa Hrvatima. P.S: Mada, ovde vredi reći da je ono sa Banjskom bio dobar nauk da ko vitla mačem, na kraju, od mača i strada.

e) Spasavanje redova jarana – Za razliku od krevet-koalicije Milošević-Marković, Vučić za sada nije otresao (do kraja) nijednog političkog saveznika, čak ni kada napravi teško sranje. Krizni menadžment se uglavnom svodi na „Ne dam tog-i-tog“. Gašić rekao da voli kad novinarke kleknu? Malo ga makne, pa ga vrati. Babić(ev vozač) izazvao tešku saobraćajku sa smrtnim ishodom? Malo ga makne, pa ga vaskrsne negde drugde. „Pilot helikoptera je bio pijan, ne dam Gašića, ne dam Lončara“… Ponekad, doduše, ima običaj da kinji saradnike (sindrom Drobnjaka, koga su, doduše, iskusili i „kompletni idioti“ iz Savamale), ali to je pretežno fasadnog tipa.

f) Vanredne konferencije za novinare – Prenose ih svi mediji. Razni nagvaždaju šta bi mogla da bude tema. Najavljuje se 24 do 72 časa unapred. Trešti glasna špica, a onda se Žvaljava Pizdurina pojavljuje pored kineske table i, šta god da je tema, nešto cifra „kako bi narod razumeo“.

g) Pokušaji atentata na šefa – da li vredi da se uopšte i komentariše? Na njega je pokušavan atentat više puta nego na Fidela Kastra.

U suštini, to je to. Sigurno smo neki detalj izostavili, ali sve što Vučić radi u medijima, svodi se na ove kategorije.

Naravno, sve ovo na kraju treba da vodi glasanju. Namerno nećemo reći izborima, jer u budućnosti to može biti i referendum o nečemu. Do glasanja najčešće dolazi kada je javnost uveliko anestezirana i ima dovoljno „ispinovan“ pogled na svet, tako da se može reći da se šef „obezbedio“.