Selo gori, Služba se veseli

(naslovna fotografija: 24sedam)

Kao odgovor na proslavu Oluje i Tompsonov koncert, sa ove strane Dunava smo izvukli tešku artiljeriju – post-Olimpijadu / Srbijadu uz visokoistaknutu, pardon – visokoforsiranu D.C.

Baja M.K. je bio opravdano odsutan jer školuje dete u mrske Amerike, ali podržao je veličanstven skup indirektno klipovima sa YT ili iz nečijeg telefona.

Korak po korak, p(j)esmičuljak „Veseli se srpski rode (dok ti truju njive i vode, dizel preko 200 ode)“ se ušunjao na srpska veselja, proslave, preslave i ostale slave; a naročito svadbe, gde je potisnuo čak i „Lutku“ (vratite nam SARS… u stvari, nemojte).

Nesumnjivo, do ovog komercijalnog uspeha nije došlo slučajno, što će reći da ova kompozicija „ima to nešto“. Kako ova strana ne beži od kontekstualnih razmatranja, hajde malo da se pozabavimo značajem ovog uratka, koga izvodi novopečena zvezda za naricanja na „prvosrbijanskim“ iventovima.

Autorstvo kompozicije, nastale pre neke četiri godine, potpisuju sama D.C. i muž joj Ivan.

Prvo, moramo pogledati malo tekst, koga je prevashodno napisao muški deo tandema.

Već u uvodnim stihovima, autor stavlja do znanja da je reč o iskonskoj kosovskoj tematici. Ništa novo, dakle, takvih novokomponovanih zavijanja ima barem trocifren broj. U refrenu se bez ikakve suptilnije dramaturgije smenjuju motivi koji će pogoditi svakog pravog „rodoljuba“ taman u žicu: Nemanjići, Miloš Obilić, a onda niotkuda dinastija Petrović – koja sa srednjevekovnom Srbijom ima tek malo više veze nego Butros Butros Gali, ali ok, autori su crnogorski Srbi, valja to razumeti – valjda Crnojevići imaju jedan slog viška. Tu su i Gračanica, Studenica, Ravanica, te Prizren i Rumija (opet… obožavamo kako Crnogorci moraju sebi da pridaju značaj, rekao bi čovek da je reč o zemlji sa jedno 50 miliona građana, a ne da ih je nešto više od stanovništva Novog Sada).

Potom u novoj strofi sledi fini prelaz na Kneza Lazara i (valjda) sina mu, Stefana Lazarevića (pominje se samo Stefan, pa kontamo da je reč Lazarevom sinu, a ne o Dečanskom ili Prvovenčanom, iako su svi Nemanjići imali i ime Stefan, a prezime je istoričarski dodatak). Zatim sledi opštemestaški most prema refrenu, gde se pominju grobovi predaka, sveta vera i borba protiv Turaka.

I… to bi bilo to. Vratićemo se na ovako siromašan tekst, ali najpre nešto o onom drugom aspektu kompozicije. Sa muzičke strane, osećamo da nam zaista neko vređa pamet… u stvari, što bismo bili prefinjeni… osećamo da nas jebe u zdrav mozak.

Pesmu otvara jedan moćni triler na starom, srednjevekovnom srpskom instrumentu… harmonici. Za neupućene, harmonika je postala deo srpskih narodnih i starogradskih ansambala tek između dva svetska rata (ok, možda je ponegde neka zalutala i ranije, ali to je više bio izuzetak).

Što se tiče ostalih kompoziciono-aranžerskih detalja, nemamo mnogo lepih reči. Zapravo, jedine čuvamo za samu D.C, koja nesumnjivo ima moćan glas. Ali, tretira ga u skladu sa onim što se mora nazvati žanrom, a to je najobičnije naricanje. Muzičko-motivski, slično kao i tekstualno, pesma je krajnje nerazrađena. Refren, koji se ubedljivo najviše ponavlja, sadrži ukupno pet tonova u mrskom katoličkom prirodnom d molu (dobro, preterujemo, niko ne očekuje da D.C. zna osmoglasnik ili srpske narodne srednjevekovne napeve). Strofe donose neki provizorno-improvizatorski momenat, gde se, kao što je rečeno, krajnje siromašan tekst poverava na razradu Daničinom zavijanju. Ponekad, doduše, uz studijski pridodat bordun, koga takođe izvodi sama pjevačica. Ima tu još nekih detalja koji treba da doprinesu utisku narodne arhaičnosti: metar od sedam osmina (koga su nam, pajsadovo, doneli upravo Turci dušmani), te diskretan ansambl drvenih duvača.

Inače, pesmu prati i spot, koji je velikodušno sniman u kripti hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici. Veseo i razdragan, kao i sama pesma, nama koji pamtimo produkciju muzičko-zabavnih programa iz osamdesetih sama postavka, dijagonale i simetrija liče na ukradenu ideju od Petra Slaja (ne tvrdimo da je iko išta ukrao, sačuvaj Bogy, samo liči). Ljudi koji igraju svakako ne podsećaju na balerine Petra Slaja, ali Danica solidno šeta od Anice Milenković do Jelene Broćić i sa svojim trilerima nas uvodi u šizofreni zajednički triler u kojem nam poručuje da se veselimo jer je Sunce obasjalo naše svetinje na zemlji koju smo izgubili i to da se veselimo zbog slobode. Danice, recite to tako hiper veselo ljudima koji žive na Kosovu, ali ne top layer-u tamošnjih lidera upitnih moralnih i ostalih vrednosti, već onima koji svakog dana strahuju koliko će mržnje, bola i poniženja ko osetiti iz njihovih porodica. Danice, koje slobode!?!?!?  Svetinje koje pominjete, a koje nisu na Kosovu itekako će biti ugrožene kopanjima tj. najavljenim preoravanjima naše lepe domovine, a vi nam velite da sa radošću dočekujemo takvu budućnost. Ma, odakle vama pravo na takvu drskost? Nametanje bezobrazluka! Ako je ok imati pravo na mišljenje o štetnosti vakcina, koliko je teško zauzeti stav i po pitanju štete koju pravi RT? Objasnite nam kao da smo predškolci.
Gospođa je u spotu centralna figura, na početku u skoro pa superheroj pozi sa rukama na bokovima, da bi prelaskom u njihanje ljupko i čedno otpevala to što već peva. Osmeh joj je do te mere izveštačen, da sumnjamo da i sama veruje u to što peva. To nije osmeh, to je kez i prilično je jez(iv). Ono što je obeshrabrujuće i još jezivije su komentari na YT. Dragi sugrađani, ako vam je ono vrh ljubavi prema otadžbini, umetnosti i ako se stvarno palite na onu neo folk prezentaciju, da li ste kršteni ključalom vodom?

Dakle, šta je poenta ovakve dramaturgije i… u čemu leži njen uspeh?

Da bismo odgovorili na ovo nimalo lagano pitanje, moramo se prisetiti nečega iz oblasti kulinarstva. Naime, živimo u društvu… hehe, morali smo da iskoristimo sopstveni „živimo u društvu“ momenat… gde se goli pasulj neretko percipira kao specijalitet. Doduše, kao i što se slanina sapunjara percipira kao vrhunsko meze. I ok, nema niko ništa protiv pasulja ili slanine (naročito kada se pomešaju) ali nemojte nas zajebavati da su bolji od nekog jela koje ipak iziskuje malo više umeća i suptilnosti. Ono što su D.C. i suprug joj Ivan učinili je bacanje na sto tipičnih „specijaliteta“, koji se mogu kusati, ali nisu nužno dobra kombinacija, naročito ne bez vezivnog tkiva. Oni su nabacali motive koji pucaju na žicu „prvosrbijanštine“ (koja je, taman kao i „drugosrbijanština“ fiktivan element, ali se forsira), ali su to učinili na krajnje sirov način. Miloš Obilić, Nemanjići, Lazar, Stefan, Studenica, Ravanica, Rumija,… možemo dodati i žutu podmornicu, Empajer Stejt, Kremlj, Kineski zid… Papir sve trpi.

Ali, problem nije u D.C. i njenom suprugu. Problem je upravo u masi ljudi koji to konzumiraju bez trunke soli ili nekog drugog začina.

Inače, u maniru pravog zaštitnika ženke i svoje porodice, gosn. Ivan se ne libi da prioritet zaštite naroda, za čega se načelno zalaže, stavi ispod prioriteta odbrane časti svoje supruge, čak i kada je percepcija „kaljanja časti“ zamagljena sopstvenim egom. Da prevedemo, publika na Kosovu nije se radovala onoliko koliko poruka pesme nalaže. Umesto da u maniru metal frontmena izazove narod na šutku ili, pak, u maniru Fred Dursta na Vudstoku ’99. pokrene lavinu destrukcije koja bi poplašila okolne narode, Ivan je odlučio da bude defanzivan, te je izjavio kako je nesrećan narod zaslužio sve što mu se dešava.

Na samom kraju moramo dati i jedan lični utisak. Ne želimo da ulazimo u domen teorija zavere – šta god one bile – u krajnjem, pesma ne bi uspela da nije pogodila nekome žicu. Ali, prilično smo sigurni da je inicijalni uspeh krenuo na gurku… određene institucije, koju nećemo imenovati – iako, parafraziraćemo Džegera, „…hope you guess its name“, ili Paćina „It has so many names“ (ako već niste provalili, pogledajte naslov). I Brajan Epštajn je 1962. iz sopstvene prodavnice ploča otkupio ceo tiraž singla „Love Me Do“ kako bi svoje štićenike pogurao na top-listama u Britaniji. Prilično smo sigurni da se dotična institucija inicijalno iscimala da lansira ovakav sadržaj. Naime, jasno je da je u ovom društvu fikcija „prvosrbijanštine“ neuporedivo jača od fikcije „drugosrbijanštine“, te da se oko potonje ne treba posebno cimati, dok pređašnja iziskuje veću posvećenost, iako jednostavniji pristup, jer je u stanju da proguta sve i svašta, bez straha da će da se otruje. Takođe, nije zgoreg pomenuti kako su oni čije se ime ne pominje u etar već progurali uratke kvazi-patriotskih hepo kockica: „Hriste Bože raspeti i sveti“, veoma tradicionalna pesma, ako vam tradicija počinje od zenita i sumraka socijalizma (tekst Ljubomira Simovića,  a najpoznatija u izvođenju Gedže Uroševića) i „Pukni zoro“, pesma iz Prvog svetskog rata, ako se rat odigrao 2010. u Sloveniji, rodnoj zemlji autora Roberta Pešuta Manjifika.

Folklor koji okružuje (još uvek) tekuće proteste znatno je bliži „narodskom“ nego „građanoidnom“ elementu, te je dovođenje D.C. na balkon sa sportistima verovatno trebalo da doprinese pacifikaciji nezadovoljstva. Da li je skandiranje „Rio Tintu“ unekoliko poništilo ovaj efekat, ostaje da se vidi.