Školska godina je počela, kako kome, u ponedeljak 1. septembra. Nije se zahuktavala uz đačku koračnicu „Zdravo vojsko oštrih olovaka“, delom iz razloga što je srednjoškolcima odavno passé, a daleko ozbiljniji razlog je izvukao ne samo učenike već i ostale građane na ulicu u komemorativnu šetnju, jer prošlo je deset meseci od pada nadstrešnice u Novom Sadu.
Rana koja je još otvorena i teško da će ikad proći, bar dok je savremenika događaja u životu ovozemaljskom. Studenti i građani u Novom Sadu su ponovo bili na udaru, i to bukvalno udaru policije, koja se okomila na taj grad koji još žali svoje sugrađane. Ko su ti ljudi koji su toliko dobro motivisani da tuku ljude toliko često i toliko silno? Do kog datuma tražimo zrno ljudskosti i očekujemo ga od policije, u nadi da će represivne metode preći na pravu, jedinu ispravnu stranu?
Komemorativna šetnja u Beogradu je, iako joj sam naziv podrazumeva miran hod bez pištaljki i udaraljki, imala u sred grada, u sred dana welcome wagon – oklopna vozila koja su se nanizala u ulici Kneza Miloša u kojoj je između ostalog zgrada Vlade, a u neposrednoj blizini su i sedišta raznih ministarstava, kao i bivša Glavna železnička stanica. Bože mi oprosti, u onoj boji odsustva boja života kao smrdibube po sunčanom danu.
Čemu? Ponoviću – čemu?
Ukoliko MUP ceni da je bilo 9 080 ljudi – pomnožićemo minimum tri puta na osnovu prethodnih iskustava policijskog nekog tamo Žuće račundžije koji se još uvek bori sa matematikom (ili računom, jelte). U moru ljudi nije bilo incidenata u šetnji koja je potrajala merena i u kilometrima i u satima skoro pa stalnog kretanja. Jednostavnom logikom, što nas je više, raste i potencijal besa u pojedincima, tako da je prolazak pored Ćacilenda u kretanju ka RTS-u izazvao u ljudima gađenje, psovke i pokoju provokaciju upućenu najvećem ljudskom zoološkom na svetu, čije održavanje nevoljno plaćamo svi. Njih policija čuva, ekipa sklepana po strah me da pomislim kojim kriterijumima, sve u svemu tamo studenata nema ni u promilima. To što su pojedinci iz šetnje dobacivali pojavama iza ograde pokušaću da objasnim prostim zakonom fizike – svaka akcija ima reakciju. Kao i prethodne aktivnosti u organizaciji i na poziv mladih, ponovo su redari kao pčelice radilice vodili računa da se poštuju pravila i putanja šetnje.
Vijorile su se zastave zborova građana, koji su takođe posledica reakcije, najbolje moguće, jačajući sami i u zajednici sa drugim zborovima uglavnom na lokalnom nivou, dajući smisao pojmovima koje smo polako izgubili iz vida – solidarnost, saradnja, pružene ruke i kao takvi moraju opstati i kada svo zlo oteramo u nekom ozvaničenom obliku u duhu koji ih je pokrenuo i koji se mora negovati. Šesnaest minuta ćutanja, šesnaest belih ruža na Trgu Republike je bilo finale koje je efektno jednako kao i prvog puta, mislim na prvi masovni skup iz decembra 2024. Ćutanje je remetilo uobičajeno šuškanje dronova, uz podršku nevidljive male ptice koja je pevala iz krošnje drveta ispred jedne od najlepših zgrada u Beogradu (ex Jugoeksport), kao tračak nade da se i najtiši glas može čuti u pravom trenutku -pred najvećom publikom koju je ta ptičica ikada imala.
Svim učenicima i studentima želimo puno sreće. Gde je sreće biće i uspeha. Neka vam predstojeća školska i akademska godina budu motiv da izdržimo svi u ovom grotlu iz kojeg tražimo izlaz i neka vam nijedna naredna ne bude pod senkom straha od nasilja ili odmazde samo zato što ste odlučili da se ne priklonite silama zla.
Велтшмерц 
Postavi komentar