Ne zbog gazde, već uprkos njemu

Što se tiče sutrašnjih izbora u Mađarskoj, moraju da se istaknu neke bitne stvari:

1. Građani ne žele da smene Orbana zato što je proruski ili anti-EU nastrojen, već zato što je duboko korumpiran.
   
2. Peter Mađar je ispao iz Orbanovog šinjela. Ostatak opozicije nije pravio pitanje u vezi sa time, već se povukao sa izbora i podržao ga je, kad je procenjeno da samo on može da izazove dugogodišnjeg premijera. Mađarovi spoljnopolitički svetonazori nisu bitno drugačiji u odnosu na Orbanove.
   
3. Ono što je verovatno ključan aspekt: Mađarska ekonomija je, i u Orbanovo vreme, prilično napredovala. No, usudićemo se da kažemo: Ne zbog Orbana, već uprkos njemu. Strane firme su, naprosto, koristile činjenicu da je u Mađarskoj jeftinija radna snaga unutar EU bloka, te su odlazile tamo da pokreću proizvodnju.

Ne znamo da li će se sutra dogoditi političke promene u Mađarskoj – hibridni izborni sistem čini ovo nepredvidivim. Iskreno – nadamo se da hoće, ne toliko zbog Mađarske (kojoj želimo svako dobro!), koliko zbog činjenice da Vučić gubi ključni oslonac unutar EU (Slovačka i povremeno Kipar ne mogu bog zna koliko da mu pomognu).

Već sada, mogu da se povuku određene paralele sa Srbijom.

Najpre, Vučić i Orban vladaju, faktički, isti period (potonji dve godine duže). U to vreme, ekonomije su, primarno zbog spoljnog faktora, a uprkos vladaocima, porasle. Podsetićemo: i Orban i Vučić su svoje države preuzeli u vreme kada se okončavala globalna recesija. Ovo je vodilo tome da je novac za pozajmljivanje pojeftinio, što je omogućilo velike projekte (jedan, koji povezuje naše dve zemlje, ovih dana, posle bezbroj probijanja rokova, treba da se okonča). Dodatno, nezaposlenost se smanjila, delimično zbog stranih investicija, a dobrim delom zbog odliva stanovništva (ovo je naročito kuriozitetno za Mađarsku, koju inače nije karakterisao toliko negativan emigracioni saldo kao do Orbanovog mandata). Ključno: Obe ekonomije su mogle da porastu znatno više, da su imale manje korumpiranu vlast.             

Naime, svako ko iole ima dodira sa ekonomskim kretanjima shvata da države poput Srbije, Hrvatske, Mađarske, pa i nekih kao što je Belgija, imaju uticaja na globalna ekonomska kretanja poput potoka koji se uliva u more. Te stvari su, ipak, rezervisane za supersile. Da, EU može zajedničkim ekonomskim aktivnostima da utiče na globalne tendencije, ali je jasno da pod EU, u ovom slučaju, podrazumevamo Nemačku, Francusku i ponekad Italiju i Španiju – uz njihove najbogatije konglomerate. I to samo kada nekako dođu do konsenzusa. Da li iko normalan misli da Mađarska, Malta ili Kipar imaju bilo kakav uticaj na ta kretanja, „zbog prava veta“? SAD i dalje najviše drma globalni kavez, zahvaljujući mogućnosti da kontroliše kretanje dolara (glavne svetske rezervne valute), a sledi ga svetska giga-fabrika, Kina. Dobro, tu imamo još i Rusiju, koja je i izolovana samodovoljna (a ni sama ne zna na čemu sve od mineralnih resursa leži), a uskoči i poneko, poput Irana, ko ima tu sreću da izlazi na neuralgičnu tačku (kao što je Ormuski moreuz), pa da može da pomrsi konce velikima – no, svi mi ostali smo osuđeni da pratimo kako se kreću plimni talasi.

Orban i Vučić su, ruku na srce, to solidno činili preko jedne decenije, što i objašnjava njihovu dugovečnost na vlasti.

Sve ostalo, proteklih godina, prestalo je da im ide naruku. 

Najpre, i u Mađarskoj, kao i u Srbiji, veoma su smanjene političke i medijske slobode. Finu razliku predstavlja činjenica da je Orban „dozvolio“ da opozicija preuzme značajan broj lokalnih jedinica samouprave (uključujući i grad Budimpeštu), dok Vučić nije spreman da preda ni savet stanara četvorospratne zgrade u Priboju na Limu. No, suština ostaje ista: osnovna teorija vladavine podrazumeva da „vladalac“ mora da ima makar i prećutnu saglasnost građana da im upravlja. Onog momenta kada je izgubi, svaki instrument vladavine – sirova represija, medijske limitacije i sl. ima veoma, veoma ograničen rok trajanja (videti i pod „Slobodan Milošević 2000. godine“).

Ono što naročito smeta Orbanu i Vučiću je činjenica da nešto što su negovali zarad sopstvene sigurnosti počinje da metastazira: naime, državni kriminal i korupcija izmiču kontroli. Ljudi u neposrednom okruženju „vladaoca“ su se prilično obogatili, a činjenica da ne mogu više da se „šire“ čini ih nervoznim (u tom smislu, ne bismo do kraja kao marginalnu informaciju odbacili činjenicu da se reketaši sukobljavaju ručnim bombama po Beogradu).

U Orbanovom slučaju, građanima su poprilično zasmetale slike palata u kojima žive članovi njegove porodice.

Konačno, poslednja slamka spasa za koju se hvata Orban (a, ruku u vatru stavljamo da će to u finišu terminalne faze činiti i Vučić) jeste suverenizam. Naime, mnogi, kojima ova dvojica čak i nisu simpatična će reći: „Pa, ok, korumpirani su, ali makar je država ostala nezavisna“. 

Da budemo iskreni, ne znamo šta Mađari misle o tome (prilično smo sigurni da ih ne bi oduševila ideja da odjednom nemalo resursa preusmere na pomoć Ukrajini), ali barem što se Srbije tiče možemo jasno da analiziramo da suverenizam predstavlja mrtvo slovo na papiru. Čovek koji je, nizom sporazuma čiji sadržaj nismo ni videli, predao ustavni deo teritorije Srbije na tacni, poslednji je koji ima prava da priča o tako nečemu. Tim pre što to ni oni „zli izdajnici i strani plaćenici iz bivše vlasti“ tako nešto ni izbliza nisu učinili.

Magyarok, használjátok az eszeteket, és szavazzatok bölcsen!

P. S: A što se tiče uskraćivanja EU fondova Srbiji, imajući u vidu ko je 20. maja 2012. godine prvi čestitao Tomi Nikoliću, ostajemo rezervisani u vezi sa time da li je okidač takve potencijalne odluke u manjku demokratije ili, pak, u odnosima prema Rusiji – mada je, možda, pojedinim evroparlamentarcima potonja činjenica poslužila kao motiv da “isposluju” nešto po pitanju pređašnje. S druge strane, apropo ljutnje naših vlasti… ko bi rekao da će u nekom momentu EU prestati da se obazire na politiku “Ostavite pare na klupici u parku i ostavite nas na miru, riiii!”

Foto: buducnostsrbijeav IG