„Alisa“ uživo: četrdeset godina, nula kompromisa

Ako je neko 21. decembra slučajno zalutao u „Bitef Art Cafe“, mogao je pomisliti da je upao u vremeplov.

„Alisa“ nije došla da odradi koncert – došla je da podseti zašto se neke pesme, bendovi i godine ne brišu lako. Četrdeset godina postojanja nije obeleženo govorima, medaljama ni retrospektivama, već onako kako bend ovog kalibra jedino i ume: glasno, direktno i pred ljudima koji znaju zašto su tu.

Umesto odlaska na kompanijski (smor) event odabrali smo „Alisu“. Nije bilo velikih reči ni patetike, ali je bilo svega onoga što „Alisu“ čini „Alisom“ – znoja, emocije, buke sa smislom i one vrste bliskosti koja se ne može iscenirati. Publika i bend disali su istim ritmom, kao stari saučesnici, a jubilej se slavio bez nostalgije kao utehe – već kao dokaz da ova priča i dalje traje, i to bez potrebe da se ikome pravda. Umesto sterilnog nabrajanja pesama, sve je od prvog tona bilo jasno: ovde se ne svira set-lista, ovde se svira život benda.

Start sa pesmama sa prvog albuma bio je kao otvaranje stare rane koja i dalje pecka – sirovo, glasno i bez šminke. Odatle se svirka kotrljala napred kroz godine, albume i epohe, menjajući ritmove i boje, ali ne i stav. Sve je teklo prirodno, bez pauza i objašnjenja, kao da tih četrdeset godina zapravo i ne postoji – samo jedna duga, neprekinuta linija buke, emocije i inata. Posebnost svojih nastupa je grupa pokazala izvođenjem na scenu Stefana – sina pokojnog pevača grupe Pileta, koji se kao i uvek družio sa publikom na obostrano zadovoljstvo. Bend je zvučao čvrsto i samouvereno, sa onom vrstom sigurnosti koju nemaš kad nešto glumiš, već kad si to proživeo.

Energija je letela sa bine pravo u publiku, bez filtera i distance, a prostor se pretvorio u zajednički teren za stare saborce i nove svedoke. Nije to bio koncert za gledanje – bio je to koncert za učestvovanje, slavlje jedne duge, burne i tvrdoglavo autentične rock priče. Posle svirke, stvari su se dodatno „olabavile“. Na improvizovanom after-partiju, uz piće i smeh, isplivali su detalji iz istorije benda koji (ne) ulaze u zvanične biografije. Priče o gađanju flašama u Sarajevu tokom izvođenja „1389“, ili o (ne)srećnom pokušaju objavljivanja albuma sa pesmom „Boško Buha“ baš na dan pogibije policijskog generala sa istim prezimenom, podsetile su da se nekada rock svirao bez proračuna, ali uz punu svest da svaka pesma može imati svoju cenu. Kad već spominjemo čuvenu “1389”, deo publike je za bis tražio upravo nju, ali želja im nije ispunjena što je sasvim opravdano uzevši u obzir format, koncepciju i mesto svirke.

Ukratko – sa „Alisom“ nikada nije bilo dosadno. Uvek dinamično, nepredvidivo i iskreno, uz nebeski blagoslov Pileta, koji kao da i dalje lebdi nad svakim akordom i svakom pričom. Koncert u Bitef Art Cafe-u bio je još jedan dokaz da se neke priče ne mere godinama, već strašću koja ih održava živima.