Zašto Vučić već 9 meseci ne uspeva da se obračuna sa problemom zvanim studenti? Šta su to studentski protesti uspeli da mu učine, što do sada nije uspela nijedna pobuna građana i opozicije, počevši od 2017, preko majskih tragedija 2023, pa sve do danas?
Krenimo redom.
1) Gubitak monopola nad uobičajenim narativom
Odlika svih autoritarnih režima, pa tako i Vučićevog, oslanja se na kontrolu percepcije.
Mediji, poruke i simboli oblikuju stvarnost onakvom kakvom je vlast kreira, a ne realnim stanjem na terenu. Međutim, studenti su uspeli da kreiraju simbolički, ali mnogo snažniji i efektniji narativ mladosti i neiscrpne borbenosti za bolje društvo i budućnost, te nepotkupljivost, što za ishod ima pravdu, koja se širi kao virus mimo zvaničnih medijskih kanala. Time u establišmentu nastaju prve ozbiljnije pukotine, vlast počinje da reaguje nervozno, što često proizvodi kontra-efekat i još negativniji imidž.
2) Nestanak straha u narodu i prelazak istog na drugu stranu
Kao i u svim autoritarnim režimima i sistemima, kada ključni oslonac moći počinje da puca, psihološka barijera straha kod običnog naroda polako popušta. A kada građani vide da studenti uporno protestuju bez obzira na posledica koje je režim, u cilju zastrašivanja, već nagoveštavao radikalnom represijom, jača spirala hrabrosti i sve više ljudi izlazi, jer “ako oni mogu oni mladi koji imaju šta da izgube mogu i ja“. Strah se pretvara u kolektivnu odlučnost, a to je najopasniji emotivni preokret za svaku autoritarnu vlast.
3) Erozija lojalnosti unutrašnjeg kruga
Autoritarni vođa zavisi od kohezije ključnih saradnika (bezbednosni aparat, politička elita, krupni kapital). Ako protesti pokažu da režim nije sposoban da brzo i efikasno povrati kontrolu, labilni lojalisti režima počinju da preispituju i razmišljaju o sopstvenoj budućnosti i distanciranju. Psihološki signal da lider više nije nepobediv postaje okidač za prebeg ili čak tihu sabotažu.
4) Sindrom više frontova. Panika.
Kada se protesti prošire, a građanstvo u svoje zahteve uključi kreativnije delovanje, taj sloj automatski povlači i više društvenih grupa. Režim tada upada u još veće probleme i doživljava da je primoran da se istovremeno bori na više frontova. To stvara kognitivno preopterećenje kod faktora u poziciji moći, a svaka nova odluka se odlaže, greške se umnožavaju, a reakcije postaju kontradiktorne. Što su odluke režima konfuznije, panika i reaktivno odlučivanje su još jači. Stoga, umesto dugoročnih strategija, režim prelazi na gašenje požara iz dana u dan. Panika dovodi i do onoga što sada gledamo a to su preterani ili nelogični potezi (poput nepotrebne represije koja umesto smirivanja izazovu kontraefekat). Ova faza često završava raspadom discipline u državnim strukturama i gubitkom realne kontrole.
Da zaključim: Najgori psihološki efekat za sve autoritarne režime nastaje kada strah pređe na drugu stranu – od građana ka vlastima.
Kada se elita uplaši da će ostati bez podrške naroda i međunarodnog legitimiteta, dolazi do samorazgradnje sistema, često rapidno brže nego što i sami učesnici protesta očekuju. Ne znam koliko će ova pobuna trajati, ali ono što je sasvim izvesno, jeste da su studenti pokrenuli nepovratan proces koji će se završiti našom pobedom.
Велтшмерц 
Postavi komentar