Nešto mi nedostaje za ono što preostaje

Muzičara Andriju Pavlovića, poznatog pod umetničkim imenom Andy Pavlov, intervjuišemo dva dana po okončanju izuzetno uspešnog koncerta u amsterdamskoj dvorani Het Concertgebouw, gde je nastupio kao deo poznatog klasičnog i avangardnog pijanističkog „LP Dua“, koga čini sa koleginicom Sonjom Lončar.
Ovih dana, „LP Duo“ obeležava tačno dve decenije impresivnog rada, te je to prilika da se vratimo i na Andrijine umetničke početke, te da porazgovaramo o njegovom putu i inspiracijama.

Andrija, izuzetna nam je čast što ste se odazvali pozivu našeg portala da odgovorite na nekoliko pitanja.

• Kada ste počeli da se bavite muzikom i šta Vas je inspirisalo u najranijim danima Vašeg muzičkog obrazovanja?

U našoj kući me je dočekao jedan klavir, ili sam ja čekao njega. Od kada znam za sebe, taj klavir i ja smo na zajedničkom muzičkom putovanju. Inspirisalo me je sve ono što sam u tom trenutku mogao da čujem. U kući se slušao radio, ali je uglavnom bilo tiho, nije muzika bila u prvom planu, moji roditelji su profesori knjižvenosti. A u muzičkoj školi smo odmah krenuli da sviramo male etide po ruskom pijanističkom sistemu. Ipak, bio sam introvertno dete i muziku sam pre svega čuo u sebi. Tako da i dan danas muziku suštinski doživljavam iz pozicije reči, priče, jednog unutrašnjeg glasa, kao da je u pitanju književnost a potom je doživljavam i kroz vizuelnu umetnost što me nije slučajno odvelo i u polje primenje muzike.

• Da li ste se razlikovali od svojih vršnjaka po nekim aspiracijama?

Bio sam dete puno energije koje je uživalo u sportskim aktivnostima i detinjstvu kao i sva druga deca. Ipak, kroz vežbanje klavira trenirate da budete sami sa sobom, poput nekog jogina, i to je dovelo do otkrivanja unutrašnjih svetova kao i imaginarnih. Tako da sam vrlo rano shvatio da ne postoji samo jedna realnost, već da imam pravo na svoj put, individualnost i imaginaciju. Sve to mi je donelo mnogo radosti ali i izazova. Oduvek sam bio neka vrsta apatrida na različitim poljima.

• Čini se da je srpsko muzičko školovanje, barem je tako bilo ranijih decenija, u priličnoj meri rigidno po pitanju obrazovnog puta i ishodišta. Da li Vam je jedan takav sistem ostavljao dovoljno prostora za ličnu umetničku slobodu?

Muzičko školovanje u Srbiji, odnosno tadašnjoj Jugoslaviji, bilo je pod snažnim uticajem ruskog pijanizma pre svega. To je izgledalo tako što su nas profesorke klavira već od pete, šeste godine vrlo posvećeno pripremale da jednoga dana budemo profesionalni. pijanisti. To je izuzetno važan period odrastanja kada dete stiče navike koje posle ostaju za ceo život, a opet je i jako osetljiv period, emotivno pre svega. I to je sve bilo dobro do nekog tinejdž doba. Tada je krenula žudnja za nekim drugim stvarima, potreba da se otkriva nova muzika a ne samo ona koju je školski sistem forsirao. Sa drugovima sam razmenjivao kasete pre svega rokenrol muzike i to je za mene bilo potpuno novo otkriće. Onda u srednjoj školi, počinjem i da formiram rok sastave i nastupam po klubovima i školskim dvoranama kao i u Domu omladine Beograda. Te stvari su tekle paralelno, jer sam išao u dve škole, srednju muzičku (Josip Slavenski) i Treću begradsku gimnaziju koja je za mene bila prostor nove slobode. Ipak, važno je reći, da mi je muzičko školovanje od ranih dana, pomoglo da izgradim neviđenu vrstu discipline (kičme) koja mi je kasnije u životu i te kako značila i omogućila da umetnost bude moj poziv i profesija.

• Sa 17 godina ste upisali odsek za klavir na Fakultetu muzičke umetnosti, a već sa 20 ste nastupili sa sopstvenom kompozicijom u Rumuniji. Kako biste opisali to iskustvo, i, uopšte, kako je došlo do toga?

Imao sam 17 godina i bio sam i dalje četvrti razred gimnazije kada sam sa velikom radošću upisao klavir, misleći da ću na Muzičkoj akademiji odmah učiti novu muziku, odnosno muziku XX i XXI veka. Razmišljao sam da upišem kompoziciju, jer sam već imao svoje početne klavirske kompozicije, neke skice koje podsećaju stilski po malo na ono što radim i danas. Tada sam upravo pokušavao da spojim klasičnu muziku,  rokenrol kao i druge popularne žanrove koje sam tek otrkivao. Jer to je tada bilo dosta udaljeno, potpuno polarizovano. Želeo sam ustvari da spojim svoje različite identitete u nastojanju da zapravo stvorim (sopstvenu) novu muziku. Ipak, osetio sam da je to nemoguće učiniti u okviru škole, pa me je put ubrzo odveo u SKC, baš tu iza ugla. I to u životu ništa nije slučajno, jer sam upravo u SKC-u ostvario nove prostore slobode, upoznao zanimljive ljude, nastupao i edukovao se u multidisciplinarnosti, performansu, konceptualnoj umetnosti, pozorištu, itd. U svojoj nepunoj dvadesetoj godini, kada sam već bio na drugoj godini studija, komponovao sam kompoziciju pod naslovom “Playing La Fiesta”. To je bio mali omaž mojoj omiljenoj ploči “An Evening with Chick Correa & Herbie Hanckock”. To je neverovatna muzika i još neverovatnije izvođenje od strane ovog dueta. Potpuno izvan žanrova. Već sam u srednjoj školi svirao u klavirskom duu pa sam zatim to vrlo ambiciozno nastavio i na Muzičkoj akademiji, to me je održavalo u kreativnom životu i oduvek sam voleo da sviram sa drugim ljudima. Ali, odlazim u Rumuniju sa svojom solo klavirskom kompozicijom na internacionalno takmičenje pijanista-kompozitora “Karl Filtch”. Odlazim u jednom vrlo teškom trenutku, zapravo jednog potpunog raspada zemlje 2000. godine, kada smo već deset godina bili izmučeni ratovima i sankcijama. Da bih otišao na takmičenje u Rumuniju, ja sam pola leta radio na građevini. Ustajao bih rano ujutru, bavio se fizičkim poslovima, a onda predveče komponovao i vežbao klavir. Sećam se da su mi ruke bile teške od tog svakodnevnog fizičkog posla, jedva sam svirao. Ali odlazak u Rumuniju je bio kao neki san, mogao bi roman o tome da se napiše, i ja tamo osvajam drugu nagradu za svoju kompoziciju.

• Koji kompozitori su Vas inspirisali u tim mladalačkim pokušajima da stvarate?

Tada sam već prošao kroz većinu klasičnog repertoara, gde sam uživao da sviram recimo  Šumanove ,,Dečije scene” voleo sam i baroknu muziku, Rahmanjinova, a onda dolaze Chick Correa i Herbie Hanckock, Erik Satie, John Cage, minimalistička i rok muzika. Nešto kasnije Simeon Ten Holt, što je već poseban deo daljeg umetničkog putovanja. Bio sam u kontaktu sa velikim brojem različitih ljudi, u školi i kasnije u okviru SKC-a, pa sam zaista ima prilike da svoje uši treniram na jedan krajnje eklekitčan način.

• Kako je došlo do Vaše saradnje sa Sonjom Lončar i, uopšte, kako je formiran „LP Duo“?

Sonju sam upoznao na Radiju SKC 2003. godine. Oboje smo bili deo alternativne muzičke, pozorišne i likovne scene. Beograd je u tom vremenu početkom veka, bio neverovatno mesto za život. Kulturna i umetnička scena je bila izuzetna i vladao je  veliki optimizam. Odmah smo se prepoznali i krenuli da sviramo zajedno. Naš prvi (nezvanični) nastup je bio čista improvizacija za klavir u 4 ruke i dva analogna sintisajzera.  Na fakultetu su nešto pre toga kurs držali klavirski duo, braća Hans-Peter i Volker Stenzl i meni se to jako dopalo pa se idealno poklopilo da Sonja i ja ubrzo odemo na prijemni ispit na Hochschule fur Musik und Theater u Roštoku (Nemačka) gde su Štenclovi držali jedinu klasu za klavirska dua u tom trenutku u Evropi. I tako je i bilo, otišli smo i primili su nas pa smo tamo proveli skoro pet godina, vežbajući i izvodeći gotovo ceo klasični repertoar za dva klavira i nastupali na takmičenjima što je otvaralo vrata za koncerte. Prvi naš zvanični koncert dogodio se u beogradskom Sava Centru u okviru festivala BELEF 2004. godine gde smo izveli delo francuskog kompozitora Olivera Mesijana – Vizija reči amen (Visions de L’Amen).

• Od „klasičnog“ studentskog klavirskog dua, do jednog od najavangardnijih sastava sa ovih prostora, „a i šire“. Da li smatrate da tradicionalna diversifikacija na klasičnu muziku i popularne žanrove uopšte ima smisla u 21. veku?

Da, ima smisla. Klasična muzika ima svoju vrednost, istorijski kontekst, trajanje. Jako volim da slušam klasičnu muziku kao što volim i da čitam klasične romane. To su neka od najlepših umetničkih dela koja je ova civilizacija iznedrila. S tim što u klasičnoj muzici vidim prostora za još bogatije, slobodnije i originalnije interpretacije u okviru različitih stilova, odnosno epoha. Nešto u čemu se još davno istakao Ivo Pogorelić. S druge strane, potrebno je stvarati novu muziku XXI veka. Novu, umetničku muziku u okviru koje i te kako ima prostora za različite uticaje i ideje koje uostalom dolaze i iz polja drugih kultura. Verujem u kosmopolitski duh. Verujem da možemo stvoriti novu vasionu ideja i zvuka gde ćemo ostvariti harmoniju suprotnosti. Današnji mejnstrim popularne kulture je uglavnom umetnički gotovo beznačajan kada mu je jedini zadatak da zadovolji konzumerističke potrebe. A to znači da je muzika samo roba koja se ,,štancuje”, loša kopija loše kopije.

• „LP Duo“ puni koncertne dvorane širom sveta (tu govorimo i o nekim od najznačajnijih hala na planeti, poput „Karnegi hola“), te privlači sve veću medijsku pažnju. Kako ovo „breme“ slave podnosite Sonja i Vi?

Ništa nam to nije teško. Važno je da idemo dalje i napredujemo čuvajući svoje ideale i negujući dobrotu i plemenitost neophodnu čovečanstvu ogrezlom u narcizam i pohlepu.

• U vezi sa prethodnim: oboje ste aktivni u visokoškolskoj nastavi. Šta od sopstvenih iskustava prenosite na studente?

Sve ono kroz šta smo prošli želimo i možemo da podelimo sa studentima. Iako je to jedan atipičan, izuzetno individualistički put, pa nema prečica i brzih rešenja. Ipak, čini se da je njima, studentima upravo najpotrebnija podrška na ljudskom i emotivnom planu. Jedan mali priručnik, kako preživeti u današnjem svetu a ne prokockati život tek tako na nebitne stvari. Kako verovati sebi i u sebe, biti uporan, strpljiv i veran istini. Dakle, konstantno se vraćamo na fabrička podešavanja trudeći se da raspetljamo sve ono zapetljano u poremećenom vrednosnom kordinatnom sistemu.

• Uz veštačku inteligenciju, epitet „kvantno“ je neretko nešto što označava budućnost u koju su svi zagledani prethodnih godina. Šta je to kvantna muzika i kakva je, zapravo, njena veza sa kvantnom fizikom?

Kvantna muzika je najpre projekat započet 2015. godine čiji je cilj bio da istraži veze kvantne fizike, akustike i muzike i započne jedan pionirski umetničko-naučni dijalog. Zatim, kvantna muzika postaje jedna vrsta novog muzičkog, umetničkog žanra, onog trenutka kada smo stvorili zvučne banke iz naučnih eksperimenata, izmislili i izgradili nove muzičke instrumente i komponovali novu elektro-akustičnu muziku za hibridne klavire, te realizovali nekoliko multimedijalnih koncerata i koncertnih turneja širom sveta (Evropa, SAD, Azija). Dalje, u narednim projektima koje planiramo sa Tehnološkim univerzitetom iz Delfta, Holandija i drugim partnerima, želimo da stvorimo muziku koja će kroz jedan naučni ali i holistički pristup raditi za dobrobit čoveka i čovečanstva. Jer koliko god je ova civilizacija tehnološki napredna, čovek je i dalje vrlo primitivno biće, sa kojim se lako manipuliše kroz čula i stimulisanjem niskih strasti. Da li bi čovekovi prioriteti mogli da se promene, ne znamo, ali se nadamo da je moguće. Verujemo u stvaranje jedne nove civilizacije koja neće biti isključivo zasnovana na materijalizmu, već uvažavati i prirodu duha i duše.

• U vezi sa time, učestvovali ste u projektovanju kvantnog klavira. Šta je to i da li ga mogu povezati na svoj pijanino? 😊

Apsolutno! To je inovativni instrument “DUALITY” prenosivi hibridni klavir, koji možete instalirati jako brzo na bilo koji akustični klavir, iznad dirki klavijature. Zatim, senzori očitavaju pokret dirki, a povezivanjem uređaja sa bilo kojim kompjuterom ili audio sistemom, možete dobiti jedan potpuno novi instrument koji spaja najbolje iz svetova akustike i digitalije. Mi konstantno unapređujemo ovaj instrument tako da on zaista u jednom trenutku postane komercijalno dostupan i drugim korisnicima, a pored toga LP Duo nastupa, komponuje i snima svoje albume upravo koristeći dva DUALITY hibridna klavira, odnosno “preparirajuć!” akustične klavire elekronikom. Stvorili smo “zvuk” koji je autentičan i originalan.

• Sada bismo se malo vratili na Vas lično. Pored „LP Dua“, negujete i sopstveni kreativni put – ne možemo ga nazvati solističkom karijerom, jer je on izrodio saradnju sa brojnim umetnicima iz zemlje i sveta. Možete li nam u nekoliko rečenica rezimirati ovaj aspekt Vaše karijere?

Jednim delom to jeste solistički deo karijere gde već godinama komponujem i izvodim dela za klavir solo pod imenom Andy Pavlov. Posle prvog albuma “Me and My Love on the Road to Honduras” koji je objavio Universal Music, u pripremi je drugi album pod imenom “Children” koji čine 24 kompozicije iz svih tonaliteta. Muzika koju stvaram pripada neoklasici XXI veka. S druge strane, Andy Pavlov sarađuje sa glumicom i pevačicom Lidijom Andonov u stvaranju poetičnih popularnih pesama koje ovaj dvojac zajedno snima i izvodi. Takođe, sa Lidijom i američkim kontrabasistom Gregom Koenom (Greg Cohen) snimio sam i album ,,Mlad i Radostan” koji je omaž jugoslovenskoj popularnoj muzici 80ih godina XX veka. Dakle, ovaj deo identiteta koji je nastao još davno, ne spava, već ima potrebu da se izražava. Tu je naravno i deo koji se tiče stvaranja primenjene muzike za film, pozorište, TV i druge audio-vizuelne projekte u kojima se uvek dešvaju nove i uzbudljive saradnje.

• Kako Vi lično, tako i „LP Duo“, objavljujete diskografska izdanja za globalni konglomerat „Universal Music“, što je za muzičare iz ovog regiona velika čast. Međutim, pre četiri godine, sa članovima grupe „Sixth June“, osnovali ste sopstvenu diskografsku kuću „Sweet Sensation“. Možete li nam reći nešto o tome?

Jako nam je važno bilo da pokrenemo svoju izdavačku platformu da bismo sve identitete i muzičke projekte objedinili pod jednim krovom. To se prirodno desilo nakon godina rada u muzičkom biznisu i sa različitim partnerima sa kojima i dalje sarađujemo. ,,Sweet Sensation” je životni projekat i on polako ali sigurno napreduje  na tri adrese, Beograd-Berlin-Amsterdam, te će u nekom momentu muzička porodica svakako da se još širi. Label je specijalizovan za elektronksu i neoklasičnu muziku pre svega, ali tu je i primenjena muzika za pozorište i film.

• Beograd – Novi Sad – Amsterdam… U potonjem se nalazi Vaše trenutno prebivalište. Sebe definišete kao apatrida. Da li to smatrate delom sopstvenog identiteta ili karikom koja nedostaje?

„Nešto mi nedostaje, za ono što preostaje” je jedan stih koji sam napisao za pesmu koju sam nekada izvodio ali je još uvek nisam snimio. U svakom slučaju, apatridno se osećam jer sam rođen u zemlji koja više ne postoji, a krećem se u unutrašnjim vrednosnim koordinatama koje ne nalazim tako lako u ovom svetu iako ih negujem u svojoj okolini. Dakle, apatrid sam jer ne pristajem da pripadam onome u šta ne verujem.

• Na kraju, ono što verovatno mora da se postavi kao pitanje svakom uspešnom umetniku: Čime biste ohrabrili mlade muzičare iz Srbije i regiona?

Da budu svoji i uvek traže put kao istinitosti i autentičnosti.

Dragi Andrija, zahvaljujemo Vam se na izdvojenom vremenu.

Naslovna fotografija: Laslo Antal