Дистопија из нашег сокака

„Велтшмерц“ ексклузивно на IMAX премијери филма „Једна битка за другом“, „Галерија Синеплекс“, 24. 9. 2025. године

(naslovna slika: onebattleaftheranothermovie.net)

Дистопијска тематика у литератури и на филму се, претходних деценија, углавном сводила на својеврсну фантастику, примарно научну, и то ону измештену у далеку будућност. Олдоус Хаксли је још 1930-их написао „Врли нови свет“, који је, иако дистопија, релативно питко штиво. Његов (накратко) ученик, Џорџ Орвел, „бомбардовао“ је свет знатно циничнијим књигама „Хиљаду деветсто осамдесет и четврта“ и „Животињска фарма“, које читаоца остављају без катарзе, са осећајем дубоке горчине и разочарања. На трагу оваквог „непријатног“ литерарног модернизма, цветали су потом и радови попут „Дине“, „Побеснелог Макса“, а што не рећи да је и премиса „далеке, далеке галаксије“ у основи – дистопијска.

Припремајући филм „Једна битка за другом“, филмски сценариста и режисер, Пол Томас Андерсон, знао је да ће из продукције дотичног изаћи као победник или као покојник. Са буџетом од око 150 милиона долара, било му је јасно да такав урадак, једноставно, не може да донесе просечан приход, већ искључиво да доживи „флоп“ или сензационалан успех. За тако нешто, ангажовао је „комбиновану“ прву лигу холивудских глумаца, предвођену Леонардом Дикаприом, Шоном Пеном, Бенисиом дел Тором, Ређином Хол, Тејаном Тејлор и Чејс Инфинити (да не улазимо у детаље глуме, сви су одиграли на врхунском нивоу, иако су нам Дикаприо и дел Торо, кудикамо, највише дојмљиви).

Тематика је базирана на постмодерном роману Томаса Пинчона, „Виногорје“ („Vineland“, 1990), који се од претходних дистопијских предложака разликује по томе што, заправо, као и све постмодерно није толико жанровски одређен – а уједно ћемо тиме и завршити сваку дискусију о овој књизи, јер нам није била доступна за читање (сви подаци су преузети са доступних извора).

Ни Андерсонов филм није прецизно жанровски одређен. Најпрецизније, он је политички дистопијски трилер са елементима комедије. За разлику од предлошка, који се јасно одвија у регановској Америци, „Једна битка за другом“, смештена је у неодређено време продужене садашњости. Аутор је умесно „промешао“ више аспеката популарна у савременој холивудској кинематографији: питање имиграција латино-америчког становништва, милитаризацију друштва (праћену ксенофобијом и расизмом, уз озбиљне, често пластично истакнуте елементе наци-фашизма), те политичку коректност (коју чак, помало, пародира, чиме заправо из домена постмодерне улази у нешто што се, оквирно, може назвати метамодернизам).

Дистопија приказана у оваквом филму буквално може да избије сваког момента – будимо искрени – нарочито у трамповској, а и свакој другој Америци. Управо то је нешто што разликује пинчоновско-андерсовски приступ од, рецимо хакслијевско-орвеловског. Сцене интервенције полиције (које грађанима Србије, ових дана, могу да побуде веома непријатне асоцијације) језиво подсећају на почетну фазу некаквог грађанског рата. Са друге стране, комедија се одвија кроз аспекте који се граниче са својеврсном аутопародијом, готово као у „слепстик“ радовима.

Техничка реализација оваквог филма је врхунска. Сцене су изузетно дуге, најчешће без кратких резова, а камера све време прати главне јунаке, подижући напетост. На известан начин, ово је ехо „моде“ од пре петнаестак година, када су се често снимали филмови „из једне сцене“, с тим што је то сада учињено са далеко више укуса и драматуршког смисла. Већи део сцена протиче у мрачном тону, а парадоксално, контраст чине изразито „светли“ призори – који, по правилу, истичу негативне јунаке. Вреди истаћи и сцену завршног разрешења (без спојлера, реч је о јурњави на путу) која је код аутора ових редова, барем, пробудила недвосмислену асоцијацију на први Спилбергов филм, „Дуел“. Музика, коју потписује Џони Гринвуд из „Рејдиохеда“, „не искључује“ се уопште (барем колико памтимо „на једно гледање“). У почетку, јасан је поликомпозициони приступ (главна тема сцене се преплиће са лајтмотивима појединих јунака), да би касније (а примарно у сценама акција) доминирале латино-америчке перкусије. Вреди похвалити и употребу атоналне музике, па чак намах и додекафоније – нешто са чиме се не сусрећемо пречесто у савременој кинематографији.

Извесне замерке од стране присутне публике упућене су дужини филма (безмало три сата). Док ова замерка има смисла – заиста, много тога је могло да се сажме, пре свега сцене акција – мора се рећи да и дужина филма доприноси својеврсној драматургији, јер се на крају уводни део чини као својеврсно далеко присећање, тако да је закључни осврт на почетне сцене ефектнији.

За сада, филм је зарадио око 20 милиона долара (дакле, биће потребне још бројне недеље пре него што надокнади трошкове продукције), али се критици допао („Rotten Tomatoes” га држи на чак 96% похвалних оцена!). Да ли ће овакав труд бити комерцијално оправдан, остаје да видимо.

„Велтшмерц“ захваљује личним пријатељима из света филмске критике, који су омогућили присуство ексклузивној премијери овог филма.