Сви ми који смо на интернет форумима и мим страницама проводили много слободног времена у последњих 16 година, упали смо у замку цинизма. У почетку је то био начин да се буде „другачији“ и да се на тај начин не прихвати стављање ружичастих наочара на стварност око нас. Пак, временом је то мутирало у цинизам цинизма ради, где се дословце свака појава има деконструисати, рашчланити и изврнути суду. Арбитри тог суда су врховни интернет коментатори, људи без богатог социјалног живота и било какве иницијативе да било шта конкретно учине, јер конкретно чињење подразумева излазак из зоне комфора и померање сопствене задњице.
Они искренији међу њима отворено признају како лично не верују да је било шта могуће променити и да је све предетерминисано. Остали се, пак, умотавају у обланде „истраживања, информисања, искуства“, те „-нисмо-ми-наивни-ко-зна-шта-се-ваља-иза-тога“ става.
А ствар не може бити простија. Ако постоји опипљив и реалан циљ, за њега се треба покренути, а то подразумева страх од изласка из сопствене зоне комфора. Ако, пак, себи задаш утопистички и нереалан циљ, за који и сам знаш да је немогуће остварити без неке магијски-божанске интервенције, онда сасвим сигурно не мораш да напушташ сопствену кулу од слоноваче, из које гледаш са висине на све оне нижње наивчине које се за нешто боре, док ти осматраш изнад ситуације, задовољан што и данас ниси ни заноктицу раскрварио и што си испао паметан.
Можда си управо ти тај срећан роб који се мири са статусом кво, а не онај у којег упиреш своје увек неугодно отровне стрелице.
Док гледаш у небо тражећи кемтрејлсе, на земљу под ноге ти бацају отпад.
Велтшмерц 
Postavi komentar