Veltšmerc u rajskom gradu

Koncert grupe „Guns’n’Roses“, Ušće, Beograd, 18.7.2025. godine

Bogato pop-kulturno leto

Pre nekoliko dana, „Nova ekonomija“ je – delom s razlogom – otvorila pitanje zašto su velike rok zvezde posle više od decenije počele da stavljaju Beograd na listu gradova na svojim turnejama. Samo ovog leta, u Beogradu smo dočekali Bili Ajdola, „Guns’n’Roses” (uskoro se vraćamo na njih), u poslednjem trenutku je koncert otkazao Morisi (ceo deo turneje je otkazan, nema veze sa Srbijom). Deluje istovremeno čudno i „znakovito“ što – kako kolumnista ovog nedeljnika zaključuje – Srbija baš sada postaje fokalna tačka za velike zvezde, potom nudeći određena tumačenja. Shvatanje ovog autora leži u činjenici da je veliki broj Rusa od 2022. godine nagrnuo u Srbiju – istovremeno kada je Zapad zaveo ovoj zemlji sankcije, te su zapadne pop-muzičke koncertne aktivnosti po Moskvi i Sankt Peterburgu prekinute. Njihova kupovna moć i činjenica da su se preselili ovde, doprinela je tome da Beograd najednom postane zanimljiva destinacija…

…No, da li je samo to u pitanju? Naravno, stvari valja posmatrati malo šire od ubeđenosti da su rok-zvezde 2012. godine, ogorčene zbog pobede SNS-a na izborima, rešile da zavedu sankcije. Najpre, zato što to nije tačno. Činjenica jeste da su koncertni promoteri i organizatori tada u fokus stavili žanrovsku kopilad turbo-folka i globalnog hip-hopa, no takve tendencije su globalne – jednostavno, rok muzika lagano izumire. No, za ovih 13 godina, sami autori ovih redova su prisustvovali i „Iron Maiden“-u (dva puta) i „Deep Purple“-u (jednom) i Niku Kejvu (jednom, a dolazio je dva puta), a da ne pominjemo ekskluzivne festivalske goste u Novom Sadu („Exit“), Zaječaru („Gitarijada“), Nišu („Nishville“) ili Kragujevcu („Arsenal“). Ukratko, scena i interesovanje nisu izumrli, oni su se transformisali – delom da, zbog drugačijih svetonazora agencija bliskih režimu, ali uglavnom zbog globalnih tendencija u pop-muzici.

Zapravo, generalno prisećanje na period SFRJ kao na doba kada su velike rok zvezde dolazile u „treće najveće svetsko rok podneblje“ samo je donekle tačno. Od „Bitlsa“, samo su Pol Makartni i „Vingsi“ svirali u Zagrebu 1976; u današnju hrvatsku prestonicu su dolazili još „Rolingstonsi“ iste godine, te „Kvin“ 1979. Dolazili su više puta i „Deep Purple“ i „Iron Maiden“, a „Dire Straits“ je čak svoju svetsku turneju 1985. otpočeo mini-jugoslovenskom (Split, Beograd, Zagreb, Ljubljana – doduše, sa prekidima za druge zemlje). No, ljudska memorija je sklona da sve ovo previše koncentriše. Ako se sagledaju godine, očito je reč o periodu od gotovo cele decenije (pošto je od sredine 70-ih, rok lagano prihvaćen kao „muzika za mlade“ od strane socijalističkog establišmenta). Preciznije, tek pred kraj postojanja ove zemlje, kada je ona duboko zakoračila u globalni kapitalizam, dolasci velikih svetskih zvezda su postali češći, te je u tom smislu 1990. godina bila veoma bogata. Mnogi pamte da je poslednji „predratni“ gala-koncert u Beogradu održala Tina Tarner na stadionu FK „Galenika“ Zemun.  
Iako znatno mračnije, ni 1990-e nisu predstavljale totalnu izolaciju od svetskih dešavanja: u jesen 1995. godine, u „Pioniru“ je famozno svirao „Prodigy“, a nešto kasnije u „Sava Centru“ i iskusni Rej Čarls.

Ono što je „nosilo“ rok-kulturu bivše zemlje nisu strane zvezde – bila je to izuzetno jaka domaća scena – a vredi se setiti da je Bajaga u intervjuu radiju „Bosanski Brod“ 1989. godine izjavio kako Jugoslavija ima više rok muzičara od cele Velike Britanije. No, to je tema za neki drugi tekst.

Posle pištolja, dođoše i ruže

Dok su se, prema svakosatnom klepetanju rok-nostalgičara, menjali estetski svetonazori koncertnih promotera, u svetu “Guns’n’Roses“-a, 2016, dogodilo se nezamislivo. Tačno dve decenije posle svađe koja se činila nepomirljivom (a koja je izbila davne 1996. godine), frontmen i pevač Eksel Rouz (koji je nastavio da vodi brend G’n’R, manje-više, kao svoju prateću grupu – bili su i u Beogradu 2010. godine) izmirio se sa gitaristom Slešom i basistom Dafom MekKejgenom (potonji su godinama svirali u paralelnom projektu „Velvet Revolver“, a u srpskoj prestonici su bili godinu dana posle Ekselove ekipe. Sleš je, potom, još jednom dolazio u Beograd 2012. godine, kao deo super-grupe u kojoj je bio i koliko ove nedelje preminuli Ozi Ozborn).

Mada je teško reći šta su originalni „Guns’n’Roses“, jer je ekipa i pri vrhuncu slave pretrpela nekoliko izmena (ključno, odlazak Stiva Adlera [1990] i Izija Stredlina [1991]), a kasnije su se muzičari smenjivali kao na traci, činjenica da su se u jednom momentu tu ponovo zatekli Eksel, Sleš, Daf i prvi klavijaturista Dizi Rid, govori da je osovina benda vaspostavljena, te da je moglo da se krene dalje tamo odakle se stalo dve decenije ranije. Koliko je ovo tokom 2000-ih i ranih 2010-ih delovalo nezamislivo, svedoči činjenica da im se prva turneja potom zvala (shodno novinarskim pitanjima o tome kad će se Eksel i Sleš pomiriti) „Not in a lifetime tour“. Pre ovog novog ujedinjenja, Ekselov bend je 2008. godine, posle mnogo odlaganja i oklevanja, uspeo da napabirči samo jedan album, zlosrećni „Chinese Democracy“, sniman gotovo deceniju i po, a sa koga gotovo nijedna pesma ne ulazi u uvo. Posle povratka Sleša i ekipe, objavili su nekoliko znatno pitkijih singlova (autorima je omiljen „Perhaps“ iz 2021).

Poznata po skandalima i brojnim problemima sa drogom, grupa je sada, čini se, prilično čista. Preciznije, uprkos imidžu siledžije (čak se tukao sa publikom ranih 90-ih), Eksel uveliko živi prilično čisto i povučeno. Sleš, koji prema sopstvenim tvrdnjama ima ozbiljne rupe u sećanju od količine hemije koja mu je prošla kroz krvotok, očistio se od svih narkotika, alkohola, pa čak i duvana 2000-ih godina, te sada provodi tipične kasne srednje rokerske godine kao aktivista za prava životinja. Slično se može reći i za ostatak stare ekipe.

Ekipa koja nas je posetila još je dopunjena drugom klavijaturistkinjom i ženskim vokalom, Melisom Ris, drugim gitaristom, Ričardom Fortisom (svira sa Ekselom preko dve decenije), te novim bubnjarom, Ajzakom Karpenterom (koliko u martu 2025. je zamenio dugogodišnjeg kolegu, Frenka Ferera).

Do Beograda više putića

Ako je verovati „Novoj ekonomiji“, organizatori turneje su za beogradski koncert platili pišljivih 1,8 miliona dolara, što je ubedljivo najniža cena, barem na evropskom delu turneje (poređenja radi, u Londonu je koncert koštao 3 miliona dolara). Inicijalna cena je bila 2,8 miliona dolara (ukoliko srpski suorganizator ne želi da bend svira u Budimpešti ili Sofiji – zarad privlačenja koncertne publike u srpsku prestonicu, jelte), odnosno 2,2 miliona, ukoliko bi se tamo sviralo, što je konačno prihvaćeno, ali je cena posle pregovorima oborena na 1,8 miliona američkog novca. Sami organizatori turneje, „Live nation“, obezbedili su binu, ozvučenje, a kako smo razumeli, i četiri velelepne tribine.

Nimalo nebitan detalj jeste učešće veoma jakog uvodnog akta, hip-hop atrakcije „Public Enemy“, koji su toliko jako ime, da nisu predstavljeni kao predgrupa, već kao počasni gosti. Pak, činjenica da u ovdašnjoj javnosti nisu dovoljno promovisani, dovela je do toga da njihov nastup prođe u senci rok-legendi.

No, krenimo redom.

Petak, 18. jul

Stigao je petak koga smo svi čekali još od decembra 2024. Uprkos devetomesečnoj krizi u državi, čiji ishod je još uvek sasvim nepredvidiv, a tokom koga su se jedni nadali da ćemo „Ganse dočekati u slobodnoj Srbiji“, a drugi (ok, ipak isti mi) stigli da se posvađaju sa dojučerašnjom predviđenom ekipom za koncert, pa smo im karte tiho i bez komentara prosledili na mail. Celog dana, „Rock Radio“ je bio u ekstazi, više puta ponavljajući nagoveštaje „cashless“ sistema nabavke osveženja unutar koncertnog kompleksa, otvaranja „party zone“ već od 14 časova (aman!), te da „Public Enemy“ kreće već od 19 časova (za letnje vreme, prilično rano). Kolone su se slivale sa svih strana prema Ušću u kasne popodnevne i rane večernje sate. Ipak, uprkos „začepljenju“, obezbeđenje je relativno revnosno obavljalo svoj posao, te smo se brzo obreli unutar koncertnog prostora. Već tada se dalo primetiti, za razliku od prošlogodišnjeg koncerta „Deep Purple“-a, ovde gro publike čini mlađa generacija (prosek godina: 30+), uz ponekog veterana, koji se sa „Gansima“ susreo kad je i sam bio klinac.

U pozadini se čulo nekakvo repovanje, te moramo reći da je šteta što publika, u jurnjavi za osveženjem, nije pridala mnogo značaja uvodnom aktu. Tim „Veltšmerca“ ovom prilikom izražava najdublje žaljenje što, iz istih razloga, nije u mogućnosti da prokomentariše nastup „Public Enemy“-ja, što smatramo sopstvenim propusom. Oko 19.45, autor ovih redova je uspeo da pokrene zlosrećnu „eFinity“ aplikaciju i da kupi 1000 tokena – baš kada se ispostavilo da je sistem pao (poznavaoci situacije kažu – ni izbliza prvi put u prethodnih nekoliko godina).                                      

A  nagoveštaja za tako nečim je bilo. Prva kontrola karata je bila manuelna, druga je, doduše, funkcionisala – a na punktovima za osveženje je bilo istaknuto: „pala aplikacija“ i „primamo keš“. Toliko o tome. Naravno, ovo je znatno usporilo priču oko samog osveženja, tako da smo prilično sigurni da velika većina onih koji su bili u potrazi za pićem do dotičnog nisu došli (uključujući i nas). Pak, u okviru same aplikacije, pisalo je da se tokeni ne mogu povratno pretvoriti u novac, već da se mogu iskoristiti za kupovinu drugih karata (jeste, baš trčim da gledam Nikoliju, koju ste mi prvu ponudili). Fast forward na subotu ujutru, kada je objavljeno da će novac ipak biti vraćen svima koji se žale putem mail-a, a koji nisu iskoristili tokene. Na kraju ove rasprave kratko pitanje: Da li je razlog ovome pad mobilne mreže usled velikog broja ljudi – kao što smo imali prilike da doživimo na svim većim demonstracijama? Teško, mobilni operateri su u koncertni kompleks postavili nekoliko dodatnih pokretnih baznih stanica.

Welcome to the Jungle!

Bez minuta kašnjenja, u 20.15 časova, „Gansi“ su izašli na scenu i doveli publiku do ekstaze – očekivano – uvodnom pesmom sa svog prvenca („Appetite for Destruction“) – „Welcome to the Jungle“. U narednih pola sata, ređali su se hitovi uz koje je sredovečni deo publike odrastao, a mlađi bio dobro upoznat sa njim: „Mr. Brownstone“, „Bad Obsession“, „Live and Let Die“, uz povremena skretanja na novije naslove – „Chinese Democracy“, „Hard Skool“ i izuzetni „Perhaps“.  Kod velike većine pesama, bend se pridržavao originalnih aranžmana, što ima svoje pozitivne i negativne strane.

Eksel je bio izuzetno raspoložen i komunikativan sa publikom, intonativno solidan, glasovno vidno limitiran, ali i dalje moćan – demonstrirajući zašto je frontmen jedne od poslednjih velikih hard-rok atrakcija. Sleš je bio u svom elementu, bez greške, a ostatak ekipe im je tercirao.

Ako se zanemari iritantna morbidna grafika na pozadinskom ekranu (kakve ima na svim rok-koncertima, a koja nam nikada neće biti jasna), video-režiser je na pomoćnim ekranima fokusirao trojac iz originalnog sastava (Eksel, Sleš, Daf), uz tek povremena okretanja ka Fortisu i Karpenteru (zanimljivo, Dizija gotovo uopšte nije fermao, a ponajmanje Risovu). Neki poznanici su primetili da ton-majstori nisu bili na naročitom nivou (što je autor ovih redova primetio jedino u smislu povremenih „iskakanja“ neočekivanih instrumenata), međutim, čak i da je to istina, nije smetalo ugođaju.

A onda, tri frtalja sata dosađivanja…

Pošto je set od prvih desetak pesama bio dojmljiv većini, usledio je niz kompozicija, koji je za većinu ispoljio standardnu boljku ovdašnje publike: Naime, ljudi vole da pamte velike bendove po tome šta su oni bili u inicijalnom naletu. U slučaju „Gansa“, postoji očiti razlog zašto srpska publika „gotivi“ ono što su oni uradili u prva tri albuma. Naime, već u vreme objavljivanja dvostruke ploče „Use Your Illusion“, na zemlju je spuštena zastava izolacije. Ovo može da otvori pitanje za muzikologe, koji se bave pop-kulturom, o odnosu publike iz bivše Jugoslavije spram, verovatno, poslednje velike rok-atrakcije iz ere dok je ova zemlja još postojala (ok, uz „Nirvanu“, koja je svoj najveći album objavila tek 1992).

Međutim, da li je to samo krivica publike? Naime, posle raspada SFRJ, „Gansi“ su objavili svega dva cela albuma – „Spaghetti Incident“ (1993), što je primarno ploča sa obradama, te pomenuti „Chinese Democracy“, kada je već uveliko ceo Balkan bio otvoren prema svetu. Malo je do publike, ali, vala, malo i do „Gansa“. Stoga, momci i devojko, pravac studio, radite nešto novo, neka vam „Perhaps“ bude trag toga.

Treba imati u vidu da bendovi neretko namerno koncipiraju srednji deo koncerta tako da tu uguraju svoje „manje“ hitove, novije kompozicije, one pesme koje lično cene i smatraju da publika treba da ih čuje. Ređali su se „Yesterdays“, „Absurd“, „Double Talkin’ Jive“, „Sorry“,  Mekkejganov cover grupe „The Damned“ – „New Rose“, a dosadnjikav niz je presečen samo slavnom obradom još slavnije Dilanove „Knockin’ on Heaven’s Door“.

Da ne bude do kraja dosadno, postarala se publika, pretežno mlađa, redovnim „pumpanjem“ između pesama – žao nam je gospođo Vučić, džabe ste se sa Ekselom slikali za „Instagram“, nije ovo vaš šou. U svakom smislu više nije.

Finale kakvo se poželeti može

Publika se razbudila posle „teškaša“ sa „Use Your Illusion“, „Coma“. Moramo da priznamo, oduševilo nas je koliko publika poznaje tekst ove kompozicije, koja nije kategorija najpoznatijih hitova grupe. Usledili su „Civil War“, „Junior’s Eyes” (obrada nedavno raspuštenog „Black Sabbath“-a), predstavljanje benda, što se nadovezalo na Slešov bluzerski solo, a što se opet idealno utopilo u „Sweet Child o’Mine“. Gansi su tu „zvanično“ okončali koncert (iako smo svi, koji smo paralelno pratili spisak iz Budimpešte znali da tu ni izbliza nije kraj). Usledilo je čak šest biseva.

Prvi je bio, očekivano, „November Rain“, uz Eksela za klavirom i „prigodnu“ kišnu grafiku. Publika, za koju tvrdimo da na ovim prostorima ima posebnu emotivnu vezu sa ovom pesmom (objavljenom u jeku jugoslovenske tragedije), dolazi do ekstaze.  Usledile su dve manje poznate pesme, „This I Love“ i „Human Being“ (potonja je obrada grupe „New York Dolls“), da bi se koncert dokrajčio sa „Don’t Cry“ (prijatno iznenađenje, nije je bilo u Pešti), „Nightrain“ i „Paradise City“ (u potonjoj je Sleš malo arpeđirao harmonije, što je u prvom momentu zbunilo publiku).

Usledilo je bacanje mikrofona i trzalica , te odlazak sa Ušća uz neizbežno i masovno „Ko ne skače, taj je ćaci“ i zagušenje saobraćaja tamo gde se niko ko je nadležan nije opsetio da bi bilo ok da ga reguliše.

Konačan osvrt

Koncert „Guns’n’Roses“-a, u ovom momentu, ne samo da predstavlja najveći spektakl ovog leta, već se slobodno može ubrojati u svirke nivoa „Rolingstonsa“ 2007, ili Madone 2009. godine. Tome doprinosi činjenica da se njihov nastup događa (bez namere da zvučimo pretenciozno) u veoma osetljivom političkom trenutku, što se dalo nazreti i iz pomenutog ponašanja gledalaca i slušalaca. Prvi utisak u minutima pošto je koncert okončan, bio je da je reč o zrelom i veoma profesionalnom bendu, koji je u stanju da emituje tri sata pune energije. Iako smo, primera radi, bili zadovoljni prošlogodišnjim nastupom „Deep Purple“-a (u znatno ograničenijem formatu), bilo je primetno da im ponestaje energije, što je razumljivo, imajući u vidu da je reč o grupi koja je neke dve decenije starija od „Gansa“. Bilo kako bilo, ekipi iz LA-a nema šta da se zameri, naprotiv, zaslužuju sve pohvale (čak i pomalo promukli Eksel, ako ništa, zbog frontmenskih sposobnosti), te ostaje da se nadamo da će i u budućnosti da nam donose svetlo sunčane Kalifornije i duh optimističnih kasnih 80-ih, kada su kasnije decenije, redom, već znatno mračnije.