Србија до Токија, а Ханибал пред Западном капијом

Време је за пар непопуларних мишљења:

1. Декаденција Запада није почела са „сАмОуБиСтВоМ“ Џефрија Епстина, нити са нападом на Куле Близнакиње. Наиме, овде заступамо тезу да је тај процес почео још у време Фукујаминог „краја историје“, односно од пада Берлинског зида.
Наиме, западни, а поготово амерички капитализам, из све снаге се трудио да прикаже своје што лепше лице из простог разлога што је имао са чиме да се пореди. У овом случају, то је била друга страна Гвоздене завесе и њихова сфера утицаја. По паду Берлинског зида, капитализам је још деведесетих наставио да одржава имиџ, да би у циничној „Борби против тероризма“ двехиљадитих почео да свлачи маску, а са другим мандатом Трампа и да отворено поручује „Осећамо бол у препонама и не може нам нико ништа“. Док, заправо, нова суперсила у виду Кине посматра, записује, учи.

2. Праведан свет за обичног човека неће настати када декаденција пређе у отворено пропадање, Западно царство изједу Варвари, а нови газда ступи на сцену. Нови газда ће неминовно себе приказивати као неког ко нуди бољи живот, док историјском циркуларношћу не (п)остане једина сила на свету. Мали Перица истовремено замишља како би правда на „његовој“ страни била моћно оружје, док истовремено кука када је он с друге стране тог оружја.

3. Надовезујући се на последњу реченицу претходне тезе, шта би се у животу просечног човека променило да је нека хипотетичка сила на његовој страни? Србија до Токија, Тисућољетња Мителеуропска Хрватска, Албанија до Кипра и Марока, Нова Аустроугарска?

Ево рећи ћемо: једно велико НИШТА.

Разлог је веома прост: док црева крче и док се живи од ресурса, а не само од ваздуха и фотосинтезе, дотле ће бити сукоба. Све остало је ирелевантно, чак и суперфицијално и фасадно, усуђујемо се рећи.

П.С: СНС је само локална, ситносопственичка, чиновничко-кабадахијска нижеразредна Б продукција овог метамодернистичког начина владавине.