Хидра

Како смо јуче изнели наше виђење ситуације, дужни смо да упутимо и један поглед из друге перспективе.

Читајући коментаре, анализе и вазда стручна мишљења самозваних познавалаца ситуације, стичемо утисак да студенти против себе, осим власти, имају бар три групације, иначе међусобно завађене, али овде необично уједињене:

• Тврди левичари, по којима студенти представљају продужену руку ЕУ/НАТО империјализма;

• Евролиберали, који студенте сврставају са КГБ/проруским агентима који затиру све прогресивне идеје;

• Десничари из комитета за заштиту постојебине, који тврде да студенти раде на рушењу државе за рачун Усташа/Шиптара/Анунакија/Бадер Мајнхофа или којег другог непријатеља срБства кукавнога.

Промућурнији међу нама приметиће како све ово имамо и међу представницима власти. И то, заправо, јесте кључ свега.

СНС не почива ни на каквој конкретној идеологији, осим личног бенефита за чланове и навлачења што већег гласачког тела. Зато није необично да у оквиру исте коалиције егзистирају један Аздејковић и један Давидовић, јер традиционалне идеолошке поделе заузимају други-трећи план спрам заједничког циља.

Разлог зашто студенти осећају отклон ка парламентарној опозицији и партикуларним политичким групацијама јесте управо то што различите групице више инсистирају на својој посебности него на борби за заједничке циљеве.

Посебност је лепа, но не у ситуацији где сви треба заједнички да раде на извлачењу из веома конкретног проблема.

А када већи проблем видиш у студентима који би, о ужаса, хтели да се сви нормални људи удруже, него у власти (која је, иначе, успешно удружила све под свој кров), тада мораш да прихватиш да си заслужио маргину историје и вечно место испод цензуса.