„Hajduk u Beogradu“

iliti, kako su milenijalci (ponovo) pogrešno procenili svet

„Hajduk u Beogradu“ nije film bez mana. Može se tu zameriti nekoliko „krindž“ momenata, više nego očita reklama za novi nastavak „Ludih godina“, upotreba reči „smarati“ barem deceniju pre nego što je ušla u beogradski žargon, te Nikola Kojo, koji već kroz tri franšize igra istu ulogu.

Međutim, u situaciji kada srpskoj kinematografiji ko hleb nasušni i malo vode na dlanu nedostaje porodičnih filmova (što je, kad smo kod toga, globalniji trend), da li imamo prava da iznosimo zamerke ovakvoj priči?

„Hajduk“ puca na nostalgiju (još jedan globalan trend) i to čini na prilično umešan način. Klincima angažovanim u ovom filmu prilično je dobro objašnjen duh vremena, koga nikako nisu mogli da razumeju sami po sebi (a realno, ne možemo baš ni mi 20-ak godina stariji, jer se Jugoslavija raspala pre nego što smo uopšte mogli da je osvestimo). Dakle, za njihovu generaciju, SFRJ predstavlja neku vrstu faux-nostalgije.

Međutim, činjenica je da su sale pune, pre svega publike njihovih godina, i to barem iz tri razloga:

• „Hajduk u Beogradu“ jeste knjiga uz koju su srpske generacije klinaca odrastale gotovo 30 godina;
  
• Uvek će horde adolescenata pohrliti da konzumiraju nešto u čemu centralnu rolu imaju njihovi vršnjaci;
  
• Duh Z-generacije znatno je bliži duhu X-generacije nego načinu života milenijalaca.

Da li je to znak da cinizam, kao jedan cajtgajst produkovan 90-ih i 2000-ih, najzad ustupa mesto nečemu zdravijem i iskrenijem?
Ostaje da vidimo – mada se odgovor možda valja po srpskim ulicama… ne samo u bioskopskim dvoranama.