Reporter koji peva po kućama vam predstavlja kratki osvrt na koncert „Sisters of Mercy“ održan u Beogradu 24. jula 2025, u otvorenom prostoru Luke Beograd.
Za početak jedno izvinjenje i jedno hvala. „Vizelj“ da mi oprosti što sam tokom njihove svirke bila u krajnje sebičnoj potrazi za pozicijom jer visinski izazovi mogu biti velika prepreka, no ne brinite – uspela sam da se smestim iza ekipe ljudi srednje do normalne visine i veći deo koncerta videla svojim očima, a ne preko ekrana mobilnog uređaja. Hvala ide mojoj prvoj tinejdžerskoj ljubavi za to što mi je daleke 1995. pustio „Sisters of Mercy“ i meni je to veče vilica toliko tresnula od pozitivnog šoka da sam izazvala omanji potres u Novom Sadu i okolini.
Kao da smo se telepatski konsultovali, počeli su sa „Dr Jeep“, mojom omiljenom i izuzetno jakom pesmom, ergo idealan početak. Tu su me dobili na prvu loptu i znala sam da sledi spektakl. Bez pauze duže od sekund ipo momci su nanizali bisere svoje karijere po koje smo i došli uživo da čujemo i vidimo. Publika je imala odličnu interakciju sa bendom, ponosim se vama dragi mladi ljudi pre svega brojnošću, a zatim i poznavanjem materije. Devojke su dobrim delom izgledale kao da su sišle sa piste gothic revije, moj skromni doprinos je takođe došao u vidu nakita iz najpoznatijeg gothic butika u Beogradu – znate vi kog (ako ne znate, pišite da vam dojavim).
Temperatura je rasla kako su se note rasplinjavale preko „Crash and Burn“, „Marian“, „More“ (not extended version), da ne ređam celu plejlistu – kulminiralo je sa „Temple of love“, nakon koje je bend ponudio prisutnima opciju sugestija šta da sviraju dalje. Dobili smo na dar još tri pesme od kojih je jedna svakako morala biti „Lucretia My Reflection“, na opšte oduševljenje prisutnih. Moram da priznam da razumem i podržavam bendove koji brane upotrebu mobilnih telefona kao snimajućih uređaja i ako se to bude ikada u zemlji Narniji u kojoj pravila ne važe uvelo – prihvatam i pozdravljam. Svi koji smo došli na večeru smo dobili poslastice i zasitili dušu. Andrew Eldritch je i dalje moćna njuška, dok je na bini na direktnoj putanji mog pogleda sigurna sam da gleda u mene i da vidi moju crnu dušu i zna šta sam radila prošlog leta accross the water, across the wave, a ja mu nemuštim jezikom upućujem „save me from the grave“ (ko zna – zna, ko ne zna – neka gugla). Na monitorima koji su se nalazili sa obe strane bine su se smenjivale scene iz akcionih i animiranih filmova i serija, u gotovo prirodnom skladu sa muzikom i genijalno rešenim dodatnim stimulansom za sva čula.
U povratku iz Luke nakon koncerta sam u spontanom razgovoru sa ljudima u gradskom prevozu razmenila utiske i jedina zamerka koju su posetioci imali je – bilo je slatko, ali kratko. Mogli bi to posmatrati iz drugačije perspektive – kao da je bend mislio na ljude koji se gradskim prevozom vraćaju i svesno ih poštedeo trčanjem za noćnim busevima, a onima koji su nastavili druženje dao dovoljno vremena da pronađu kutak u gradu koji im odgovara nakon koncerta. Za kraj još jedno hvala, ovog puta neznanoj junakinji sa svirke – zahvaljujem od srca devojci u beloj majici sa naočarima koja liči na Martu Plimpton iz filma „Goonies“ na rashlađivanju. Naime, cura je sve vreme lepezom hladila dečka da je taj protok promajičaste vazdušne mase i mene osvežio taman da ne moram da mlatim svojom lepezom.
Znači, mila samo ti vokmen fali i totalni si time traveler sa prvih svirki „Sisters“-a.
Велтшмерц 
Postavi komentar