Што пожелиш другима, пожели и себи

илити „I didn’t think that face-eating leopards would eat MY face“

С почетка специјалне војне операције, која улази у четврту годину и којој се све мање види поента сем жртвовања стотина хиљада војно способних људи зарад пар квадрата спорне земље, много србље убого обрадова се увођењем санкција западу на нафту и гас из Русије.

Ситан детаљ који су притом испустили јесте већинско руско власништво јединог домаћег прерађивача и добављача нафте, а која у Србију долази преко Јадранског нафтовода, који се, јелте, налази у ЕУ.

Бриљантни тактички потези у 20-димензионалном шаху довели су до тога да ће, сва је прилика, једино живље које ову зиму има да се смрзава бити управо оно које је навијало за то да се и други смрзну. Заборавили су, пак, да сви други имају ресурсе и праве преговарачке способности, док ми имамо само инат.

За диктатуру, ипак, треба бити и озбиљан и прорачунат, не само егоистичан и силовит пред својим гласачким телом, а снисходљив ка страним државницима.

Да ли су недужни људи заслужили ломљење кризе преко сопствене грбаче? Не, наравно, но одавно је речено како ниједан други фактор неће утицати на то да се светина коначно заиста тргне. Наравно, покушаће то да се заташка неким викенд ратовима (из логистичких разлога, измештених ван административне границе КиМ) те увек добродошлим сензационализмима, но кад се гузица олади и црева закрче, ту не остаје маневарски простор.