Vani s luđakom!

Iliti, možemo i moramo!

Stariji sugrađani ponekad prepričavaju izvesnu anegdotu koja nije završila u analima ovdašnje zvanične istorije. Na nekom kongresu Saveza komunista Jugoslavije, recimo, početkom 1960-ih godina, za reč se javio pređašnji učesnik NOB-a, drug Ljubodrag Đurić, inače, značajan društveno-politički radnik, kako se to tada govorilo. U roku od nekoliko sekundi, pred ovim najvišim organom jedine dozvoljene političke organizacije, počeo je da iznosi temu od presudnog značaja za rad Saveza. Šta mislite, o čemu se radilo? Problemi samoupravnog socijalizma? Rastući nacionalizam? Međunarodni položaj Jugoslavije? Status u okviru Pokreta nesvrstanih?

Ne.

Ono o čemu je on, naime, govorio, jeste kako ga njegova supruga, drugarica Slavka Morić, vara, o čemu je on, kao svaki revnosni rogonja, poslednji informisan.

Međutim, sto ljudi, sto ćudi, predsedavajući kongresa – inače najveći sin svih naroda i narodnosti, nije smatrao da je ovo tema od značaja za rad Saveza komunista, te je preko svog mikrofona uputio jedno (ne toliko) veliko istorijsko – „Vani s luđakom!“. Posle toga, obezbeđenje je prišlo govorniku i izvelo ga iz sale na hodnik – a ujedno i na margine istorije druge Jugoslavije, taman tako da ovaj događaj ostane u domenu anegdotskih prepričavanja.

Kakve to ima veze sa aktuelnim zbivanjima?

Istorija je čudna biljka – nema običaj da se ponavlja (suprotno onome što tvrdi poznata krilatica), ali možda ima običaj da se rimuje (kako je to ustanovio čuveni Mark Tven). Uzmimo da je ovaj slavni kongres SKJ, zapravo, alegorija celokupnog opozicionog javnog mnjenja (ne ideološki-vrednosno, već iz čisto praktičnih razloga), da je drug rogonja otelotvorenje opozicionih stranaka, a da je najveći sin svih naroda i narodnosti, zapravo, glas studenata i građanskih zborova.

Punih trinaest godina pred kongresom (opozicionim javnim mnjenjem) opozicija kao glavni problem iznosi isključivo svoj unutrašnji prljav veš (zašto ne mogu zajedno, ko je koga prevario, ko je gde preleteo, ko je koga ojadio i sl.). Sad, kad je sazvan kongres (odnosno, kad je celo opoziciono javno mnjenje došlo k sebi da je vreme za zajedničku bespogovornu borbu protiv okupatora), oni su ponovo pokušali da učine isto. No, ovog puta situacija je drugačija. Imamo najvećeg sina naroda i narodnosti – bukvalno sina ili kćerku, u smislu, naredne generacije koja dolazi – koja služi kao izuzetan regulator rada ovog „kongresa“. I poručuje: „Vani s luđakom“. Ne zato što je neko a priori „luđak“, već zato što iznosi svoj prljav veš tamo gde mu vreme i mesto nisu. I stoga opoziciji ne gine isto što se desilo drugu Đuriću – izguravanje na hodnik, odnosno, marginu istorije.

Može li Srbija da se oslobodi unutrašnjeg okupatora bez rada političke opozicije? Ne samo da može, već očito i mora. Ukoliko su elementi političke opozicije spremni da doprinesu na konstruktivan način zajedničkoj borbi, dobro su došli.

Ono o čemu već izvesno vreme govorimo, jeste da ljudski um ima potrebu da modeluje određene procese, pa u tom smislu, svi očekuju da će se određene prekretnice doslovno ponoviti. Svi prizivaju taj neki čuveni veliki skup u Beogradu (posle istorijske izborne pobede), gde će masa da hrupi u skupštinu i RTS, te da završi posao.

To se, jednostavno, neće dogoditi. Peti oktobar je bio jedan jedini, a Šesti oktobar neće nikada osvanuti kako ga svakosatna čaršija priziva. Baš kao što su barem dva skupa samo ove godine bila veća od njega – i takođe, sami po sebi, jedinstvena.

Prvi srpski ustanak je bio jedan jedini, kao i Drugi. Kosovska bitka je bila jedna jedina, baš kao i Mišarska. Iz onoga što je Tven zaključio, proističe sledeće – postoje određene sličnosti među njima, ali nijedan događaj nije isti kao neki srodni prethodni.

Moraćemo da izguramo ovo koristeći jednu od najboljih srpskih osobina – prilagodljivost. Istu onu prilagodljivost, koja je sazvala skup u Orašcu posle Seče knezova. Istu onu prilagodljivost, koja je Milošu skinula glavu s panja u Beogradu, kako bi otišao u Takovo i uskliknuo „Eto mene, eto vas, rat Turcima!“. Istu onu prilagodljivost koja je dovela do fantastične Mišićeve kontraofanzive na Kolubari.

Možemo li bez političke opozicije? Možemo i moramo.

Možemo li bez nezavisnih medija? Možemo i moramo.

Da li ćemo pobediti? Možemo i moramo.

Vani s luđakom. Možemo i moramo!