Izborizam

Izborizam je sistem u kome subjekti političkog delovanja svoje aktivnosti ograničavaju na mehanizam izbornih radnji.

Veltšmercov leksikon srpskog politikantstva, januar 2023.

Dobar dan, ljudi, na ovo Bogojavljansko jutro, leta Gospodnjeg 2023. godine. Ili, hajde da ne uvredimo sve kategorije, dobar dan na ovo neuobičajeno toplo i vetrovito januarsko jutro u jedanaestoj godini vladavine SNS-a.

Za one koji su hrišćani, ali i za one koji su to manje, imamo jedno pitanje – da li ste noćas poželeli želju? Da je „Veltšmerc“, kojim slučajem, osoba, verovatno bi poželeo da Srbija dobije nešto što već duži niz godina, zapravo, nema – opoziciju.

Cinizam na stranu – čak i da uzmemo da imamo nekakvu opoziciju, da li ste je primetili da čini nešto protiv vlasti u novije vreme? Tačnije, da budemo pošteni, ako izuzmemo ex-„grassroots“ pokrete, poput „Ne da(vi)mo Beograd“, koji tu i tamo prikupljaju neke potpise; Mariniku Tepić, koja povremeno održi neku manju konferenciju – da bi joj manje zamerali što su nestali „partija i bratija“; te Vladimira Gajića, koji svake dve nedelje obelodani da je „SBB“ prodat i da će se uskoro saznati kome… sve opozicione aktivnosti su utihnule od prošlog aprila. Iskoče tu i tamo Đilas ili Borko Stefanović, sve sa nekim ne naročito opozicionim izjavama ili aktivnostima, ali to nije ni vredno pomena.

Dozvolite da vam otkrijemo tajnu, koju smo shvatili kroz naše razgovore sa opozicionim aktivistima: opozicije nema zato što čeka – izbore.

Da li vam ovo deluje pomalo komično? Neko, ko bi hteo da bude biran, nalazi se u stanju mirovanja i čeka da dođu izbori? Razlog tome, možda, leži u činjenici da je naročito u prethodnih nekoliko godina – svakako uz igru koju su nametnuli SNS i zapadni akteri – opozicija postala rob nečega što se usuđujemo da nazovemo izborizam, te vas sada pozivamo da obratite pažnju na definiciju koju smo ostavili u uvodnom pasusu.

Konkretno, gotovo u svim diskusijama koje smo vodili sa njima, privatno ili javno, opozicioni akteri o svojim političkim ciljevima i strategijama govore isključivo u smislu izbornih mehanizama – a pritom i to sa potpuno pogrešnim premisama – koliko nam kontrolora treba (ako je već dotle došlo, zašto se kontrolori sada ne obučavaju, i to tako da svako mesto u Srbiji bude pokriveno sa barem dvoje), u koliko predizbornih kolona do što više poslanika (umesto: kako smeniti vlast), ideološke kolone ili šator (mi smo već rekli „šator“, a vi kako hoćete), kako Vučića odvući u drugi krug (umesto: kako pobediti Vučića)… 

Izboristički način razmišljanja je možda (samo možda) onog aprilskog popodneva i naterao Dragana Đilasa da ode na kanabe kod Aleksandra Vučića. Naime, Đilas nije pokazao dovoljno razboritosti da predloži opoziciji izlazak iz ovog okvira delanja, već je hteo da očuva ovakav raison d’être. Vučić, koji je sve, samo ne neiskusan političar, pročitao je ovu igru, te sada i Đilasa i njegovu političku grupaciju drži na kratkom povocu, po sistemu „Izbora u Beogradu će ove godine biti 80%, a 100% neće“. U krajnjem, izbora neće biti, zato što tu još i postoji neka realna opasnost da se prestonica za SNS izgubi.

Nemojte da pomislite da je izborizam naše tumačenje nečega što američki profesor politikologije, Teri Karl, naziva elektorijalizam, što je prelazni sistem između autoritarizma i demokratije (i obratno), u kome izbori postoje, ali nisu slobodni. Ovo svakako jeste referentni model u kome dela Vučićev režim, ali ne bi smeo da bude poenta opozicionog rada. Mada, paradoksalno, srpski elektorijalizam možda i jeste iznudio ovaj izborizam, umesto da suprotno bude slučaj – odnosno, da iznedri metode borbe izvan izbornog konteksta.

Ako ste se zapitali da li je Vučić izborista – i on se samo fokusira na čuvanje vlasti putem izbora – odgovor je da je njegov metod znatno kompleksniji. On je sve vreme u kampanji, ali se ne fokusira isključivo na izborne mehanizme (što je, jelte, metoda za luzere iz zadnje klupe, koji krajem maja pitaju nastavnika da poprave keca na dvojku), već naširoko cilja sticanje popularnosti. Svake nedelje, na nekom od „prijateljskih“ TV kanala, on ima megaekskluzivno gostovanje. Svakog drugog dana je negde na terenu, obilazi gradilišta, otvara firme, a kada to ne čini, prima razne međunarodne izaslanike. Sve ovo godi očima i ušima njegovog elektorata.

Za to vreme, opozicija na ono malo medijskog prostora što joj je dat priča o sekundarnim i tercijarnim temama – danima razglaba jednu od stotina afera, koje u zbiru ne mogu skinuti SNS-u ni 3-4% glasova, a ostatak vremena troši na razmatranje izbornih mehanizama, preti praznom puškom o tome kako će vlast „odgovarati kad-tad“, i tome slično.

Stoga, na kraju, draga opozicijo, uz Bogojavljansku želju da se vaspostaviš, ali kako treba, želimo da podsetimo da nisu izbori sve što postoji na političkoj sceni. Ako nešto treba da naučite od svog mega-protivnika, to je upravo ta činjenica, koju ste nekada znali, ali ste zaboravili. Mada će on (verovatno – ne i sigurno) biti smenjen na izborima, da bi se do toga došlo, čeka vas dug i trnovit put kroz ovu našu Srbiju.