Tri ključna zaključka proteklih lokalnih izbora u tri opštine su:
1) SNS je u nezaustavljivom, ali ne mnogo brzom padu popularnosti;
2) Bilo kakvo opoziciono „eksperimentisanje“ sa samostalnim izlaskom na izbore – a verovatno i izlaskom mimo studentskog pokreta – vodi entitet koji to pokuša direktno u katastrofu;
3) Dešava se i ono što su mnogi prognozirali kao sigurnu naznaku kraja ove autoritarne vlasti – SPS je, čak i u svojim bazama, u nezadrživom padu. Upravo time ćemo se pozabaviti u ovom tekstu.
Da li poznajete nekoga ko je glasao za SPS? Ne mislimo kao kapilarni glas, takvih imamo, nego, onako, iskreno, tradicionalno, iz ubeđenja?
Dok smo pripremali ovaj članak, u timu smo se prisetili ukupno dve osobe: dede naše autorke (96), te svekra koleginice jednog autora (86). Ukratko, SPS-ova baza, koja je 1990-ih bila veoma ukorenjena i jaka, nalazi se na granici potpunog prirodnog izumiranja. Ova partija, otkako ju je aktuelni predsednik, Ivica Dačić, vaskrsao ranih 2000-ih, nije uspela da se nametne mlađoj populaciji, jer su njene ideje, suštinski, davno izgubile svaki dodir sa onim što bi socijalizam trebalo da bude, postale su duboko klijentelističke – baš kao i SNS-ove – ali je „stariji mlađi brat“ (SNS) ipak nenadmašan u toj igri.
Moramo da budemo pošteni. Ivica Dačić je mnogo sposobniji partijski lider i od Slobodana Miloševića. Njegov veliki prethodnik nije imao naročitog posla – nasledio je dobro uhodanu infrastrukturu SKS-a (i SSRN-a), to je valjalo malo produvati svakih par godina i dobijali su se više nego solidni rezultati.
Dačić je, pak, od Miloševića nasledio ruinu. Posle oktobarskog potopa 2000, partija je naglo počela da se raspada, baš kao i njeni pipci po celoj zemlji. Do 2002. godine se, štaviše, podelila na dve frakcije (Ivkovićevu i Dačićevu), od kojih je svaka tvrdila da je „ona prava“. Za to vreme, Milošević je iz Sheveningena na (neuspešnim) predsedničkim izborima 2002. godine podržao – Šešelja.
Dačić je nekako odneo prevagu i tokom 2003. godine konsolidovao partiju (uprkos Miloševićevom negodovanju), a već početkom 2004. postaje deo vladajuće većine, pružajući podršku manjinskoj vladi Vojislava Koštunice. U ovo vreme, obnovljena je i od komunističkog vremena postojeća infrastruktura – najraširenija u zemlji. Status SPS-a oko druge, kratkotrajnije Koštuničine vlade (2007-08) nije najbolje definisan: kako je vlada DS-DSS-G17+ bila većinska, nije bilo potrebe za njihovom podrškom, ali se SPS ubrzo aktivno uključio u potporu vladajućoj grupaciji na temu Kosova (doduše, i Radikali su – nešto je preteklo od atmosfere konsenzualnog usvajanja ustava 2006).
U vreme ovih Dačićevih reformi, SPS postaje, nekako, šik. „Moderna socijalistička partija“, kako su im prognozirali prodemokratski mediji u to vreme. Neka od upečatljivih zaštitnih lica 90-ih, poput Milana Milutinovića, Gorice Gajević, Nikole Šainovića i drugih, menjaju ljudi iz dotadašnjeg drugog ešalona: Branko Ružić, Dušan Bajatović, Slavica Đukić Dejanović, a partiji se pridružuju i Toma Fila, te (iz samo njemu znanih razloga) istoričar Predrag Marković.
Konačno, 2008. godine, ulaze u vlast i sa svojim, dotle, zakletim neprijateljem, DS-om, a dotičnu za sada nisu napuštali (vlast, ne DS) – uz finu napomenu da su sopstvenom voljom, 2012. godine promenili glavnog partnera i time postali temeljac promene vladajuće većine.
Dakle, od uvođenja višestranačja u Srbiji pre 35 godina, SPS je bio u vlasti (makar kao deo parlamentarne većine) okvirno 31 godinu, i u tom smislu je apsolutni rekorder.
No, stvari su krenule nizbrdo u drugoj polovini prošle decenije. U prvim godinama zajedničke vlasti, Vučić je imao neku vrstu opreznog poštovanja prema Dačiću, koji će nekih godinu i po dana biti premijer (makar raspevani premijer). No, 2017. godine, SPS donosi odluku, koju će brojni hroničari jednog dana prepoznati kao početak pada – odlučili su da ne istaknu sopstvenog kandidata na predsedničkim izborima, već da podrže Vučića.
Nastavio je, naravno, SPS i samostalno da izlazi na izbore i, do pre dve godine, vrteo se oko 10% – što je starijeg mlađeg partnera izuzetno iritiralo. Čak i kada je Vučić sistemski „gađao“ SPS-ova uporišta, ova partija je redovno obitavala oko „svoje“ desetine, što je neretko i političke analitičare bacalo u enigmu.
Obrušavanje je verovatno počelo negde oko ubistava u „Ribnikaru“ i Duboni/Malom Orašju. Tada je Branko Ružić podneo ostavku na mesto ministra prosvete, koju je Vučić lično „poništio“, potom ju je ovaj ponovio, uz ozbiljno neslaganje samog Dačića. Sve češća istupanja Ružića i dela socijalista protiv sopstvenog lidera, unela su nelagodnost i sumnju u SPS-ovo „autentično“ biračko telo, koje je počelo da se deli: deo se radije priklonio starijem mlađem bratu, a drugi deo je prešao ili u apstinenciju, ili je otpočeo sa podržavanjem studentske liste.
SPS je sve ređe nastupao samostalno i na lokalu, već češće u koaliciji, gde bi se pored starijeg mlađeg brata našli još i „stari znanci“, SRS.
Bilo kako bilo, najnovija istraživanja su ih stavila ispod cenzusa, a poneka čak i daleko od ove crte, možda čak i oko cifre od 1%.
U najkraćim crtama, Dačić, taj veliki spasilac SPS-a s početka 2000-ih, sada je postao grobar ove partije. Možda je u tome sličan pojedinim ličnostima iz savremene istorije, na koje se njegova partija ugledala: Moamera el Gadafija, koji je spasao Libiju od plemenskih sukoba, samo da bi je (u borbi sa NATO zemljama) ponovo gurnuo u njih; te na Nikolaja Čaušeskua, koji je pokrenuo liberalne reforme u Rumuniji (koliko je to u komunističkoj zemlji bilo moguće), samo da bi je gurnuo u teško siromaštvo i najgoru autokratiju.
Ja sam te rodio, ja ću te i ubiti, izgovorio je Taras Buljba u istoimenom romanu Nikolaja Gogolja, pre nego što će lišiti života svog mlađeg sina, izdajnika kozačkog pokreta. Možda se tom logikom rukovodi i višedecenijski lider SPS-a, gledajući sopstveno davno vaskrslo čedo kako nestaje.
Foto: Youtube/Fonet
Велтшмерц 
Postavi komentar