Omiljena „ne-tema“ opozicije

iliti, naših pet para u vezi sa time zašto priča o EU članstvu predstavlja distrakciju od strane onog dela opozicije, koji je shvatio da, pojavom studentske liste, ne može bog zna šta da uradi na izborima, a naročito ne da (p)ostane uticajan faktor.

Najpre, kada kažemo da je članstvo Srbije u EU „prevaziđena tema“, time ne podrazumevamo da Srbija ne treba da bude članica EU, već da je, naprosto, ta tema skinuta sa dnevnog reda još 2008. godine, kada je poslednji put postojao referendumski izbor između pro- i anti-EU opcija. Te godine, pro-EU opcije su pobedile u gotovo nemogućim uslovima po njih (istorijski maksimum SRS-a, DSS koji sa njima hoće u koaliciju, samoproglašena nezavisnost Kosova). Makar cena bila koalicija sa „istorijskim neprijateljem“ SPS-om, jelte.

2012. godine, najveća bitka se vodila između dve pro-EU opcije. Da, i SNS-a kao pro-EU opcije (uskoro objašnjenje). Sve anti-EU stranke, u zbiru, nikada nisu osvajale više od jednocifrenog procenta glasova. U poslednjim mesecima svoje vlasti, DS je obezbedio Srbiji kandidaturu za EU. SNS je, pak, bio taj koji je otpočeo pregovore. I EU je to doživljavao kao nešto što ide po zacrtanom planu.

Nećemo ulaziti u polemiku oko toga da li su se neki prioriteti promenili unutar same unije, ali činjenica stoji da je SNS u najvišim rangovima unije uživao, a usudićemo se da kažemo – još uvek uživa – daleko veće poverenje nego što je demokratska vlast ikada uživala. Dok su se i DS i DSS, a potom opet DS mučili oko famozne „saradnje sa Hagom“ i brojnih drugih distrakcija, Vučić je uvek bio „our dear friend Alexander“.

Opozicija, slaba i fragmentisana, makar bila i više pro-EU od SNS-a u vrednosnom smislu, nije uspela da se nametne kao potreban sagovornik najviših organa unije, iz prostog razloga što je Vučić uniji nudio sve ono što je EU bilo potrebno.

E, sad, na scenu stupa novi, moćan politički faktor, a to su studenti. Oni sami za sebe kažu da su politički šaroliki, da se ne slažu oko svega, ali su kul s time, jasno im je da imaju zacrtan jedan zajednički cilj. Smenu režima. Ovo je neugodno po režim – zato što prvi put ima takmaca koji im barem diše za vratom (a, ako je verovati istraživanjima, i pretekao ih je); neugodno je i za EU, jer je po njih faktor nepredvidiv; ali je najneugodniji po opoziciju, koja je sa ivice margine istisnuta na marginu.

Studenti su prvi faktor koji je otvoreno istakao da im spoljašnji zaštitnik nije potreban.

SNS je 2009-12, kako je dokumentovano, trčao po ambasadama, slao ljude da se sastaju po velikim salonima širom sveta, veoma skupo je lobirao za sebe.

Opoziciji ovo uopšte nije prvi put da trčkara okolo u pokušaju da privuče pažnju EU. To su radili i oko izbora 2014, 2016, 2018, 2019, 2020, 2022, 2023,…

I svaki put bi dobijali lažne osmehe i informacije da je EU još potreban Vučić.

E, sad, iz takve situacije, došli su u još goru, gde im je buduća Studentska lista preotela gro birača, vrlo verovatno ih svela na to da nijedna stranka opozicije nije iznad novog (!) cenzusa od 3%, a da samo jedna lista, ako uspeju da urade ono što nikad nisu i formiraju koaliciju, ulazi u Skupštinu.

Stoga, šta raditi?

A, da, nametnuti ne-temu u pokušaju da se smanji rast Studentske liste.

A šta je lakša ne-tema od članstva u EU.

Sad, ne kažemo, vrlo verovatno će neke naivne vesne pešić i druge antonele rihe zagristi mamac koji plasiraju medijske službe ovih stranaka.

A ne-tema je jednostavno plasirana: „Mi smo sigurno za EU, a SL se nije izjasnila, a ako nije, treba da se izjasni… ma znate šta, SL je pro-ruska“.

A za to vreme, kao da AV nije najveći saveznik i EU i, u isto vreme, Rusije ili Kine.

I opet se, dakle, nešto što nije tema vrti ukrug, uz nametanje lažne nade kako će „EU ovog puta zaista nešto uraditi, samo što nije“, a nije. Sve se vrti oko par „nikad oštrijih“ rezolucija najslabije institucije EU, a to je Evropski parlament.

Na kraju, vrlo slično bi se moglo reći i za ovaj jad od anti-EU stranaka (NDSS, POKS, NS i sl.), ali oni su toliko nevažni, da je to tema za neki sledeći tekst.