Svaka godišnjica donosi onu, već pomalo otrcanu, potrebu da se prisetimo gde smo bili određenog dana, šta smo očekivali, šta smo činili, koliko smo se razočarali, te – nadasve – gde smo danas.
Krenimo od onoga što je, verovatno, nužno da ostane zapamćeno.
Godinu dana je prošlo od 15. marta – dana kada su građani Srbije došli u Beograd da pokažu jedinstvo i odlučnost. Na poziv studenata, ljudi iz različitih krajeva zemlje okupili su se kako bi svojim prisustvom pružili podršku i pokazali da solidarnost i građanska odgovornost još uvek postoje.
Međutim, tokom minuta ćutanja za nastradale u Novom Sadu, situacija je naglo eskalirala. Na potezu između ulica Kralja Milana i Terazija testiran je zvučni top nad okupljenim građanima. Upotreba tog sredstva za razbijanje mase, koje je u tom trenutku bilo i nepoznato većini prisutnih, izazvala je konfuziju i strah, jer ni njegova priroda ni efekti nisu bili jasni. Skup je potom počeo da se rasipa, dodatno i zbog vesti o okupljanju batinaša iz redova vlasti, koji su dolazili sa svog zbornog mesta poznatog kao „Ćacilend“.
Danas, godinu dana kasnije, u razgovorima sa ljudima koji su tog dana bili prisutni, često se može čuti slična ocena: da je tada postojala kritična masa za uklanjanje tog neustavnog šatorskog naselja, koje je u javnosti percipirano kao utočište ljudi iz različitih kriminalnih miljea. Mnogi smatraju da je to bio trenutak u kojem je postojala realna mogućnost da se istraje u protestu – da se ostane dok jedna strana ne popusti.
Iz te perspektive, 15. mart se danas često opisuje kao propuštena istorijska prilika za ozbiljniju promenu političke stvarnosti. Prema mišljenju nekih učesnika, gandijevski pristup, zasnovan na nenasilnom otporu, u datim okolnostima nije davao rezultate. Kako kažu, suočeni sa silom, represijom i organizovanim nasiljem, deo građana danas smatra da se „na batinu i kamenicu ne ide cvećem i pesmom“, te da je romantizovanje takvog pristupa ostalo u prošlom veku.
Za mnoge, sećanje na taj dan ostaje podsetnik na energiju koja je postojala među građanima, ali i na pitanje koje i dalje lebdi u vazduhu: šta bi se dogodilo da je tog dana odluka bila drugačija.
***
Protest 15. marta 2025. godine, nesumnjivo je bio kulminacija studentsko-građanske pobune, a vrlo verovatno i svake opozicione borbe od 2016. godine do danas. Iako smo i posle toga, a naročito tokom jula i avgusta, imali neke veoma dramatične scene po ulicama u Srbiji, činjenica je da je režim tog dana bio više uzdrman nego ikada. Baš kao što je, nažalost, činjenica da, posle tih „martovskih ida”, protesti više nikada nisu dobili onakav zamah, kakav su tada imali.
Sam fakat da tog dana, odlukom vlasti, gradski i prigradski prevoz komplet staje, što je slučaj nezabeležen još od Drugog svetskog rata, dovoljno govori o tome kolika su očekivanja bila velika od ovog odista masovnog skupa. I po prostom brojanju, broj ljudi nije zabeležen još od Brozove sahrane.
Od tih nedelja i meseci (a, što ne reći, i od tog dana), vlast je prešla u mod represije, a studenti i građani – u samoočuvanje borbe. Svojevrsno „čuvanje vatre” – što smo već imali prethodnih godina, te nije davalo naročitog rezultata. A ono što radi politička opozicija, ne želimo ni da komentarišemo, jer ni izbliza nije vredno pomena.
Dok je studentsko-građanski pokret prešao u sistem sastavljanja „studentske liste” (evo, samo što nije gotova, pa tako već godinu dana), za neke izbore koji će doći nekada za godinu dana, valjda; vlast je promenila ključne zakone o pravosuđu, dovela svoje najodanije ljude u službe prisile, te, što još davno reče neko na „Tarzaniji”, sprema se da sa scene ode opasana dinamitom. Dobro, ono što sa izvesnošću možemo da kažemo jeste da ovo jeste faza njihovog pada (ma koliko da ta faza potraje, a to može biti strmoglavo ili, što je verovatnije, postepeno uz ubrzanja), koji će u finalu biti vrlo surov. I po njih, i po građane. Bez obzira na to da li će konačnom padu kumovati još i neki strani protektor ili ne, jer, na kraju dana, svaku vlast dovode i sklanjaju građani zemlje kojima ta vlast upravlja. Ne nužno olovkom.
Stoga, umesto poslovičnog prisećanja gde smo bili i šta smo radili tog 15. marta 2025. godine, možda je bolje postaviti sebi pitanje – gde ćemo biti 15. marta 2027. godine – jer dotle je ostao još svega godičak dana, a po sili zakona i ustava, tada će barem biti raspisani predsednički izbori, na kojima se, suprotno ustavnoj logici, menja vlast u Srbiji.
Kao i u leto i jesen 1999. godine, pred Srbijom su, trenutno, dva putića.
Jedan vodi u dalje beznađe, potpunu represiju, ogoljenu diktatoru, a sve to uz dalje žmurenje na oba oka stranog faktora, jer, jelte, „envesticije” su na sigurnom. A i dva ratna požara su u svetu, valja to gasiti. Ili ne gasiti.
Drugi, koji u ovom momentu više nije tako izvestan kao pre godinu dana, govori u prilog tome da će se Srbija, na ovaj ili onaj način, osloboditi naprednjačkog zla. Tome će, možda, doprineti sve izvesniji pad Viktora Orbana kroz mesec dana – baš kao što je Rumunska revolucija 1989. godine ubrzala uspostavljanje višestranačja i u Srbiji. Bez potonje promene vlasti, doduše.
A možda će se dogoditi i treća velika tragedija (posle „Ribnikara” i Dubone/Malog Orašja, te nadstrešnice), koja će onda okupiti najveći broj upornih građana do tada. To ne želimo da bude povod, već se nadamo da će zaista doći do demonstracije zrelosti, no, optimistični nismo.
Foto: M.Đ.
Велтшмерц 
Postavi komentar