“Нечиста савест тражи исповест. Исповест је уметничко дело”, рекао је Албер Ками. Они ће дакле прво почети да причају. Причаће – брбљаће, да будем прецизнији – више, лакше и брже него што су то икада раније чинили. Најпре ће причати о својим саборцима које не воле – дуго су ионако чекали такву прилику, да наплате све старе рачуне. Потом ће, вајкајући се и уз дозу стида, причати и о својим пријатељима. На крају ће почети да се исповедају и сами о себи. Та њихова изненадна благоглагољивост биће први знак расула.
Зоран Чичак – Одбрана и последњи дани – мали приручник за понављаче, блог „Мала цвећара“, 25. 6. 2015.
Неко би требало да је десет година спавао у највећој дубини Ресавске пећине, па да га поткрај 2025. изненади чињеница да је Павле Бихали (Паја Дудлач) режимска подгузна мува – не, намерно нећемо користити кинолошке одреднице, пас је дивна животиња. А надамо се да нисте толико одрођени од реалности, па да не схватате да исто важи и за Мишу Вацића (Мишу Пишу) или Горана Давидовића „фирера“.
За оне који су преспавали и јучерашњи дан на друштвеним мрежама, Бихали у телефонском позиву потврђује донедавном сараднику да га нико ни за шта не пита, те сам вели да је Q на бицикли и да, шта му се каже, то и ради.
Свима нама осталима, који, пак, нисмо били толико глуви, слепи и неми, стигла је потврда нечега што смо можда и одувек знали. Нису нам били потребни ни дани, ни месеци, ни године, а понајмање деценија и по да то схватимо.
Када је СНС зајашио пре тринаест година и пет месеци, многима је пријала чињеница да су престали „спонтани удари“ на… „небогоугодне“ догађаје и групе. Одједном, престали су организовани напади на геј-параде, нестале су све озбиљније туче „гробара“ и „делија“ (тако типичне за 2000-е), сарадња са Хагом је већ скинута са стола, делегација ЕУ је могла да нотира да је неколико великих проблема збрисано „као руком однесено“. Вучић „тај бивши радикал“ (који је бивши радикал, таман колико неки бивши радник Службе државне безбедности може да буде – бивши ДБ-овац) постаде одједном звезда растуће српске демократије.
Мало ко би се усудио да каже како је, заправо, тада тек успостављени режим својим подгузним мувама само дао миг да повуку ручну – после чега је почело дељење пројеката шаком и капом (посебан поздрав за „Ултра коп“).
Међутим, баш као што Вито Корлеоне од свог доброг комшије погребника „некада може да затражи услугу“ („иако тај дан можда никада неће доћи“, а углавном – дође), тако је и Вучић од својих подгузних мува дотичну затражио – у смислу, стационирања у Ћациленду, кад год им звизне. Управо ово Бихали и имплицира у свом снимку.
Но, за разлику од Чичковог цитата из увода ових редова, Бихали није изашао у јавност, вајкајући се око себе и цинкарећи друге. Ту улогу, заправо, има особа која је „офирала“ њега самог – очито у сукобу са дојучерашњим сарадницима, и то око највећег идеала данашњице, тј, новца. Бихали, дакле, није знао да се разговор снима.
Његова калкулација је, тренутно, сасвим јасна – њему је боље да је „офиран“ и учињен бескорисним за даљи ангажман, јер било какви другачији покушаји да се отргне мафијашкој хоботници могу да воде „цвијановању“ (томе, можда, и чињеница да није демантовао садржај снимка!).
Проблем у овој калкулацији је што је ту, објективно гледано, Бихали веома, веома мала зверка – а опет, његово „офирање“ је изазвало краткотрајну медијску сензацију. Знатно већи проблем може да настане ако наредних недеља и месеци почну да се „офирају“ много крупније зверке. Веће чак и од „једног Луке Бојовића“.
А у таквој ситуацији, ако постане симптоматична и серијска, „цвијановања“ не гину.
Хех, не гину.
Велтшмерц 
Postavi komentar