Један добар пријатељ често има обичај да истакне како су Срби вероватно једини народ на свету који апсолутно савршено може да живи без културе.
Да је ово (можда) тако, сведочи необичан случај Ивана Т.
Гостујући крајем 2012. (или, беше, почетком 2013. године?) на телевизији „Студио Б“, у емисији код Сарапе (!), седео је тек који метар од Драгољуба Љубичића Мићка, који се те вечери иницијално усудио да имитира тадашњег првог потпредседника владе. Говорећи ППВ-овим гласом, Мићко се нашалио са тада актуелном популистичком идејом о провери свачије легалности пословања, те је Ивану Т. шеретски добацио како „није ни у Вашој фирми ситуација тако филхармонична као што изгледа…“. Ово је била игра речи, а уједно и алузија на чињеницу да је Иван Т, до тог момента, већ преко једне деценије, био управник – кажу, заправо, добар управник – Београдске филхармоније.
До момента када је Иван Т. преузео руковођење овом институцијом, она је увелико прошла свој зенит. Давно су прошли дани када ју је, не без подршке руске музичке емиграције, основао Стеван Христић, а само најстарији музичари су се са сетом присећали златног времена уметничког руковођења Живојина Здравковића, кад је симфонијски оркестар ове институције проглашен једним од пет најбољих на Старом континенту. Оронула је Београдска филхармонија 1990-их, као и све у овој земљи. Кадар јој се осуо, неки чланови оркестра су отишли у пензију, а други преко границе, међутим, до момента када ју је наш јунак преузео, још увек је била најбољи српски оркестар – а то је остала и до данас.
Иван Т. није часио часа – како је његово преузимање дужности коинцидирало са демократским променама – решио је да овај налет новог оптимизма искористи, те ансамблу макар обнови инструментаријум. То је и учинио. Потом се бацио на нешто амбициознији подухват реновирања мале и по свим критеријумима неадекватне зграде ове институције, чија сала је кудикамо упристојена и осавремењена. Да, ако нисте знали, Београдска филхармонија има своју зграду, угнеждену у блоку зграда поред Коларчеве задужбине, прецизније, преко пута Етнографског музеја. Раније је често наступала у њој, али, како су у наредним годинама интересовања за концерте порасла, све чешће је почела да користи управо велику (!) салу „Коларца“ – акустичнију и тек нешто мало адекватнију од сопствене, а по свим критеријумима неудобну за целовечерњи културни угођај. Саму салу Филхармоније данас, махом, користе други. Из године у годину, постајало је све јасније да је овој институцији потребна нова зграда. Разне идеје су се ређале, а неке од њих су потцртавали и гостујући диригенти, попут Зубина Мехте. Када је у једном моменту ППВ, сада уздигнут на позицију председника Владе Србије, аминовао један од потенцијалних пројеката – према још увек актуелном плану смештен покрај парка на Ушћу – чинило се да ће се нешто од тога заиста реализовати.
Али, до те фазе свакако не би ни дошло да није било нашег главног јунака, Ивана Т.
Свега неколико месеци од оне емисије код Сарапе, Иван Т, амбициозан, али можда и решен да изгура неке пројекте за Филхармонију, пристао је да уђе у пакт са имитираним. Преузео је улогу министра културе. Међутим, за разлику од оног Ивана Т, који је ранијих година имао и неке врцаве маркетиншке идеје (да ли се ико сећа кампање „Хвала што не долазите“?), новонастали Иван Т. је – одлучио да ћути. Нешто као и Гордана Ч. годинама касније, када се нашла у сличној позицији. Или, у скорије време, Тања М и Јелена Б.
Ћутао је Иван Т. Појављивао се свуда где и остали чланови кабинета. Киснуо је, када му је речено да кисне; свађао се на „Твитеру“ са неистомишљеницима режима, када би му рекли да се свађа; дозволио је да га исмевањем начине на пајаца или кловна. Све је то чинио надајући се да ће му се тај филхармонични пакт са ђаволом, исплатити. Можда не толико њему лично, колико институцији, око које се истински потрудио.
Обећање, лудом радовање. Тако каже народна пословица. Ангажована је једна од најскупљих и најтраженијих британских архитекти да пројектује нову зграду, урађена је и процена трошкова… Поред нове зграде Филхармоније, Ивану Т. је обећано и да ће се градити нова зграда Београдске опере – институције која је још увек, читав век, пупчаном врпцом везана за Народно позориште. Обашка Балет. То су му наговестили исти они који годинама Београђанима обећавају изградњу метроа (пошто су их они бивши око истог – лагали). Али, како то обично бива кад неко није истински заинтересован да нешто и уради, термини се измичу. И то не циљни, већ стартни.
Можда јурећи неки од тих термина, наш јунак је најпре изгубио функцију, а потом и живот. Прерано. Додуше, претходно му је омогућено да се накратко врати на позицију управника Београдске филхармоније, чисто да га жеља мине, а можда и да схвати једну другу народну – ко са ђаволом тикве сади, о главу му се обијају.
Тако су, и пошто нас је Иван Т. напустио, термини наставили да се измичу. Пројекат већ годинама нико није ни помињао. Појеле су приче о новим зградама Филхармоније и Опере разне друге идеје за замајавање јавности – свакако, знатно лукративније природе. Стадиони без публике, светске изложбе које то нису, путеви, мостови, брзе пруге које то нису,…
А онда, једног јануарског јутра 2024, чаршијом је прострујао трач. Ко зна Србе, а надасве Београђане – становнике паланке од скоро два милиона грађана – зна да у сваком трачу има барем много истине. Овај конкретан каже да се архитектонски биро, који се између осталог бавио и зградом Београдске филхармоније – састао са једним доктором наука – који то није. Иначе, дотични је министар финансија у одлазећем највишем органу извршне власти ове земље (који то није), а ко зна шта све у наредном кабинету, греси су му одавно забашурени. На том састанку је овај практични господин – чест гост релативно сумњивих локала у Бетон хали – изјавио да се „за паре предвиђене за нову зграду могу изградити три моста“, те да је пројекат „апсолутно неисплатив за институцију која има пет концерата годишње“. Као алтернативу, понудио је овај господин доктор прву халу Београдског сајма, ону једину коју по сили закона његови пријатељи неће смети да руше, јер ће остатак комплекса ускоро савладати багерске кашике.
Каква цинична јукстапозиција: уништење једног архитектонског и културног ремек-дела, хваљеног широм планете, биће утешна награда за љубитеље класичне музике.
Сазнавши ову вест, моја вишедеценијска пријатељица и колегиница, већ дуго ангажована у значајној културној институцији, чврсто је одлучила да напусти земљу. У новом окружењу свакако неће моћи да претендује на аналогни положај друштвене и културне елите – који је ионако само привидан у оваквој држави – међутим, сигурна је да неће морати сваког дана да трпи деградацију сопствене професије. Ваљда.
П.С: Господину доктору бисмо желели да поручимо да Београдска филхармонија има много више од пет концерата годишње, и да су им сви углавном распродати – ако се у свету високе културе уопште може говорити у комерцијалним категоријама. У том смислу, мој пријатељ са почетка можда – само можда – није сасвим у праву.
Фото: Vampire plays violin by solorfaniel.
Велтшмерц 
Postavi komentar