Televizijska arheologija Srbije – 1. deo

Uvod

Klasična televizija odumire. Kad kažemo klasična, tu ubrajamo terestrijalnu, satelitsku i kablovsku. Bukvalno svaku televiziju gde se sadržaj servira po volji urednika, a ne tako da sami gledaoci mogu da diktiraju kad, kako i koliko dugo žele nešto da gledaju. Tzv. striming-servisi sve manje polako i sve sigurnije, odnose pobedu nad linearnom (tj. narečenom – klasičnom) televizijom.

Pobeda striming servisa je već osigurana u Severnoj Americi i na Dalekom Istoku, dok će u konzervativnijoj Evropi proces potrajati još nekoliko godina, ali će na kraju uzeti maha. U vezi sa ovim poslednjim – pre nekoliko godina je i ovaploćenje strimovanja, „Netflix“, u Francuskoj moralo da ustukne i „pusti“ regularan, linearni kablovski kanal. No, ovaj ustupak verovatno neće biti dugog daha. Da je tako, dokazao nam je „Max“ tokom minulih Olimpijskih igara, kada je suvereno ušao na jedini teren gde je televizija još uvek bila dominantna – programa uživo.

Stoga evo tri serijska članka, sa ciljem da se u trenucima kada ona izumire, napravi izvestan osvrt na televizijsku kulturu u Srbiji. Da starijima malo udari na nostalgiju, a da mlađe upozna kako je to ne tako davno bilo.

1. Stavljanje stvari u perspektivu

U sva tri dela članka, imaćemo dve godine koje su međaši: 1989. i 2006. Prvu, zato što se inkarnacija televizijske kulture o kojoj ćemo govoriti tada, na izvestan način, pojavila, a drugu, zato što je nestankom značajnog broja kanala o kojima će biti reč – ova kultura (do) tada izumrla. Nećemo preterano zalaziti u tehnička pitanja, poput toga da li se određena televizijska stanica distribuirala putem zemaljskog, kablovskog ili satelitskog signala. To nije naročito bitno.

Ostatak ovog poglavlja posvećujem prevashodno rođenima posle 2000. godine, ostali slobodno možete to preskočiti, osim ako ne želite i sami da se podsetite nekih detalja.

Vratimo se 35 godina unatrag (ne samo zato što se autor ovih redova tada rodio). Ukoliko ste baš imali sreće – čak i u tadašnjoj Jugoslaviji – da posedujete računar (a ako se ne varam, procentualni broj domaćinstava koji su ga posedovali je bio ubedljivo jednocifren), morali ste da znate priličan broj nimalo jednostavnih komandi da biste ovladali nečime, što bi danas izgledalo prilično obično, poput preloma teksta. Grafički interfejs – kakav ima Windows – tek je bio u povoju. 1989. godine, Tim Berners Li patentira protokole za „world wide web“, olakšani pristup internetu. Šta vam to govori? Naime, do tada je svetskoj mreži mogao da pristupa veoma ograničen broj ljudi – mahom u vezi sa vojskom, univerzitetskom zajednicom i velikim kompanijama. Internet za krajnje korisnike još nije postojao. Apropo mreža uopšte: Mogli ste pristupiti nekoj od lokalnih, tzv. BBS mreža, ali njihova upotrebna vrednost je, naročito u poređenju sa internetom, bila veoma limitirana (pak, vredi pomenuti da su postojale neke na podneblju Srbije, najčuvenija je bila „Sezam“, iz koje će kasnije iznići i istoimeni internet provajder, a koji je danas poznat kao „Orion Telekom“). Iz objektivnih i istorijskih okolnosti, komercijalni internet će se pojaviti u Srbiji tek nekih osam godina kasnije (a možemo natenane o tome šta sve niste mogli da radite sa konekcijama iz kasnih 90-ih, a što danas možete).

Dakle, te 1989. godine, svet je bio prilično… analogno mesto i televizija je u prosečnom srpskom domaćinstvu bila ubedljivo centralni medijski uređaj – naročito ukoliko niste bili taj srećnik da posedujete video-rikorder (kakvih je bilo par stotina hiljada u celoj Jugoslaviji od 24 miliona stanovnika) ili baš-baš srećnik, da imate kompjuter sa, kao što je rečeno, limitiranom upotrebljivosti. Neka regularna dopuna TV-u su bili stari-dobri radio, kasetofon i gramofon. I da se unapred ogradimo od pametnjakovića: da, znamo da su neki do kraja 1980-ih godina posedovali privatne satelitske antene, ali njih je verovatno bilo manje i od onih koji su imali lične računare; verovatno manje i od onih koji su posedovali kamkordere.

Međutim, ni televizija do leta 1989. godine nije izgledala naročito prepoznatljivo. Tj, iz vizure prethodne dve decenije. Zašto? Zato što ste iz vašeg doma, recimo u Beogradu, mogli da uhvatite DVA (ћирилицом: ДВА) televizijska programa iz sistema Jugoslovenske radio-televizije, a koje je za podneblje uže Srbije pripremala Radio-televizija Beograd. Naime, svaka republika i pokrajina je imala zasebnu mrežu za TV distribuciju signala. Do 1989. su republike uglavnom emitovale po dva kanala, a pokrajine (Vojvodina i Kosovo) po jedan. Međutim, svega deo programa, primera radi, centralni dnevnik, emitovao se u koordinaciji svih centara. A, da, da ne zaboravimo: ubedljivo najčešći, gotovo jedini način da gledate TV program, bio je putem kućnih antena, hvatajući signal sa najbližeg predajnika. Kablovska televizija će u Srbiji uzeti maha tek 10-ak godina kasnije. I opet da se ogradimo: U većini evropskih zemalja situacija nije bila mnogo bolja. Jeste izbor kanala na Zapadu bio, kudikamo, veći, ali ni izbliza takav, kakav će Srbija dobiti već narednih godina.

Dakle, nešto od toga će se tog leta promeniti. Ok, koji mesec ranije, ako ste imali tu sreću da živite u centralnim gradskim zonama Beograda… ili na Novom Beogradu… ili u naselju Cerak Vinogradi. Neka naša priča počne.

1. deo: nacionalna pokrivenost i Grad Beograd

1. 3K

(3K – skraćenica od Treći kanal)

Neko mlađi i naivan bi mogao da pomisli da je današnji opskurni „RTS 3“ isti kanal, ali zapravo nije. Reč je o potpuno drugoj „stanici“. Dok smo pripremali ovaj tekst, do nas je stiglo više varijanti u vezi sa time kako je nastao „Treći kanal“.

Izvesno je da je SFRJ pred raspad zahvatila svojevrsna „moda“ pokretanja zasebnih omladinskih programa, koji su emitovali humoristički sadržaj i reemitovali satelitske kanale. Tako je bilo i u Zagrebu i Sarajevu. Novi Sad je imao jedan program, ali je u večernjim časovima zasebna redakcija preko iste mreže emitovala „kanal“ „NS Plus“ (njemu ćemo u drugom delu posvetiti više pažnje, iako nam muzika iz „Twin Peaks“-a već svira u glavi).

Ono što definiše duh tog vremena, jeste lagano inkliniranje Jugoslavije Zapadu.

Odmah želimo da istaknemo da smo, kako bismo ispravili greške iz originalnog „Twitter“ posta, prekopali dostupne izvore uzduž i popreko, tako da je priča sledeća:

Sredinom januara 1989. godine, JRT-RTB na području Beograda pušta signal na 28. UHF kanalu – u prevodu na razumljiviji jezik, aktivirali su treću frekvenciju. Najpre je reemitovan britanski program „Sky Channel“ (zamislite to: na zemaljskoj frekvenciji u još uvek socijalističkoj zemlji ide potpuno opušteno britanski kanal!) Potom, 26. januara kreće 24-časovni program nazvan „Festovizija“, prigodni filmski, zabavni i uživo program posvećen „Festu“.

Kada je manifestacija završena, na ovoj frekvenciji su na smenu reemitovani satelitski kanali „MTV“, „Super Channel“, „CNN“ i novoosnovani „Sky News“.

(hvala vlasniku gornjeg kanala „Aca Radio“ što je pojasnio brojne stvari, plus što je od sredine 1980-ih imao video-rikorder spreman da zabeleži sve i svašta!)

Gotovo paralelno sa time, u februaru, u okviru „Doma Omladine“, nekoliko dana se emituje dvadesetčetvoročasovni „Ju video šou“, za koji je RTB pozajmio „Diznijeve“ crtaće, video-klubovi su „uleteli“ sa nekim filmovima, a u pauzama su program pripremali „Indeks 202“ i „Ritam Srca“. Ovaj program je kablovskim putem mogao da se prati u samom Domu Omladine, Sava Centru, hotelu „Interkontinental“ i u „naselju budućnosti“, Cerak Vinogradi.

U maju, najzad i vlasti i omladinske organizacije prepoznaju značaj ovakvog koncepta, te RTB ustupa mladim socijalistima i Domu omladine svoju treću mrežu za OK – „Omladinski kanal“, sa rasporedom od podneva do ponoći (na par dana je, na razočaranje entuzijasta, reemitovanje satelitskog programa prekinuto da bi se izvršio ovaj prelaz).

Međutim, stiče se utisak da kada se nekome da prst slobode – onda taj povuče ruku.

Prvi put u ovom tekstu pominjemo – PORNJAVU. Program je ubrzo počeo da obiluje bogatim erotskim sadržajem, eksplicitnim komentarima dotičnog, ali i nečim što je u tom momentu bilo opasnije po društvo od filmova po odrasle – kontakt-emisijom Milorada Vučelića, gde su se pozivali ljudi sa… alternativnim viđenjem nekih stvari iz novije istorije. Već u junu, RTB uskraćuje dozvolu za ovakav program i najavljuje pokretanje sopstvenog kanala 1. septembra. Javnost se buni, pa je već 1. jula „OK“ kanal vraćen u etar – međutim sada u potpunosti integrisan u sistem RTB-a. Prvo sedište im je bilo u „Domu Pionira“ pokraj glavnog studija, ali su se ubrzo preselili u Sava Centar. „Treći kanal“ je rođen.

Program je brzo napredovao i dobijao sopstveni materijal. Ubrzo su studijom u „Sava Centru“ defilovali mlađi urednici poput Voje Nedeljkovića, Igora Miklje,… Pojavile su se i emisije naučnog karaktera, poput „Polarotora“, zatim, zabavni sadržaj poput „3K Dura“ (takmičenje u pevanju), itd. Recimo, ovo ćemo upamtiti kao jedan od legendarnijih momenata zabeleženih na VHS-u:

Međutim, ovo nije bilo naročito dugog daha. Program pravljen za Jugoslaviju koja bi trebalo da se integriše u Evropsku Zajednicu je bio, da citiramo „Bitlse“, „For No One“. Zemlja se raspala, a ono što je ostalo od nje je stavljeno u kavez.

3K je nastavio da donosi „zapadnu vibru“ u smislu nelegalnog reemitovanja „MTV“-ja i „Vive“ tokom 1990-ih, dok je ostatak programa nastavio da stagnira.

Jedna od „neslavnijih“ epizoda jeste besomučno emitovanje latino-američkih serija, počev od druge polovine 90-ih. Tu se svakako izdvaja „Kasandra“, koja je televiziji, ironično, donela istorijsku popularnost. Od 2000-ih, pak, kola kreću nizbrdo. Jedino vredno pamćenja su večernji kvizovi, poput „Generalne probe“ s početka te decenije.

Odlukom Aleksandra Tijanića, 3K je zvanično ugašen 2006. godine – u isto vreme kada su, kao što ćemo videti, postradale i neke vitalnije stanice, te kada je REM prvi put dodelio nacionalne frekvencije.

Novi, program kulture, najpre nazvan „RTS Digital“, startuje neke tri godine kasnije. Kasnije je on preimenovan u „RTS 3“.

2. TV Politika

„3K“ je probio led, a već naredne godine, država je počela da izdaje dozvole i drugim stanicama. Dok će privatnici morati da „pričekaju“ još nekoliko meseci, novinske kuće u državnom vlasništvu nisu imale taj problem.

Najstarija novinska kuća na Balkanu je 1990. odlučila da pokrene sopstvenu TV stanicu. Krenulo se relativno ambiciozno, te je večernji program karakterisao celovečernji tok-šou „Minimaksovizija“, koga je vodio poznati voditelj Milovan Ilić Minimaks, do tada etabliran po radijskoj emisiji „Tup, tup“. Međutim, ono što je trebalo da bude poput zapadnih opuštenih tok-šou emisija ubrzo je ostavljalo gorak utisak (neslavno Šešeljevo gostovanje sa crnohumornim vicevima o Hrvatima).
Imali su i vesti na po sat vremena tokom dana.

Međutim, ako će po nečemu moja generacija upamtiti „Politiku“, to je – dečji program.

Vikendom ujutru su išli crtaći, i to neki sa kojima se do tada nismo susretali (pozdrav skandinavskoj školi animacije i „Bezrepom Peri“).

Sredinom decenije je bio popularan „Srećko“, lutak koga smo mogli da pozovemo telefonom uživo. Da, zvao sam, na opšte očajanje mog dede, koji se nervirao zbog visine računa tokom gotovo sat vremena čekanja na javljanje. Nisam dobio vezu.

U vreme bombardovanja, televizija je prešla na celodnevni dečji program, puštali su (najstrašnije piratizovane) crtaće, koji su tek ispali iz bioskopa.

Međutim, usledila je i neslavna uloga u našoj novijoj istoriji.

Naravno, „Politika“ kao medijska kuća je uvek bila bliska režimu, vesti su bile SPS-JUL-ovske.

U vreme mitinga DOS-a 14. aprila 2000, pušten je TV maraton sa filmovima koji nisu ni ušli u bioskopsku distribuciju!

2000-ih, popularnost „Politike“ lagano opada (kako da vam kažemo, videti iste novinare koji su prethodno čitali o „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“, a potom hvalili „demokratske promene“ nije baš svuda lepo odjeknulo), a do 2010. godine, dospeva u toliku opskurnost, da je namet na vilajet čak i sopstvenoj medijskoj kući, koja je u sred globalne recesije rutinski gasi, bez mnogo primedbi javnosti.

3. Studio B

„Studio B“ još uvek postoji, ali više ne postoji njegov značaj.

1990-ih je, pak, bio jedna od retkih televizijskih oaza slobode, čak i dok je SPS kontrolisao Grad Beograd. Pokrenut marta 1990. kao produžetak gradskog radijskog servisa, najpre je zabranjen, pa dozvoljen, a onda opet zabranjen posle izuzetno hrabrog izveštavanja sa martovskih demonstracija 1991, da bi na kraju (da se vlasi smire) ipak bio dozvoljen.

Uz veoma slabu mrežu predajnika, čak i za pojmove Beograda, imala je program karakterističan za prestonicu.

Bio je to prozor za nešto malo pretekle srpske elite, cinici bi rekli za „drugu Srbiju“ i opoziciju. Upravo na „Studiju B“ dolazi i do prve verzije „Utiska Nedelje“ Olje Bećković.

Kada je koalicija „Zajedno“ preuzela vlast u gradu (što se kasnije „prelomilo“ na SPO), postala je neka vrsta servisa Vuka Draškovića i njegovih sledbenika. Ova televizija je imala izuzetan informativni program tokom bombardovanja, a potom je među prvima počela da prenosi novi talas demonstracija. Vlast je ovo pokušala da „reši“ postavljanjem ometača – uređaja koji su puštali visokonaponski signal na frekvencijama opozicionih RTV stanica. Ova borba je kulminirala u proleće 2000, kada je, po zakonu o javnom informisanju, policija, predvođena ministrom informisanja Aleksandrom Vučićem (!) upala u studio u „Beograđanki“ i preuzela kontrolu nad „Studijom B“. Dobro se prisećamo prvih vesti posle ove akcije, a koje su bile c/p bljuvotina sa RTS-a.

Televizija ponovo postaje demokratska 5. oktobra, a takav status će zadržati sve do 2014. godine, kada je SNS preuzeo Beograd.

Pak, kvalitet programa je vrlo varirao, slobodno rečeno, opadao je sa godinama. Kao krajnje marginalni podatak, pomenućemo da su dobili polovnu televizijsku opremu iz Vićence sredinom 2000-ih koju, valjda, još uvek koriste.

Sredinom prošle decenije, „Studio B“ je privatizovan (od strane „biznismena“ bliskih vlasti, verovatno se nadaju da će tako zadržati medijsku kontrolu ako sami zglajznu), a od tada ova stanica gubi svaki značaj.

4. TV Palma

Na početku, dozvolite mi jedan rant spram tviteraške/X zajednice:
JEBALI VAS PORNIĆI, DA VAS NE JEBALI!

Elem, u momentima kada nisu emitovali porno-filmove, a to je bilo u svakom trenutku tokom dana, osim iza 2 ujutru, „Palma“ je bila medijski servis Srpske radikalne stranke. Osnovao ju je 1993. godine Miki Vujović, sledbenik SRS-a i „srpskih intelektualaca“ (ako je Kapetan Dragan srpski intelektualac, a Dragoš Kalajić „pik“ srpske misli).

Govorimo sada o dnevnom programu: Ako se izuzme turbofolk, na kome bi i „Pink“ pozavideo, „Palmu“ pamtim po izuzetnim „nezavisnim“ filmovima (tu smo prvi put odgledali „Jenki Zulu“, južnoafričku komediju, koju od tada nismo videli nigde).

U večernjim satima bi najčešće vrteli Šešelja, Radikale, njihova gostovanja, govorancije i slično.

E, sad, dolazimo do onoga što ste najviše zamerili verziji ovog članka sa „X“-a, a to je noćni program. Naime, „Palma“ je prva imala sklopljen ugovor sa distributerima sadržaja za odrasle, izvesnom erotekom „Pink Panter“ iz Novog Sada. Zahvaljujući tome, ako ne računamo eksperimentalnu fazu Trećeg kanala, prvi su imali „dedicated“ program za odrasle u srpskom etru, svakog dana iza 2 ujutru. I sad, navodno, „Palma“ je znatno više po tome nego po Radikalima bila popularna, JESTE LI ZADOVOLJNI, JESMO LI UDOVOLJILI VAŠEM KULTURNOM UKUSU!?

Pamtimo i da su 1995. jedini odbili da prenose potpisivanje Dejtonskog sporazuma (jer su Radikali bili protiv).

Tokom bombardovanja, Miki Vujović je držao celovečernje monologe u vreme vazdušne opasnosti, gde je vrteo olovku i pretio NATO vojnicima (famozno „Ako dođete… nećete se vratiti“).

Pak, vredi pomenuti da su u septembru 2000. Radikali (za razliku od SPS-a) priznali poraz i Vujović je pozvao Đinđića u goste u onom međuvremenu između 24. septembra (izbori) i 5. oktobra. Ovu emisiju nismo uspeli da pronađemo na YT-u, ali se prisećamo da je Đinđić na opasku Madlen Olbrajt da su dali veliki novac srpskoj opoziciji uzvratio da će „tužiti Stejt Department sudu u Americi“.

Međutim, poslovični pad popularnosti 2000-ih nije mogao da spreči ni prelet Minimaksa sa „Politike“ i „Pinka“. Jedno vreme su eksperimentisali i sa one-man-show emisijom, gde je Dragan Petrović Pele bacao neke fore (toga se sećamo, ali ne želimo da se sećamo). Poslednji značajniji momenat u istoriji „Palme“ je Vujovićev intervju sa Miloševićem („Ja se mojim sinom Markom ponosim“ – link ka YT nestao). Televizija je nastavila da taljiga do sredine decenije, a onda je ugašena (pogađate) decembra 2006.

P.S: Zaista nemamo pojma kako je Vujović došao na ideju da kanal nazove „Palma“. Sećamo se da im je džingl/signalni video u vreme neemitovanja programa (iza te pornjave, valjda, pa do jutra) bila palma koja je igrala uz narodnjake.

5. TV Art

Od svih do sada pomenutih, „TV Art“ verovatno zavređuje najveće poštovanje, kao prvi kanal na Balkanu posvećen kulturi i umetnosti.

„Art“ je osnovan 1991. godine, a u etar ušao u leto 1992, i u njemu je ostao gotovo četvrt veka, pri čemu, poslednjih godina niko nije ni znao da još uvek postoje jer su ih pregazili i internet i kablovski kanali u paketu. No, i to je za poštovanje, jer su dramatičnu 2006. godinu preživeli za čitavu deceniju (bez obzira što su ih negde pred kraj i „njuzovci“ zajebavali da ni njihov vlasnik ne zna da li se više emituju).

Sa tehničke strane, posedovali su čak i sopstvena reportažna kola. No, realizacija emitovanja je bila odvratna – iako su pokrivali Beograd, celu Vojvodinu i centralnu Srbiju do Kragujevca. Na starim katodnim televizorima (kakvih je do početka prošle decenije imala velika većina građana Srbije), nagli prelazak na bele boje, kojima je „Art“ bio bogat, izazivao je ozbiljno šuštanje.

Da se vratimo na meso: Emitovali su umetničke filmove, pretežno su bili fokusirani na evropsku kinematografiju, ali i na američke klasike. Kad smo kod toga, imali su zaista legendarni najavni video pre puštanja filmova.

Emitovali su i posebne emisije posvećene kulturi i urbanom životu, a ako je verovati „Vikipediji”, spisak akademskih ustanova, fondacija i drugih institucija sa kojima su posedovali ugovor, prilično je pozamašan – slično kao i spisak urednika, uglavnom ljudi koji su u kulturnom životu tadašnje i sadašnje zemlje nešto značili. Sećamo se da je Vuk Bojović imao emisiju posvećenu ZOO vrtu i pojedinim životinjama iz njega.

Država nikada nije naročito zarezivala kulturu, ali se 90-ih makar pretvarala da joj je stalo do nje (stariji će se sećati da je 1995. bila proglašena godinom kulture, sa sve maskotom onim kamenim čikom iz Lepenskog Vira, koji je govorio nekim dubokim glasom o tome kako je lepše sa kulturom).

U tom pogledu, “Art” nisu preterano fermali, ali ga nisu ni dirali. Pak, „Artova” mreža je 23. aprila 1999. preuzela reemitovanje RTS-a, dok se državna televizija nije „povratila“ posle bombardovanja sopstvene zgrade. Možda je ovaj status „saradljivosti” i omogućio DOS-u da u septembru 2000, od svih beogradskih televizija, samo na „Artu” može da emituje predizborne spotove („Ko sme da vas pogleda u oči?”). Pamtimo i da su u nekom momentu 2003. ili 2004. godine preuzeli prenose sednica Skupštine SCG od kanala „YU Info” (biće opis) – toliko o tome koliko je bilo ko ozbiljno doživljavao tu „državu“.

Iznećemo jedan ličan stav: Prava je šteta što su, usled finansijskih poteškoća, iščezli iz etra pre nepune decenije. Kao sa “SOS Kanalom” (sledi) trebalo je iskoristiti varijantu da ih preuzme neki bogatiji investitor ili kablovski operater.

6. SOS Kanal

(SOS – skraćenica od „Sve o sportu”)

Ono što je “Art” bio za kulturu, to je „SOS” bio za sport – prvi specijalizovani kanal u Srbiji. No, za razliku od pređašnjeg, koji je nastao kao „green field” investicija, „SOS” je 1995. začet kao specijalizovani program „Studija B”, a onda se deo redakcije odvojio, privatizovao, pa čak i maznuo deo opreme (prisećamo se i toga da su 1999/2000, uz protivljenje uprave „STB”-a, postavili svoje predajnike na „Beograđanki” uz repetitore bivše kuće). Da, naravno da je uprava SOS-a bila bliska režimu. Kada su se iselili iz Beograđanke, dobili su studio na “Marakani”.

Ono po čemu se SOS proslavio jesu:

1) „Sosko“, uvrnuta maskota, sa ragbi loptom umesto glave, i

2) Saša Lokner i „Bubamara“, simboli prenosa nižerazrednih fudbalskih liga u Srba (da ne prepričavam, sve imate ovde).

Tokom 2000-ih su proslavili uživo prenošenje SMS poruka gledalaca (gde se divljalo uoči i posle svakog fudbalskog derbija, a naročito posle reprezentativnih pobeda nad Hrvatima), te kviz gde su delili gajbe „Mythos“ piva. Ne znamo kako je sada, ali otkako znamo za njih, u dnu ekrana su išli rezultati svih zamislivih i nezamislivih utakmica u svim zamislivim i nezamislivim sportovima.

Kada su se pojavili kablovski divovi „Sport Klub“ i „Arena“, počeli su da gube na značaju.

Privatizovani su 2018, malo su se tehnički „picnuli“ (do tada su, manje-više, koristili opremu koja je i 1995. bila polovna), ali su i dalje prisutni kao sportski kanal malog značaja. Sada se zovu „SOS Kanal Plus“.

7. BKTV

(BKTV skraćenica od „Braća Karić televizija“)

Šta da kažemo o našem omiljenom domaćem kanalu 1990-ih?

Krenimo od jedne ličnosti, koja već 11 godina nije sa nama: Aleksandar Tijanić je obeležio tri kanala sa ove liste: „Politiku“, 3K i – upravo BK. Legenda kaže da je najagilniji koosnivač imperije Karić rekao: „Ja sam, čovek, seljak, ja to ne znam, ali ću da platim onog ko zna“. I platio je Tijanića, koji je dobio zadatak da na Balkanu napravi kanal kvaliteta RTL-a.

I uspeo je u tome.

BK je obezbedio prostorije u „SIV-u 3“, relativno novoj staklenoj zgradi na Novom Beogradu, koju su do početka 1990-ih koristili federalni organi. 1994. su krenuli u etar, a program je ubrzo dobijao na zamahu. Razlika u odnosu na većinu programa tog vremena je u tome što je BK, na neku foru, sve strane programe dobijao legalno, barem koliko mi razumemo.

Doduše, kada su oni krenuli punom parom, sankcije su i spale.

BK je bio kolažna televizija. Imali su izuzetan večernji dnevnik („Telefakt“), crtać („Kremenkovi“, „Alfred“, „Sandokan“, svi sinhronizovani), večernje serije („Faktor PSI“, ko se seća!), najbolji vikend dečji program u subotu i nedelju ujutru („Globus autobus“, „Iznogud“),…  

Eksperimentisali su i sa vikend-filmovima engleske autorke Ketrin Kukson.

Najmoćnija stvar je što su prvi zvanično prenosili „Premijer Ligu” i nadasve „NBA” (uz sponzorstvo „Lucky Strike”-a, i to sa svim dopunskim emisijama), a što je uživo komentarisao izvesni Vlada Olić, koji je, ako razumemo, živeo u to vreme u Americi.

Kad smo kod sporta, vredi pomenuti da je u to vreme na BK debitovao i Aca Informacija.

Dodajmo tome i formate koji nisu bili tipični za Srbiju do tada („Japi“, emisija o stanju na međunarodnim tržištima.

Kada su izbile demonstracije 1996. godine, iako je Karić bio relativno blizak Miloševiću, izveštavali su neutralno.

Na ovu televiziju su prešli ljudi poput Maje Žeželj (sa „Politike“, verovatno ju je „preveo“ Tijanić), a tu su debitovali Nataša Jeremić, Slavko Beleslin, a Igor Božić (današnji glavni urednik „N1 Srbija“) je imao svoju autorsku emisiju „Tet-a-tet“, čuvenu po fizičkom obračunu Vojislava Šešelja sa advokatom Nikolom Barovićem (afera „kora od banane“).

Krajem decenije su se, ipak, priklonili Miloševiću (možda da bi izbegli probleme oko novog Zakona o javnom informisanju). NATO im je uništio ili oštetio deo predajnika, te se u tom smislu prisećamo da se posle bombardovanja dešavalo da se signal izgubi u analognom „snegu” na sekund-dva, pa da se nastavi.

5. oktobra su imali vanredni program dok su ostali goreli ili su čekali da pro-opozicioni radnici preotmu program.

Ni 2000-ih nisu bili loši, barem ne inicijalno. Kviz „Želite li da postanete milioner“ je krenuo upravo kod njih, i to sa mršavijom iteracijom Zeke Milionera. U novogodišnjem specijalu 2003, gosti su bili premijer Zoran Đinđić i američki ambasador Montgomeri sa suprugom.

Međutim, kola su krenula nizbrdo upravo kada je Bogoljub Karić rešio da uđe u politiku. Naravno, BK mu je bio udarna oštrica. Dovoljno za 19% na predsedničkim izborima 2004, ali i za to da se Dinkić (koji je valjda u to vreme bio ministar finansija) naljuti i likvidira imperiju Karić. Indikativno, u godini kada je ova televizija trebalo da prenosi svetsko prvenstvo u fudbalu – zlosrećnoj 2006. Formalni razlog je bila činjenica da nisu dobili nacionalnu frekvenciju, a da su im dotadašnje dozvole uskraćene. Inače, iste godine je najpre nacionalizovan, pa prodat Norvežanima Karićev „Mobtel” (hello, „Telenor”).

Post-mortem, BKTV je nastavio da funkcioniše sa vrlo limitiranim signalom, uglavnom samo na Novom Beogradu, a onda su se od 2012. vraćali na kabl više puta. Trenutno su, pak, van etra, poslednji put su viđeni pre 2-3 godine, kada su prenosili razne vojne i crkvene svečanosti, te reprizirali program od pre 20+ godina.

8. (Televizija koju smo najviše upamtili kao) YU Info

(objašnjenje: Ova televizija je od 1998. do 2011. godine promenila četiri imena)

Da bi se objasnilo postojanje ovog kanala, nužno je da objasnimo ustrojstvo države u kojoj je on nastao. Formalno, suverena država u kojoj smo živeli krajem 90-ih se zvala Savezna Republika Jugoslavija, i ona je bila jedini zaostatak prethodne Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koga su činili samo Srbija sa dva autonomne pokrajine i Crna Gora (na stranu što su kosovski Albanci već proglasili sopstvenu državu, koju izuzev Albanije niko nije priznavao). No, subjektivitet „treće Jugoslavije“ je bio upitan po raznim aspektima. Međunarodno-pravno, SRJ je i bila i nije bila članica UN-a (do 2000, preciznije, bila je zastupljena kao SFRJ, ali nije mogla da učestvuje u sednicama).

Od zajedničkih institucija, preživeli su savezni predsednik, vlada, vojska, MUP i sportske ekipe. Pritom, predsednik je formalno bio veoma slab (birao se u saveznoj skupštini), samo jedno veće savezne skupštine se biralo direktno – drugo su delegirali republički parlamenti, savezni MUP se ograničio na poslove granične policije, a tome treba dodati da je republički MUP Srbije 1992. izveo akciju protiv saveznih kolega, ostavivši ih sa vrlo malo operativnih podataka.

Ukratko, jedini ostaci pravog zajedništva su bile sportske ekipe i vojska, koju su u Crnoj Gori sve više percipirali kao okupatorsku.

Kada se tome doda da je predsednik ove republike postao Milo Đukanović, koji je Crnu Goru po svim aspektima osim formalnih odvojio od Srbije, bilo je jasno da mora nešto da se preduzme po pitanju očuvanja savezne države. Najpre je u julu 1997. godine savezni predsednik postao Milošević, koji je momentalno čvrstorukaški počeo da jača federalne institucije (na stranu što je to u prevodu značilo samo da će Srbija dobiti dvostruku administraciju, Crna Gora je nastavila da se osamostaljuje).

Tada se neko iz JUL-a (za mlađe: sajd-stranke Mire Marković, koja je opoziciju nervirala gore od SPS-a) opsetio da ne bi bilo loše napraviti neki pokušaj „re-launch“-a JRT-a, koji je najpre rebrendiran kao RTJ (Radio-Televizija Jugoslavije). Tako u leto 1998. sa programom otpočinje pokušaj savezne državne televizije, no za razliku od JRT-a, koji je podrazumevao veoma složenu koordinaciju svih centara bivše države, RTJ je pokušao da razvije sopstveni, nezavisni kanal.

Eksperimentalni program je išao preko mreže predajnika RTS-a 2 u Srbiji od 20 do 22h, iz studija u PC „Ušće“, gde su se nalazili i „Pink“ i „Košava“ (spoiler alert: u aprilu 1999. su svi izgubili ova studija). Program je mahom producirao sam RTS. Kako je Đukanović sve činio da spreči reemitovanje RTJ u Crnoj Gori, u pomoć je uskočio „okupator“, koji je saveznoj televiziji dao mrežu sopstvenih vojnih releja.

U nekom momentu 2000. godine, RTJ je preimenovana u „YU Info“ (iako su, prema dostupnim podacima, postojale ideje da se nazove i „Nova jugoslovenska mreža“, te su čak i eksperimentisali sa takvim logoom). Tada su najzad i u Srbiji dobili zasebnu frekvenciju. Ova televizija je sve više producirala sopstveni program i emitovala filmove i serije. Ako će po nečemu biti upamćena, to je što se Milošević 6. oktobra uveče upravo na njihovom kanalu obratio javnosti i priznao poraz (kao savezni predsednik, jelte… malo sutra, niko iz RTS-a mu posle 5. oktobra nije hteo na oči).

Nove savezne vlasti nisu dirale „YU Info“, koji je sada služio njima. Pamtimo ih po više nego solidnom programu 2001. godine (posedujemo VHS snimak filma „Video Jela Zelen Bor“, koji je emitovan u srpskoj novogodišnjoj noći, nezgodno uhvaćen sa celim vestima u 1 ujutru, moraćemo to nekako da digitalizujemo). Mlađa generacija se tu prvi put susrela i sa „Monti Pajtonom“.

Kada je 2003. godine nestalo ime „Jugoslavija“, oni su se preimenovali u „Info 24“. Nastavili su da „obnašaju“ ulogu (kon)federalne televizije. Jedno vreme su emitovali prenose savezne/skupštine SCG, ali je u nekom momentu to prešlo na „Art TV“.

Kada je 2006. godine nestalo i SCG, privatizovani su (nejasno ko je postao vlasnik, navodno stranci, mada ne bismo isključili da je to možda bio i Bogoljub Karić) i tako je rođena – „Enter TV“. U ovoj iteraciji, stanica je, zapravo, pokupila gro odličnih TV ličnosti sa taze ugašene BKTV, koji su doneli kreativnost i svežinu (žao nam je što to moramo napisati u kontekstu Dragana Bujoševića, koji će se kasnijih godina pokazati kao teška smradina). Imali su dozvolu za kabl i Grad Beograd. Program je delovao savremeno, a čak su na neku foru dobili i prava prenosa španske „Primere“. Neki kažu (a ne možemo da posvedočimo) da su emitovali i odličan jutarnji program.

2008. godine, pak, gube gradsku dozvolu za emitovanje (što nam samo potvrđuje da taj „nevidljivi“ vlasnik nije bio na liniji tadašnjih vlasti), te nastavljaju da emituju isključivo preko kabla, i to muziku. Iz etra nestaju tri godine kasnije.

9. Košava

(napomena: bilo je izvesnih dvoumljenja da li iz formalnih razloga da uvrstimo „Košavu“ ovde, ili da je ostavimo za treći deo članka. Ipak, smatramo da je današnji „Happy“ potpuno nova televizija)

Košava je na izvestan način krenula kao reakcija na „Pink“ i „Palmu“, a iza nje je stajala Marija Milošević herself (kćerka Slobe i Mire). Za razliku od gorenavedenih koji su gruvali turbofolk, „Košava“ je forsirala rep i tehnodens. Tu i tamo bi im se omakao čak i neki rok.

Popodne i uveče su se vrtele neke sapunjave serije anglo-proizvodnje, poput kanadske „S vetrom u leđa“.

Moguće je da se tu prvi put kod nas zavrtela i australijska „Snežna reka: saga o Mekgregorima“. Kasnije će se ova serija vrteti na brojnim kanalima, primarno lokalnog i kablovskog tipa.

Svetao momenat u pre-2000 istoriji je zvaničan prenos dodele „MTV nagrada“, kada je „Otpor“ osvojio „Free Your Mind“ titulu, na neprijatno zaprepašćenje uredništva i voditelja.

Posle 2000. godine, „Košavu“ kupuju tadašnji vlasnici novina „Blic“ i pokušavaju da je rebrendiraju kao „Kanal 1“, u čemu nisu uspeli. Iako su tvrdili da će imati najsavremeniji program u Srbiji, sve je i dalje izgledalo kao nevešta gerila.

I, kad nemaš šta, gruvaj pornjavu. Negde početkom 2000-ih, oko ponoći, studio preuzima famozni Nolle Sexoman, koji komentariše i reemituje pornjavu sa raznih svetskih žanrovskih kanala.

Kada je 2006. godine postalo jasno da takvi neće dobiti nacionalnu frekvenciju, udružili su se sa postojećom dečjom televizijom „Happy“, sa idejom da iskoriste obavezu REM-a da dodeli dotičnu jednom dečjem kanalu.

Dogovoreno je da program „Happy“-ja ide tokom dana, a „Košava“ uveče i tokom noći. Passed!

Naravno, danas imamo brend „Happy“ koji je sve, samo ne dečja televizija, a i Nolle Sexoman bi se zgrozio na sadržaj koji se tu kreira.

10. Foks Televizija

(napomena: i sa ovom stanicom smo imali istu dilemu kao i sa „Košavom“, imajući u vidu da je iz nje nastala „Prva TV“)

Ovo je jedna od dve televizije iz post-2006 perioda, koju ćemo obuhvatiti u ovom tekstu.

Kada je obelodanjeno kojih pet televizija će dobiti nacionalne frekvencije, nije bilo iznenađenja što su to, pored dva kanala RTS-a, još „Pink“, „B92“, pa ni fuzionisani „Hepi“. Ali, iznenađenje je nastalo kad su dve preostale dobili potpuno nova TV „Avala“, te strana investicija, televizija „Foks“ u vlasništvu „News Corporation“ Ruperta Mardoka. Ovo je značilo da su brojne vedete TV scene od 1990. do tada izvisile za nacionalnu pokrivenost, naročito šokantno „BK“.

Pošto su prethodno tokom jeseni puštali probne signale, „Foks“ je sa programom krenuo u novogodišnjoj noći, preciznije, vestima u 19h 31. decembra 2006, koje su vodili Zoran Baranac (prešao sa „BK“) i Jovana Jakić. Kako je propalo uključenje iz „Foksovog“ studija u Bagdadu, usledila je zdravica Ruperta Mardoka za srpske gledaoce. Početni program je bio razočaravajuće oprezan, štaviše, reprizirane su neke serije koje su srpski gledaoci pamtili iz dosta ranijih godina (npr. „Alf“). Kasnije se pokušavalo sa jednonedeljnim celovečernjim tok-šouom. Prvi termin je ponuđen Marku Živiću, ali iako je njegov sirov humor u udarnom terminu imao relativnog uspeha, on se do jeseni povlači. Njegovo mesto preuzima stari lisac, Milan Gutović, no, ni on ne ostaje predugo. Konačno, njihovo mesto preuzima Zoran Kesić (malo kasnije o njemu). Vredi pomenuti i neku vrstu ranog rijalitija, „Keš Taksi“, svojevrsnog kviza, gde bi taksista do destinacije propitivao putnike nudeći im pare, a što je na „Foksu“ vodio i Ivan Ivanović. Kasnije je Ivanović dobio i sopstvenu celovečernju emisiju „Šou Ivana Ivanovića“, koja je potom ostala na „Prvoj“, pa prešla na „Novu S“, a od naredne jeseni će biti na „Blicu“.

Iako je trajalo godinama, vremenom „Foks“ uspeva da razvije program. Na njemu se prikazuju čuveni „Nindža Ratnici“ (snimci komentara Ivana Tešanovića i Miljana Milićevića, nažalost, više nisu dostupni ni na „Jutjubu“). Na ovoj televiziji se prvi put u Srbiji emituje i „Survivor“. Filmski i serijski program postaje – ako ne bolji, onda svakako komercijalniji. Na prelazu decenija, na kanal se useljavaju turske serije, a „Hiljadu i jedna noć“ obara rekorde gledanosti, čime „Foks“ u zbiru pretiče i B92.

Pak, godine recesije su učinile svoje. 2010, „News Corporation“ prodaje srpsku mrežu grčkoj „Antena Grupi“, a „Foks“ biva rebrendiran u „Prvu TV“.

11. TV Avala

TV „Avala“ je otpočela emitovanje programa gotovo u isto vreme kada i „Foks“, preuzevši frekvenciju od malo ranije ugašenog „Trećeg kanala“. Od samog starta su se fokusirali na „umetnički“ filmski i serijski program, izbegavajući komercijalne pretenzije. Dobili su prava na italijansku „Seriju A“, na niz latino-američkih takmičenja, te na tenis, koji će narednih godina u Srbiji dobiti senzacionalnu popularnost. Kuriozitetno je da je svoj poslednji projekat – autorsku emisiju – na ovoj televiziji imala Sonja Savić, tada već vidno lošeg zdravlja.

Prema nekom našem prisećanju, nikada nisu naročito razradili program i on je, za razliku od svih nacionalnih emitera, stagnirao.

Kasnije se ispostavilo da je jedan od suvlasnika „Avale“ Željko Mitrović. Televizija je između 2010. i 2012. zapala u dugove, koje niko nije mogao da vrati, pa su izgubili dozvolu.

Ironično, njihovu frekvenciju je preuzeo upravo Mitrović, želeći da je iskoristi za „Pink 2“. Ovo mu, zapravo, nije prošlo, te je famozna „peta frekvencija“ ostala upražnjena, a konkurs za nju je već godinama u toku. Za nju se trenutno bore „Nova S“ i (kako se pripoveda) „Blic TV“.

ČASNI POMENI

U ovom poglavlju ćemo se samo osvrnuti na televizije, čiji značaj je manjeg obima, ali nam je bilo žao da ih ne pomenemo.

1. TV Stankom

O „Stankomu“ nemamo mnogo toga da kažemo, jer nemamo za šta da se uhvatimo.

Krenuli su u etar krajem 1990-ih (nejasno kada – ko zna, neka nas kontaktira, pa ćemo se pozabaviti time), a poslednja dozvola im je uskraćena 2010. Iza njih stoji koncern „Stankom“ Žike Muštikle (kadar SPS-a). Imali su neke potpuno „gerilske“ ideje, poput kratke emisije „Mojih 60 sekundi“. Doslovno, kamera uhvati bilo koga ko će onda da priča 60 sekundi šta hoće. Hajde da kažemo, imali su i muzički i filmski program.

Ukratko, jedna od brojnih televizija koje su privatnici osnivali čisto da bi ih imali.

2. TV Metropolis

Ova televizija je pokrenuta početkom 2000. kao beogradski odgovor na MTV, ali onakav kakva je muzička televizija bila do sredine 1990-ih. Dakle, top-liste, muzički spotovi, i tek poneka emisija. Emitovali su se iz one široke zgrade na uglu Terazija i Nušićeve.

No, vredi reći da su se tu prvi put kao distinktivne TV ličnosti pojavili Galeb Nikačević i (doboše, molim) Zoran Kesić.

Kesić, koji je debitovao na „Studiju B“, a imao je i neke privatne gerilske akcije, sada je dobio emisiju imena „Ozbiljne vesti“, koja je potom prerasla u montipajtonštinu „Dezinformator“, da bi se to polako transformisalo u talk-show emisiju, koja se preselila na „Fox“/“Prvu“. Pre nego što se uortačio sa “njuzovcima”, iz ekipe mu je netragom nestao drugi član ove stare ekipe, glumac Igor Bugarski – zašto, nikada nismo saznali.

Izgubivši trku sa kablovskim kanalima i permanentnim odlaskom kadra, „Metropolis“ se tiho ugasio 2015. godine.

3. Kanal D

Kanal “D” je otpočeo emitovanje programa u februaru 2002. godine i bio je namenjen deci do 12 godina. Prevashodno se fokusirao na raznorazne dečje filmove i serije, kako animirane, tako i igrane. Prisećamo se da je jedan od većih hitova u leto 2002. bila španska animirana serija na engleskom, „Princeza Fantađira“.
2012. su nestali iz etra, a potom i sa kabla. Navodno su 2019. obnovili dozvolu, ali je još nisu iskoristili.

4. Happy Kids

Druga “pritoka” današnjeg “Happy”-ja (ona koja mu je dala ime) je formalno počela sa radom 1993. godine sa nazivom „KBM” (Kanal Bojana Maljevića – široko! Pored njega, suosnivač je bio i raniji urednik RTS-a, Dušan Mitević), a dugo su emitovali samo neke probne signale. Potom je 1999. otpočelo emitovanje sportskog programa (mnogi su ih smatrali de facto “Partizanovim” kanalom), a 2002. se ipak fokusiraju na dečji program. Eksperimentisali su sa dva naziva: “Happy TV” i “Srećna televizija”, da bi se na kraju ipak odlučili za englesku varijantu.

Šta se desilo četiri godine kasnije, već je pomenuto, i deo je istorije.

5. Srbija Šume TV

Ako je privatnik, poput Žike Muštikle, osnovao televiziju čisto da bi je imao, vrhunac apsurda u pozno Miloševićevo vreme je dosegnut kada su državna javna preduzeća počela da čine isto.

Deo programa “Srbija Šuma” je bio posvećen ekologiji i raznim slikama iz šuma i sa livada, dok je večernje termine “držao” filmski program. Koliko se sećamo, na SŠTV je prvi put u Srbiji emitovan čuveni “Kozbi šou”. U nekom momentu su preimenovani u “ECO TV”. Iz ne sasvim jasnog razloga, tokom kasnog proleća i leta 2000. su reemitovali vesti tada polulegalnog radija “B292” (slobodne i necenzurisane varijante „B92“), koji je uz “Indeks” bio jedini opozicioni. Zašto su to činili, nikada nam neće biti jasno, tek…

… u oktobru 2000, njihovu frekvenciju je preuzeo B92, o čemu će biti reči u trećem delu teksta.

Nastaviće se.

U drugom delu se bavimo arheologijom lokalnih i regionalnih TV stanica izvan Beograda