„Gospodar prstenova“ sa „Ali Ekspresa“

Recenzija druge sezone „Prstenova moći“, uz nekoliko osvrta i na prvu

PAŽNJA: BIĆE SPOJLERA

Cinici bi rekli da bi se kineska firma, pomenuta u naslovu, bolje snašla oko produciranja Tolkinovog predloška, nego što je to učinila njihova mastodontska američka konkurencija. Neko će reći i to da „Amazon“ nije trebalo da ulazi u trku velikih striming servisa („Netflix“, „Max“ i „Disney Plus“). Verovatno istom logikom nije trebalo da ulazi ni „Apple“. Zašto? Zato što „ne mogu kompanije koje nemaju veze sa filmografijom da se bave filmsko-serijskom produkcijom“, kraj prepričanog stava filmskog urednika RTS-a. Sa druge strane, ne vidimo, doduše, kakve veze sa proizvodnjom filmova ima kompanija, koja se do pre 15-ak godina bavila iznajmljivanjem video-kaseta (da, „Netflixe“… ok, rad u video-klubu jeste početkom 1990-ih lansirao filmski neškolovanog Kventina Tarantina u zvezde, ali jedna lasta ne čini proleće). Bilo kako bilo, naša logika je da para vrti gde burgija neće. Džef Bezos i ekipa su sigurno imali love da angažuju kvalitetan tim, te da naprave vrhunsku seriju.

I – omanuli su. Gde se dedoše tolike pare za najskuplju seriju ikada, gde svaka epizoda košta koliko prosečan blokbaster?

1. Kako smo stigli gde smo? (od Tolkinovih tekstova do Džefa Bezosa)

Nimalo lako obezbeđivanje prava za Tolkinov svet je predstavljalo pravni problem. Davno preminuli slavni profesor i pisac je izričito zabranio već 1960-ih zainteresovanom Voltu Dizniju da ekranizuje njegove uratke, što je zaveštao i u svom testamentu. To će reći da „Disney Plus“ nikada neće moći da se domogne prava na bilo šta što ima veze sa Srednjom zemljom. Prava na ekranizaciju „Hobita“ i „Gospodara“ su potom lelujala tamo-amo, doduše, uz pokušaje Tolkinove zadužbine da to, koliko je moguće, kontroliše. Više detalja o tome imate u ovom videu.

Kada je Piter Džekson došao do dozvole da napiše scenario i režira „Gospodara“, nudio ju je svuda okolo, dok najzad, krajem 90-ih, „New Line Cinema“ i „Warner Bros“ (kao distributer) nisu prihvatili da ekranizuju filmove. Usledio je mukotrpni kasting, koji se završio tek pošto je snimanje otpočelo – sigurno već znate za priču o tome da se Vigo Mortensen pridružio ekipi tek pošto je njegov prethodnik, Stjuart Taunzend, dobio otkaz drugog dana snimanja. Uz sva odstupanja u odnosu na predložak, te neslaganja Kristofera Tolkina (koji je blisko sarađivao sa ocem na Srednjoj zemlji, smatrao je da Džeksonovi filmovi previše pojednostavljuju ideje, te da su tinejdžerske limunade), filmovi su postigli fenomenalan uspeh i u potpunosti vizuelno dočarli sve ono što se, do tada, smatralo nemogućim.

Iako je desetak godina kasnije trilogija „Hobit“ (de facto prequel „Gospodara“) još više skandalizovala najzagriženije Tolkinove fanove, film je bio džeksonovski prijemčiv i, uz veoma solidan kasting, podsetio fanove na LOTR atmosferu.

Međutim, Tolkinova zadužbina nije više bila zadovoljna, te su Džeksonu (preciznije, distributeru, „Warner Bros“-u) dalje dozvole na ekranizaciju „Gospodara“ uskraćene. Još deset godina kasnije, te u priču sada ulaze veliki „striming igrači“.

Mnogi su odavno izražavali želju da ekranizuju jedini deo „nadtrilogije“ koji nije urađen, a to je „Silmarilion“. Međutim, ovaj uradak biblijskih razmera, čiji tok i hronologiju nije lako razumeti ni dok se čita, Tolkinova zadužbina nije htela, niti će skoro ikome da ustupi.

Šta je dakle ostalo od novog materijala za Srednju zemlju? Zapravo, ako se izuzmu rani Tolkinovi pričuljci, poput „Toma Bombadila“, malo šta. Najveći „komad“ onoga što nije snimljeno jesu takozvani Dodaci „Gospodara prstenova“. Velike produkcijske kuće su zaigrale upravo na tu kartu. A kada je zadužbina odlučila da baci bidermajer, za njega se izborila produkcijska kuća „Prime“, kćerka moćnog trgovinskog konglomerata „Amazona“.

  2. Prva sezona (2022)

Gotovo sve što je mogao da uradi pogrešno, „Amazon“ je uradio. Najpre, dao je mnogo novca. Pretpostavljamo, uz plaćanje licence, ponajviše je otišlo na stručnjake za specijalne efekte, fotografiju, kameru i zvuk. I, uopšte, na tehniku. To je aspekt koji je u potpunosti uspeo. Ali, dok se na tim, mlađahnom oku prijemčivim detaljima, nije štedelo, škrtarilo se na nekim ključnim aspektima.

Scenario, režija, te naročito kasting pokazuju brojne manjkavosti. Duo Džon Pejn – Patrik Mekkej (potpisani kao autori serije, iako su i glavni scenaristi) nije bez solidne biografije, ali „Godzila protiv Konga“, „Avantura u džungli“ i jedan film iz serijala „Zvezdane staze“, kao celokupni doprinos, baš, i ne garantuju mnogo (doduše, ni Džekson nije imao bujnu biografiju pre „Gospodara“). Režiser Huan Antonio Bajona ima nešto bogatije reference (četiri filma na španskom, pet na engleskom, od kojih je jedan iz serijala „Park iz doba jure“, te jednu seriju). Stoga, ostalo je da se vidi kako će se kreatori iz sveta klasičnih blokbastera snaći u nečemu što ipak iziskuje suptilniji pristup.

Međutim, ono što je najveći paradoks, jeste da je prilikom pretpremijernih emitovanja, Tolkinova zadužbina iskazala zadovoljstvo rezultatima!

Usledio je tragično loš kasting, gde je jedina svetla tačka bio (i ostao) Čarli Vikers (o njemu, pak, u narednom poglavlju).

Morfid Klark glumi tragično loše. Doslovno baca ljagu na sve ono što je galantno i gotovo savršeno odradila Kejt Blančet u ulozi Galadrijele. Blago rečeno, dobili smo diskontinuitet lika. Ispostavlja se da je uzdržana, mudra dama nastala od divljakuše koja puzi uz planine, valja se u blatu, skače niz liticu. Koliko je loše? Evo digresije: ovih dana opet svi pomeramo dupe Ivani Jovanović, značajnoj po ulozi Nede Pavlović u „Grehu njene majke“, kako je ovu ulogu tumačila kao na lošoj dramskoj sekciji neke osnovne škole. Doslovno, Klarkova je na tom nivou. Njene facijalne ekspresije su iritantne, iskazivanje emocija je limitirano, dikcija loša. Ako je već za scene borbi bilo potrebno naći neki uzor, zar nije, inače dosta čudna, scena u kojoj Blančet isteruje Volšebnika iz Dol-Guldura u trećem delu „Hobita“, dobra referenca? Ok, priznaćemo, zanatski gledano, solidno se mačuje, ali… to je jedino vredno hvale. Pored loše glume Klarkove, mora se reći da tu ima i ozbiljnih režiserskih propusta oko njenog lika. Hint: Na ovaj način slobodno možete da date Šotri da režira treću sezonu.

Robert Armajo se, kudikamo, bolje snašao u ulozi mlađahnog Elronda, međutim, neki problemi su slični kao i sa Klarkovom. Armajo je prikazan kao mudriji od svoje saborkinje (inače, on jeste mudar, ali, da li toliko?), no ipak donekle divalj, pa čak i pomalo lukav (naročito kad svog prijatelja Durina gleda sa neke vrste visine).

U ovom delu ćemo još pomenuti Danijela Vejmana (u ulozi nesnađenog stranca/Gandalfa, relativno dostojan), te ženski kopi-pejst Froda i Sema; Nori i Popi (Markela Kavena i Megan Ričards) – što su sve nepotrebni dodaci kreatora serije. Ni istari ni hobiti nisu bitni za drugu eru Tolkinovog sveta. Zapravo, u prve dve sezone se nije pokazalo bilo šta što u vezu dovodi ovaj paralelni narativni tok sa glavnim, u kome se glavni junaci suočavaju sa Sauronom. Očekujemo da će se to u narednoj sezoni (ako je bude…) ispraviti.

To nas dovodi do onoga što je najveći propust „Prstenova moći“.

Scenario.

Bilo je jasno da Tolkinova vremenska linija (koja traje vekovima) mora da se sažme. No, način na koji je to učinjeno je, blago rečeno, preterano agresivan. Likovi koji se u piščevom univerzumu nikada nisu susreli, naprosto zato što nisu živeli u isto vreme, u seriji, mal te ne, bleje zajedno. Dolazak istara dok Numenor još postoji mi je uporediv sa time da je Fred Kremenko imao dinosaurusa za kućnog ljubimca.

Postojanje Adara, koji je zapravo elf (izmučen, ali elf), a koji predvodi orke i poseduje etički kodeks je, blago rečeno, potpuno nepotreban. U vezi sa time: neko je pogrešno protumačio da orci imaju iznijansirane emocije u seriji (više nego kod Džeksona ili Tolkina). To je pogrešno. Adar ima emocije, jer on nije ork – preostali su jedna bezlična rulja.

No, o tome, više u nastavku.

3. Druga sezona (2024)

Krenimo od samog početka nove sezone. Kod Tolkina se nigde ne navodi da je Sauron preuzeo oblik čoveka kada je Morgot poražen, štaviše, izaslanik valara je uspeo da ga pronađe u njegovom prvobitnom izgledu majara, i da mu zatraži da dođe u Valinor na suđenje (ruku na srce, u dosadašnjem toku serije nije isključena mogućnost da se u nekom momentu to dogodilo). Međutim, način na koji je Sauronova moć transcendencije fizičkog tela prikazana, blago rečeno je upitan.

Jasno nam je da je prikazivanje metafizičkih pojava veoma problematično u svetu vizuelnih umetnosti. Prisetimo se da je Džekson sve vreme prikazivao Saurona kao veliko vatreno oko iznad kule u Mordoru (iako je on, u knjizi, posedovao telo, ali se generalno nije pojavljivao). Autori serije su, da bi dočarali ovu moć, ubili Saurona (ostvarenje Adarove tvrdnje iz prethodne sezone da je to učinio ), te prikazali kako se njegova crna krv spaja sa crvima, ribama i pacovima, tvoreći nešto izrazito ljigavo što puzi niz planinu, dok ne uspe da ubije neku nesrećnu ženu… Et voilà, rođen je Halbrand. Naravno, kasnije će se on, na oči nesrećnog Kelebrimbora, transformisati u svoj majarski oblik Anatara. Ove vizuelne „igre“ su, primera radi, odrađene na pogrešan način i kod kovanja devet prstenova, gde Sauron među „sastojke“ daje i sopstvenu krv, što iluzijom Kelebrimboru prikazuje kao mitril – no dobro, shvatamo da metafizičko prikazivanje ostavljanja „dela sopstvene ličnosti“ u nežive objekte nije baš jednostavno (ostaje da vidimo kako autori tumače da Sauron nije učinio isto kod kovanja elfovskih i prstenova za patuljke, te kako će prikazati stvaranje „jednog“).

Pak, kao što je rečeno, Vikersovo tumačenje glavnog zloće je jedini potpuni pogodak u celoj seriji. Odlično i odmereno shvata da – izuzev kada je na to prinuđen – Sauron ne koristi bilo kakvu fizičku silu, već, naprotiv, moć ulagivanja i, uopšte, diplomatije. Sklon je ulizištvu onim bićima koja mu mogu pomoći u ostvarivanju ciljeva. Da li su to Galadrijela, Kelebrimbor, pa čak, na momente, i Adar, nije bitno. Izuzetan je govornik. Njegov temperament dolazi do izražaja tek kada shvati da mu cilj izmiče. 

Inače, izbor Čarlsa Edvardsa da tumači možda i najtragičnijeg lika u serijalu – Kelebrimbora – pomalo je nevešt. Ne zato što je Edvards to loše činio (naprotiv, odlično „nosi“ zadatu ulogu), već zato što neko ko izgleda kao blago podmlađeni Majkl Pejlin nikako ne sme da igra jednog od najlepših elfova, kako ga Tolkin opisuje. Zapravo, sada videh da je Edvards tumačio Pejlina u nekom filmu o „pajtonovcima“).

Generalno gledano, druga sezona jeste donekle popravila određene boljke prve. Motiv zavisnosti od prstenja prožima ceo serijal, paralelno sa sve jasnijim prikazivanjem Saurona kao apsolutnog zla, te spoznaje da je dotični sve, otkako je sa olakšanjem prodisao kao Halbrand, pažljivo isplanirao.

Na polju pojedinih scena, opsada Eregiona (koja se, mada nešto drugačije, zaista odvila kod Tolkina) jeste jedna od savršenije koncipiranih u serijalu. No, tu se opet suočavamo sa činjenicom da autori sada likvidiraju nepotrebne likove (konkretno, Adara), zato što je u sažetom vremenu valjalo prikazati kako Sauron preuzima „orsku“ vojsku, koju je, zapravo, u knjizi predvodio tokom ove bitke.

Ono što karakteriše celu seriju, jeste potreba da ne postoji nijedan minut praznog hoda. A kada je već tako šta ćeš da daš publici? A, da, lajtmotive koje prepoznaje. Imamo Gandalfa, ko će da mu tercira? Pa naravno, crni čarobnjak, za koga je već sada gotovo jasno da je u pitanju Saruman, i to već u svom najpokvarenijem mogućem obliku. To deluje gotovo kao da se sa one kule, odakle ga je ćušnuo Grima u proširenoj verziji „Povratka kralja“, vratio kroz vreme, da jebe mladom Gandalfu mater (pardon my French). Pomenimo ovom prilikom i pojavljivanje Toma Bombadila (najstarijeg Tolkinovog junaka, koji za sebe, kao što i piše kod Tolkina, kaže da je tu „od početka“). Zaista lepo što su autori uključili lika, koga je Džekson preskočio zato što je radnja „savršeno funkcionisala i bez njega“.

A, da, na kraju, moramo opljunuti i zaokruženje sezone, koje je dostojno bljuc-zaključka osme epizode „Ratova Zvezda“ („Poslednji Džedaji“).

4. Neki zaključci

„Prstenovi moći“ nisu toliko loša serija, koliko su najzagriženiji Tolkinovi fanovi, zapravo, želeli da bude loša. To su oni koji još od 2001. godine viču: „Pustite ta sranja, pročitajte knjige“. Naravno, treba čitati knjige, ali često se zaboravlja da je film sasvim drugačiji medij. Medij koji mora da prikaže nešto što knjiga može da opiše na sasvim drugačiji način. Naravno, postoje propusti, poput lošeg kastinga i suvišnih delova scenarija. No, za mladu generaciju, ovo (možda ne na sreću) jeste način da se prvi put susretnu sa Tolkinom. Ono što znatno više iritira mlađu i srednju generaciju Tolkinovih ljubitelja jeste činjenica da „Prstenovi moći“ nemaju džeksonovsku atmosferu. Znatno više podsećaju na „Igru prestola“. I to je tačno.

A da. A što se tiče „Amazona“, činjenica, silni novac koji je otišao na fenomenalnu fotografiju, zvuk i muziku su možda umešnije mogli da rasporede na druge stvari. Recimo na izbor tima. U tom pogledu, još mnogo imaju da uče.