„Brennt Belgrad?“, iliti, osveta za prezir

(„Brennt Paris?“ [„Da li Pariz gori?“] je pitanje koje je uputio Adolf Hitler nemačkom zapovedniku pariskog korpusa, Ditrihu fon Holticu, kada je postalo jasno da će saveznici osloboditi francusku prestonicu. Hitler je zahtevao da grad bude raznesen i spaljen, ali ga Holtic, pod uticajem švedskog diplomate Raula Nordlinga, nije poslušao)

Naprednjaci nemaju Beograd. Nemaju ni Niš. Ni Novi Sad, Čačak, ni brojne druge gradove. To što su izbornim inženjeringom uspeli da uspostave kontrolu nad njima u velikoj meri podseća na okupatorsku aktivnost. Znaju oni da ih ti isti građani, koje su sebi potčinili, preziru. Da im se podsmevaju. Da ih se više gotovo uopšte ne plaše.

Oni svoju moć crpe po inerciji i iz, koliko-toliko, očuvane popularnosti Aleksandra Vučića, koja je već opala na ispod 50%, sa veoma upitnim šansama da ikada više poraste.

Aleksandar Šapić je svestan da Beograđani znaju da on na mestu gradonačelnika nije njihovom voljom. Zna da su počeli da ga se gade, da su zaboravili sve njegove sportske uspehe, pa čak i relativno pristojno upravljanje opštinom Novi Beograd. Ali, Šapićev karakter mu ne dozvoljava da, kad god to bude, gradonačelničko mesto napusti dostojanstveno. Naprotiv, prezir rađa mržnju.

Dok je prvi (skraćeni) Šapićev mandat protekao u politici „boli me kurac“, drugi protiče u apsolutnoj potrebi da se sve što, makar na simboličnom planu, znači Beograđanima, bude razoreno – bilo da je reč o njegovoj ideji, bilo da je reč o realizaciji kontroverznih ideja drugih ljudi. U velikoj meri je to želja za osvetom za prezir. Osveta zato što nije voljeni gradonačelnik, već okupacioni upravnik.

• Stari savski most? Ruši. Nismo smislili još šta ćemo sa novim? Nema veze.
• Kuća cveća? Šalji ćopavog nazad u Hrvatsku. Ovde ne ulazimo u ideološku raspravu, činjenica je da je grob Josipa Broza Tita značajna turistička tačka u Beogradu.
• Zgrade generalštaba i ministarstva odbrane? Ruši i zidaj nakaze.
• Farbaj autobuse u „nemanjićko plavo“. Šta ima veze što su tehnički neispravni i što im otpadaju točkovi o „sjajno“ denivelisane šahtove. I što se svakog leta zapale.

Ali, zašto na tome da se završi?

• Red vožnje ne valja, zato što ga ne poštuju? Ukidaj red vožnje, autobusi će ići kako hoće.
• Bezistan se urušava? Stavi, dečko, tu crvenu traku. „Ali, gradonačelniče, pokidaće je!“ Pa kad su budale, nek im padne plafon na glavu.

Urušavanje sistema siguran je signal da se određena vlast bliži svom kraju. Jedino ostaje da se nadamo da će taj kraj doći brzo.

(naslovna fotografija: N1)