Уз ограду да не желимо да ширимо дефетизам већ, напротив, желимо да помогнемо колико смо у могућности и колико нам је допуштено, желимо да упозоримо на грешке које могу имати потенцијално фаталне подледице по исход борбе.
Иако многи процеси јесу неповратно кренули и крећу се у смеру раздрмавања популуса, чини се да на ширем плану изостаје доследност у истрајавању у захтевима. Можемо то, пак, приписати страху од залажења у нову и непознату територију личне и колективне одговорности за друштвене процесе и појаве.
Но, једну ствар увек треба имати на уму: ова власт је у својој основи предаторска и само чека да оњуши крв. А мирис крви најбоље се осети када си у дефанзиви. У том случају, репресија би била гора него она у Лукашенковој Белорусији или другим сличним примерима. Ситуација дефакто мора да води ка коначном разрешењу, а не ка замору материјала, на чега смо више пута замерали организаторима из редова парламентарне опозиције.
За оне са споријим паљењем: јасно је да се деценије гнара не решавају за три месеца преко грбаче студената. Тим пре би требало да постоји заједничка свест код свих оних који су на нашој страни борбе. Ботови су ирелевантни, нема обраћања пажње на њих, ми смо ти који имамо обавезу да укључимо неопредељене неким конкретним потезима и идејама.
Фото: „Н1“
Велтшмерц 
Postavi komentar