Put do pakla popločan je lošim ukusom

A gradili su ga mediokriteti sebičnih namera

Ako vidiš onog govnara Lafontena, reci da mu jebem mater.
Namučeni mrav iz radničke klase obogaćenom cvrčku sa estrade.

Ponekad, kad se probudim, razmišljam šta bih radio Karlu Orfu da je kojim slučajem još živ – ili, pak, da sam ja bistvovao u periodu pre 1982. godine (kada se ovaj kompozitor upokojio). Verovatno bih ga, ni krivog ni dužnog, pljunuo nasred ulice. To bih učinio kao što je mrav, iz meta-paralelnog univerzuma basne – gde su se stvari izokrenule, te se cvrčak obogatio na estradi, a mravu propale poljorivredne aktivnosti – poželeo seksualni akt sa majkom sopstvenog tvorca.

Ne želim da ulazim u to da li su Orfove namere u godinama kada je stvarao kantatni triptih („Carmina Burana“ – „Catulli Carmina“ – „Trionfo di Afrodite“) bile časne. Zli jezici bi rekli da možda i nisu toliko, te da je tu bilo izvesnih politikantsko-udvoričkih ciljeva spram nacističkog režima. Znate već – germanska tematika i poezija iz slavnog perioda Svetog rimskog carstva. Jedini problem: SS je bio malo podozriv, jer „Carmina Burana“ (jedina je od ove tri kantate nastala u vreme Trećeg rajha, 1936. godine) ne prikazuje viteški časne arijevce, već gomilu raspojasanih i pohotnih Germana. To se, pak, vremenom uklopilo u nacistički estetski narativ, koji je u izvesnoj meri podrazumevao i mačizam – a donekle i potkopavao katoličku crkvu, koju Hitler potajno nije mogao da smisli, iako je sa njom često i sarađivao. No, postoje i drugi razlozi zašto su nacisti „gotivili“ „Carminu Buranu“ – a izmiče nam da je iz potpuno istih razloga u proseku volimo i mi.

Samo nek zveči!
Mediokritetni slušalac, verovatno

Krenimo od blasfemičnog pokušaja estetske ocene ovog dela: „Carmina Burana“ u najboljem slučaju spada u red one muzike, gde su još Štrausovi valceri koji leče novogodišnji mamurluk i gorušicu od ruske salate; verističke arije; te desetine do zla boga repetitivnih Šopenovih klavirskih minijatura, štancovanih u kineskoj fabrici frižidera, uz nasumično nalepljene marke “mazurka”, “polka”, “nokturno”, itd.

(Pre nego što me pijanisti sastave sa crnom zemljom zbog ovakve tvrdnje: Autor ovih redova je prilično siguran da je, lutajući međ javom i med snom tokom “večeri Šopenovih minijatura” umalo umro… od dosade barem)

Bilo kako bilo, kantata napisana na vulgarnom latinskom i srednjenemačkom jeziku je nadživela denacifikaciju, dočekala, dakle, i dva nastavka (koje je ostavila u dubokoj senci), a potom postala i jako popularna širom sveta.

Činjenica, ona ima momenat monumentalne orkestracije, pamtljivih melodija i naglih harmonskih modulacija – što prosečnog slušaoca može da natera da pomisli da je Orf naročito inventivan kompozitor, dok je većina drugih dosadna. Zapravo, ono što on čini je potezanje najjeftinijih zanatskih sredstava, koja se uče na početnim godinama studija kompozicije, teorije ili muzikologije, uz veoma jasnu udžbeničku napomenu – ne zloupotrebljavati (ako zatreba, mogu i citirati ovaj navod iz ovdašnjeg udžbenika muzičkih instrumenata). Takve stvari jesu godile nacistima (delom zato što su ih koristili i stvaraoci poput Vagnera, nažalost, moram da priznam, daleko umešnije od Orfa).

Razlog zašto se ovom kompozitoru takav pristup donekle prašta, jeste činjenica da je bio veoma vešt u korišćenju nestandardnih instrumenata (u prvoj liniji – udaračkih), jer je on kreator primenljivog dečjeg orkestra. Pak, u slučaju svojih kantata, Orf je te instrumente preneo na viši nivo, te se u ansamblu „Carmine Burane“  – uz prošireni simfonijski orkestar, ogroman mešoviti hor, dečji hor i soliste – može videti i nenormalno veliki broj ksilo- metalo- i drugih -fona.

A ljudski mozak upravo to voli da čuje, a bome i da vidi. Zašto bi slušao, primera radi, simfonije Čajkovskog, naročito druge tri, napisane dok se kompozitor borio sa depresijom (što se transponuje na duge, sudbinske melodije), kad je tu Orf da mu zveči o ćuranu koji lamentuje zato što će biti ispečen, ili gomili pijanih Germana koji slave što su u krčmi?

Odmah da se razumemo, ovo je globalni fenomen, ne endemski. Ipak, ono što se decenijama događa „u nas“ je, kao i u svemu drugom, poprimilo poslovični nivo „vid’la žaba“.

Sport i kultura su odraz duha vremena, a time vam nisam rekao ništa novo. No, dok sportisti još, tu i tamo, principom velikih brojeva – mada i to sve ređe – uspevaju da iskoče iz svakodnevne čamotinje, ovdašnji kulturni život je izuzetan lakmus papir u kolikoj nam je buli društvo. Ali, i to treba razumeti na sledeći način: potreba za kulturom, suprotno onome što neki tvrde, nije umrla. Pozorišne sale su redovno pune. Kada je posle 15 sramotno dugih godina rekonstrukcije Narodnog muzeja dotični konačno otvoren, danima su redovi za ulazak bili dugi stotinama metara. Pak, činjenica je nešto drugo: stvorili smo državu u kojoj je bilo moguće da rekonstrukcija Narodnog muzeja traje 15 godina, u kojoj nemamo normalnu zgradu za Beogradsku filharmoniju, operu ili balet – dok čak i neke zemlje, koje smo, donedavno barem, gledali s visine – to uveliko imaju (poseban pozdrav za Skoplje).

Dok je odnos političara možda i očekivano takav, iznenađuje da i „kulturni radnici“ retko kada uspevaju da nametnu drugačiji modalitet ponašanja. Pre nekoliko godina, saznali smo da se prvi put od 1930-ih godina postavlja opera jednog „domaćeg“ kompozitora, čiji delovi partiture su dugo bili izgubljeni. Otkriću vam tajnu, bili su izgubljeni tako što se arhivatori decenijama nisu setili da otvore originalni rukopis, kad, gle čuda, tamo je bio smotan papir sa izgubljenim delovima kompozicije. No, ovo je još i pozitivan razvoj događaja. Zapravo, srpska muzika upadljivo izostaje sa repertoara ovdašnjih ansambala.
A ako srpski ansambli neće izvoditi srpsku muziku – postavlja se pitanje – ko hoće? Iznenadili biste se da vidite koliko ima srpskih kompozicija – horskih, orkestarskih, solističkih i kamernih – nastalih u prethodnih stotinak godina, koje su jednom ili nisu nijednom izvedene.

Ko uopšte ima prava da sudi o vrednosti tih dela?

-Kuda želite, maestro?
-Vozi gde hoćeš, svuda imam neku tezgu!
Karajan u taksiju, vic iz sredine XX veka

Ah, da, dolazimo do srca problema. Iako imamo nekakve kulturne institucije, u kojima sede neki stručni ljudi, njima su često ruke vezane u donošenju „obaveštenih“ odluka o kreiranju muzičkog programa. Naime, baš kao što je ovdašnji politički sistem iznedrio da se po Srbiji geografski uspostave lokalne kabadahije, tako je i po različitim životnim oblastima u zemlji došlo do učvršćivanja malih diktatora. Jedan od takvih – nazvaćemo ga doajen – još je pre više decenija zaseo na srpski muzički život. Baš kao i brojne lokalne kabadahije, preživeo je on i nadživeo i Slobu, i sve derivate DOS-a, te su svi izgledi da će ga biti i posle Vučića.
Tj, ukoliko se stručna javnost i publika, konačno, ne opasulje do kraja.

U jednom periodu, doajen je bio i umetnički rukovodilac jednog od dva najveća srpska ansambla, šef odgovarajuće katedre na fakultetu, glavni urednik jedine muzičke produkcijske kuće koja se bavi klasičnom muzikom – sve to u isto vreme. U redu, rekao bi neko, to možda i nije loše, ako se ima u vidu da „diktatori“ često mogu doneti benefite – kao što je to bio slučaj sa slavnim Herbertom fon Karajanom sredinom XX veka.

Stoga, s razlogom se postavlja pitanje – kakav je ukus tog doajena? Moram da vas rastužim: jednom pogađajte šta mu je ubedljivo najomiljenija kompozicija.

Prvi put da pamtim da je doajen postavljao „Carminu Buranu“, bilo je pre više od 20 godina. Okupio je nekoliko stotina učenika srednjih muzičkih škola, zakazao „do tada neviđen spektakl“ u „Sava Centru“, reklama se vrtela po RTS-u, a koncert je održan u dupke punoj „Plavoj dvorani“ „Sava centra“. Ni karte nisu bile jeftine: Svaki učesnik je na ustupanje dobio ukupno po jednu kartu, a ostatak je prodavan po ceni od oko 1000 dinara (sa uračunatom inflacijom, ovo danas ne bi bilo ispod 2000 RSD). Shodno svom narcističkom mentalitetu, doajen nije mnogo mario što je učenicima za višemesečne višečasovne probe uzeo najkvalitetniji period godine, što je dovelo do masovnog zanemarivanja redovnih obaveza (završnih ispita, koji su u muzičkim školama nužni), pa čak i nekih „prirodnijih“ aktivnosti, poput takmičenja. Uzeo je lovu od države i prodaje karata, a znatno kasnije smo saznali da nije isplatio soliste.

Od „neviđenog spektakla“, nikad viđeni spektakl je do danas ponovljen barem dvocifren broj puta, sa raznim ansamblima i kombo-ansamblima. Zapravo, jedan strani sastav ga je – kako neugodno – postavio u Beogradu čak i koji mesec pre toga, a, simpatično, bio je uključen i nekakav dramski akt. Potom ga je doajen postavljao svakih godinu-dve, a u godini još jednog Orfovog jubileja, čak i nekoliko puta, na otvorenom, širom Srbije. Sećam se kako je „probrane stavove“ „Carmine Burane“ zajedno sa italijanskim arijama (pakla li!) svojedobno postavljao i u okviru „Beer Fest“-a, čime je otvorio koncertnu sezonu ansambla kojim je rukovodio. Ovo je već bilo dovoljno da mnogi stručnjaci – pa čak i obavešteniji laici – najzad počnu da postavljaju pitanje: „Čoveče, znaš li ti išta drugo!?“ – delom zato što bi mu se ansambl na većini ne-„Carmina Burana“ dela načisto raspao.

Zapravo, pitanje je na mestu. Malobrojni su oni koji se sećaju odličnih izvedbi Mokranjčevih rukoveti s početka doajenove karijere, to je košava odavno oduvala u zaborav, kao i, na sreću, zajedničke nastupe sa pojedinim estradnim „zvezdama“. Ali, kada je trebalo uraditi nešto zaista ozbiljnije, dogodila se afera u vezi sa izvođenjem monumentalne simfonije jednog od najpoznatijih češko-austrijsko-jevrejskih kompozitora (hah, neću da ga imenujem, pretražite sami!) u jubileju njegove smrti. Austrijski kulturni centar je „nadležnom“ fakultetu dao novac kako bi studentski ansambl ovo priredio. Pripreme su, kao i sve u vezi sa Srbijom, užasno kasnile, tako da je doajen pokupio studente tek (zvuči li poznato?) pred kraj letnjeg semestra. Usledile su mukotrpne višečasovne probe, koje su trajale nedeljama, baš u vreme kada većina priprema završne ispite.

Posle katastrofalnog koncerta (koji zaista nije opravdao uložen novac), na fakultetu je izbila studentska pobuna, jer su profesori odbili da pomere ispitni kalendar. Na kraju, kompromis oko alternativnih termina je jedva postignut. Hepi end?

Spasao sam ti život, Roj Tam, sada pripada meni.
Lemont Krenston, „Senka“, 1994.

Vremenom je spoznaja o doajenovim mediokritetnim stavovima sazrela u onim krugovima koji mogu imati uticaja na odlučivanje, tako da je krišom otpočelo njegovo razvlašćivanje. U početku je i on sam bio saglasan sa time da neke pozicije treba da ustupi drugima, ali, kada je shvatio da postoji ozbiljniji krug ljudi koji želi da mu vidi leđa, krenuo je sa (zvuči poznato?) pravljenjem paralelne realnosti.

Naime, u saradnji sa određenim „kulturnim“ ljudima bliskim vlasti, opsetio se da oformi sopstveni orkestarski ansambl, a u dotični je privukao brojne muzičare iz svojih ranijih ansambala (koje je, mučene, dotle držao na honoraru i privremenim ugovorima), a onda je rešio da „pohara“ i manje ansamble, kojima rukovode njegovi bivši studenti. Faktički, on je ove ljude, za koje je i pitanje da li bi se nalazili na tim mestima da nema njega (zvuči poznato?) naterao da mu cele svoje horove i orkestre „ustupe“ za potrebe novog „doajenougodnog“ projekta. To je išlo dotle da je vanredni angažman ovih ansambala sprečio brojne studente da polažu svoje završne i prijemne ispite na fakultetu, gde, paradoksalno, doajen radi. Kada je izvesna osoba „x“ zamolila koleginicu „y“ da joj „ustupi“ na par dana sopstveni ansambl za potrebe ispita, „y“ je začuđeno rekla: „Pa šta hoćeš, moram velikanu da ustupim ansambl“ (pritom, bez sarkazma). Isto se ponovilo i kada se „x“ javila i osobama „a“, „b“ i „c“, koji su svi bivši doajenovi studenti. Štaviše, hroničari beleže da je doajen prethodnih decenija imao običaj da sapliće svoje bivše studente – čisto zato što mu se može – tako da mi ne ide baš iz dupeta u glavu čemu ovakva zahvalnost – sigurno se ispod žita odvija neka nevidljiva transakcija.

Elem, jednom pogađajte koju kompoziciju ovaj novi frankenštajn od hora i orkestra treba da izvodi…

Najpre se poprečnim kanalima javio istim onim ljudima koji su počeli sa njegovom demontažom, ne bi li se „Carmina Burana“ izvela na najvećem nacionalnom muzičkom festivalu, ali, oni su ga ljubazno oterali. Potom je, pak, rešio da krene klasičnim komercijalnim putem. Nedelja za nedeljom, tek, eto još jednog nikada viđenog spektakla, ponovo u „Sava Centru“, ponovo u rasprodatoj „Plavoj dvorani“.

Epilog: „Dobro došli u zemlju ‘Carmine Burane’!”

Na kraju, da se razumemo – „Carmina Burana“ postoji, treba da postoji i treba da se izvodi. Uvek će postojati poluobaveštena publika, kojoj takva dela mogu predstavljati nekakvu ulaznicu u svet klasične muzike. Međutim, ono što se događa u Srbiji, naprosto, indikuje nacionalnu kulturnu patologiju. A patologija je nastala zbog krize koja je prodrla u sve pore društva, a transponovala se i na kulturni život.

Konačno, tu je i naša mala poruka za iksašicu „Sophie Marbell“, koja je s ponosom istakla kako je jedva dočekala da kupi kartu za „Carminu Buranu“, ne bi li se kulturno uzdizala. Draga Sophie, kao neko ko je „odrastao“ na matematici i prirodnim naukama, treba da znaš kakvi mehanizmi funkcionišu iza ovog „spektakla“, umesto da bude površna dokona tetka.

U sistemu ništa ne funkcioniše van sistema.