ПАЖЊА, ПАЖЊА – СПАСИОЦИ ИМАЈУ РЕЧ!

Пре пролећа 1999. нисмо претерано размишљали о стању склоништа и исправности сирена за узбуњивање. Додуше, ми диносауруси из СФРЈ се сећамо како су се сирене оглашавале на дан упокојења Маршала у 15.05 сваког четвртог маја, мимо тога нисмо им посветили неку пажњу. Тако је било све док нам нису затребала и склоништа и знак за узбуну, односно престанак исте. Током бомбардовања смо упознали путем малих екрана глас начелника градског Центра за обавештавање и узбуњивање Аврама Израела и његовог “Готово!” које је ушло у легенду. Интересовање о томе шта се након НАТО агресије дешавало са Центром је постепено падало у очима и ушима јавности.

• Да ли знате шта је Мрежа за опасност Србије?

Питамо не само вас поштовани читаоци, већ и Игора Јончића, члана Начелништва МЗО Србије. Екипа „Велтшмерца“ је позната то по томе да даје простор квалитетним људима и садржајима од значаја за живот и опстанак. Данас вам дајемо одговор на горе постављено питање, уз минимум прекидања саговорника јер смо желели да сам каже све што сматра да би требали да знате. Сазнаћете нешто више о функционисању различитих служби заштите, како у земљи, тако и у региону.

• Нешто што је раније било познато као Центар за обавештавање и узбуњивање данас је најприближније Мрежи за опасност Србије?

Ми из МЗО Србије припадамо служби која се зове „Национални систем 112“ у којој су обједињене јединице Цивилне заштите и републички, односно градски субјекти од значаја према одукама Владе Србије и града Београда. „Национални  систем 112“ је скуп свих спасилачких служби, оних чији је оснивач држава и нас који смо из невладиног сектора попут Горске службе спасавања, Црвеног крста, добровољних ватрогасних друштава као и свих медицинских служби (амбуланте реанимације, специјализоване болнице Цивилног и војног типа и тако даље). Цивилна заштита као таква не би требало да буде састављена искључиво од професионалних припадника, већ и од осталих субјеката система заштите и спасавања у које улазе и поменуте службе из невладиног сектора. Наравно да је потребно да постоје плаћени људи испред система ЦЗ који су задужени за координацију, комуникацију и остале активности као директно запослена лица, али не може цео систем да се своди само на њих. Доказано је да су волонтерске службе највећи потенцијал тог система – код нас су та лица између осталог и ватрогасци, као и службеници других државних институција који имају одређено звање у систему Цивилне заштите. Нашој служби не треба пуно новца на месечном односно годишњем нивоу, зато што ми рационално трошимо и оно што имамо и што немамо 😊. Кад кажем и оно што немамо, практично то изгледа тако што добијемо нека мања средства, да не испаднемо незахвални свака је помоћ добродошла, али то свакако није довољно и боље решење за све службе попут нас би било буџетско финансирање уз стриктну контролу трошкова, обзиром да већ постоје невладини субјекти који су на буџетском финансирању.

• Да ли добијате средства искључиво из донација?

Искључиво из донација, од малих привредника, од људи који за нас знају и са којима имамо контакт, а неретко се фирме или појединци баве производњом опреме која је нама неопходна за рад.

На пример, Горска служба (ГCC) и организације попут Црвеног крста су такорећи у светском систему, пошто су део удружених система или неких челних организација светског типа. Као што постоји Црвени крст Србије, постоји турски Црвени крст/полумесец, а који су део јединственог система светског Црвеног крста, те је сходно томе и модел финансирања потпуно другачији. Сви они имају приступ средствима, кроз различите фондове. ГСС постоји у Италији, Словенији, Хрватској, тако да регион учествује у заједничким пројектима, где свако добије свој део, што у финансијском смислу, што у опреми за рад. Сви они конкуришу за одређена средства и      након што су им одобрена најчешће праве себи базу или базе унутар територије које покривају, као тренинг центар и тако даље. Наша служба не може да се похвали поменутим стварима, управо из финансијских разлога који су темељ финансирања и главног оперативног Центра везе као и других станица односно центара на нивоу Републике.

То не значи да немамо посла, непрестано примамо позиве, најчешће се добијају позиви везано за нестала лица на води услед суицида, несрећа на води, а неретко и на копну из истог разлога. Претходних година смо имали доста посла око претрага за несталим лицима на води. У питању су била лица која су нестала након несрећа у речном саобраћају, као и она која су из неутврђених разлога завршила у води, након чега им се губи траг. Све те претраге финансирамо сами из личних  средстава.

Што се финансија тиче, буџет који би нама био довољан је рецимо око хиљаду евра месечно – зависно од учесталости ангажмана и текућих трошкова који се односе на просторије оперативног центра итд. Са оним што скупимо разним методама можемо да обезбедимо за неко време опрему и возила, као и да се надокнаде неки трошкови елементарних дневница од две – три хиљаде динара за људе који су на двадесетчетворочасовним дежурствима, а такве дневнице имају и припадници професионалних служби који се додатно ангажују у делокругу свог посла.

Kад уђемо у жути режим рада, а то је припрема за “црвено” када следи или нека катастрофа попут поплавних таласа услед невремена, очекиваних мањих и већих земљотреса након учестале сеизмичке активности које могу бити повезане са већим поплавама. У приправном статусу се успоставља дежурство током кога је много лакше када имаш средства па можеш људима да надокнадиш бар основне потребе – да могу да купе себи храну и ситне потрепштине, а да не морају да одвајају од својих личних примања или да долазе на дежурства и интервенције о свом трошку. Cвакако би требало рефундирати и гориво, јер неретко морају од својих пара да плате скоро све – да купе опрему или да је допуне и да спасавају људе, уз то да све то раде у име државног система, али из свог џепа. Ми генерално имамо такве људе ентузијасте, али то не треба тако да функционише. Ми заиста нисмо велико буџетско оптерећење у било ком смислу да би тако функционисали, обзиром на то да се државна средства користе и за ствари мање важности, бар када говоримо о људским животима који немају цену.

Најпотребнија нам је телекомуникациона опрема, с обзиром на нашу званичну улогу која је дефинисана као „телекомуникациона подршка руковођења у ванредним ситуацијама“. Током више од десет година постојања из групе волонтера ентузијаста развили смо организацију, односно службу, која се бави озбиљним активностима и на тај начин посвећено доприноси државном систему заштите и спасавања. Наши  чланови пролазе обуку и стичу одређене вештине кроз обуке сходно томе за који тим у оквиру наше службе су се определили, обзиром на то да имамо два тима (медицински тим и тим ТК везиста), док се они из државних органа који су повезани с нашом делатношћу, на пример медицинско особље, додатно обучавају за специфичне телекомуникационе вештине и такође пролазе све расположиве нивое безбедносне провере, иако су неки од њих већ део државног система. Пријем нових чланова захтева проверу како би се осигурала њихова поузданост; тражимо да буду неосуђивани и да немају правне проблеме, осим евентуално саобраћајних преступа, за које у извесној мери постоји толеранција. Тиме желимо задржати интегритет наше службе/организације и осигурати спремност наших тимова за задатке које обављају током различитих кризних ситуација. Као део националног система, наша служба се уједно бави прикупљањем информација, али не у шпијунској форми 😊 Наш рад укључује сегменте обавештајне структуре, што нам омогућава да ефикасно делујемо у оквиру система за обавештавање и узбуњивање и да на тај начин пружимо адекватну подршку у кризним ситуацијама, како угроженим грађанима, тако и државним службама.

Важност информација које наши појединци могу прикупити у свакодневним ситуацијама, као што су сумње на терористичке активности су изузетно важне. Цивилна заштита игра кључну улогу у заштити грађана, нарочито током ванредних ситуација и ванредних догађаја, хемијске или нуклеарне претње – обзиром на ратна дешавања у окружењу – и катастрофа другачијих размера, где је координација са свим службама и секторима у оквиру Министарства унутрашњих послова неопходна.

Наша структура, попут СОТ тима (стручно оперативни тим општине, део Штаба за ванредне ситуације, чији сам такође члан), укључује стручњаке из различитих области који могу помоћи у кризним ситуацијама. Сви чланови између осталог пролазе обуку за пружање прве помоћи интерног типа или код надлежних медицинских установа,за почетак то укључује коришћење АЕД дефибрилатора, који јесу универзални, али сваки произвођач има своје специфичности, а познавање тога је кључно за спасавање живота, односно обављање процеса реанимације (КПР). Зато  се залажемо за набавку возила са комплетном опремом за прву помоћ и поменутим аутоматским дефибрилаторима, који су једноставни за коришћење, а могу свакодневно спасавати животе. У неким уређенијим државама, такви уређаји су доступни на јавним местима као што су аутобуска стајалишта, тржни центри, јавне установе,а то омогућава бржу реакцију у хитним ситуацијама и од стране људи који немају посебна медицинска знања. Да резимирамо, наша борба је усмерена на то да обезбедимо ресурсе који су неопходни за ефикасну интервенцију наше службе и спасавање живота.

• Видела сам на друштвеним мрежама да имате вежбе заједничке, здружене. Да ли се организују само на нивоу Београда, Републике или постоји међународна сарадња?

Међународна сарадња постоји, кад је организује држава. На пример, са сектором који је везан за спасилачку службу, односно за службу заштите у Словенији имамо лепу сарадњу. Немамо одређен протокол о сарадњи, али радимо на томе да се неки успостави, мада је то врло осетљива област, нарочито када се говори о eкс-ју државама, али сви су вољни да помогну. Екипа „Гасилске звезе Љубљана“ и „ДВД Вижмарије“  је долазила са потпуно опремљеним возилима на једну вежбу у Београду и њихови представници су искористили прилику да дођу до нас, односно да их угостимо у нашим просторијама и направимо договоре о даљој сарадњи, то је само један од примера.

Било би пожељно да тога буде више, али за то је потребно да се државни систем више ангажује. Нисмо ми као појединци или као мала организација толико моћни, нити нас толико озбиљно схватају, једноставно што се каже државни печат у неким сферама је државни печат, поготово у међународним сарадњама. Не видим разлог зашто држава не би стала иза свих нас који радимо у интересу грађана Републике Србије, а у неким изузетним околностима и целог региона.

Добровољни ватрогасци често добијају медијску пажњу, али им недостаје конкретна системска подршка, возила и опрема. Добровољци се неретко снабдевају старом, расходованом опремом из иностранства, која и поред тога што је у изузетном функционалном станју није довољна за обављање послова из области ватрогаства. Такође морали би да изгледају као професионалци како би се разбиле предрасуде, јер није добровољац мање стручан или мање важан од професионалца. У хитним ситуацијама, грађани не размишљају о томе ко је добровољац, већ се ослањају на сваког ватрогасца, а важност и посвећеност добровољаца је неоспорна. Наша друштвена перцепција ризика и превенције у овој области је недовољна, што се показало у претходним кризама.

Потребно је успоставити ефикаснији систем процене ризика и система за боље реаговање у ванредним ситуацијама. У случају земљотреса од рецимо седам Рихтера, центар Београда би био посебно угрожен због великог броја старих зграда, што наша служба редовно напомиње када је у питању рад у штабу за ванредне ситуације ГО Стари град. Процена ризика укључује ангажовање свих релевантних субјеката, попут поменутог општинског штаба за ванредне ситуације, који излази на терен да процени стање зграда и степен оштећења након потреса и такође ради координацију свих надлежних служби на територији градске општине. Потребно је истаћи датум изградње сваке зграде и идентификовати најстарије и најугроженије, што се генерално и ради у досадашњој пракси, уз редовно ажурирање свих информација. Ове информације омогућавају израду планске процене ризика са актуелном проценом стања.

Као чланови штаба за ванредне ситуације, радимо на координацији свих релевантних служби као јединице Цивилне заштите опште намене. Сама координација служби је јако важна, а један од разлога је рационалније коришћење снага. У многим државама на свету се на интервенције из домена заштите и спасавања одмах шаљу све сродне службе. Разлог за то је између осталог „златни минут“, време које не сме да се изгуби, свака секунда може бити пресудна. Ово је један од разлога због којег руководство наше службе потенцира формирање хеликоптерске медицинске службе (ХЕМС), по угледу на остале европске државе – Немачку, Хрватску, итд.

Према нашој процени заснованој на заједничком раду на терену, београдска Хитна помоћ нема довољно екипа за територију града са свим општинама, а рационализација ресурса доводи до проблема током катастрофа односно масовних несрећа, а то може приметити такође и у ситуацијама као што су поплаве или велика разорна клизишта, па је сходно томе потребно повећати број тимова и опреме како би се осигурала ефикаснија здружена реакција свих релеватних служби.

• Само да нас не задеси тако нешто, али “неће то нас”, зар не?

Наравно да неће. Код нас нема поплава, нема земљотреса. Кад се деси – десило се, „виша сила“. Стогодишње, хиљадугодишње, милијардугодишње катастрофе десиће се за мандата оних других, наредних.

Постоје изузетно стабилне и богате државе у свету које имају ватрогасне службе које професионално практично не постоје. У Финској на пример (колико ми је познато и у Норвешкој, делимично) је 99% ватрогасаца волонтера и сви раде неки други посао, а ватрогасци су у слободно време. За то добијају одређену надокнаду за нешто што раде и воле то што раде. И то је најлепша ствар. Држава нема оптрећење око пријава, око здравственог осигурања које покрива послодавац, што је нормално, јер би и иначе покривао те трошкове. Држава добије практично неплаћени ресурс према којме нема скоро никакве облигације осим елементарних које су неопходне за функционисање службе.

Ако говоримо о земљотресима, било их је је у Хрватској, у Албанији, у Турској. Релативно су близу, а трусна подручја у Србији су Брус, Копаоник Краљево, Рудник…

Имали смо земљотрес у Младеновцу, Мионици, као и један доста слаб, чији је епицетар био у реону Авале.

• Ако погледамо са аспекта да су све то трусне територије на којима се планира отварање разних врста рудника, да ли је то додатни ризик?

Наравно, свако копање које изазива вибрације на одређеним дубинама и промену структуре тла представља додатни ризик. Ми имамо спелео-спасиоце, наше пријатеље чланове ГСС који су доста често у пећинама, увежбавајући технике спелео-спасилаштва, пролазе километре и километре, провлачећи се кроз уске пећинске пролазе у које ниједан истраживач који се не бави спелеологијом не би ушао, са сигурношћу то тврдим. Управо информације из таквих јама долазе од стране њих који имају ентузијазам да испитују своје границе употребљивости, снаге, издржљивости.

Када се догодило заробљавање у пећини, а спасавање трајало пет до десет дана за извлачење људи, цела акција је рађена на основу плана који су направили спелеолози који су испитивали те пећине. Да они нису урадили тај посао ми не би имали податке о томе где су падови, успони, која је ширина на одређеним местима и које су плавне површине. Када причате са њима схватате шта значи ситан одрон у пећини узрокован урушавањем. Треба саслушати сва искуства, све те људе. Нисам чуо да је неко спелеологе консултовао за руднике или Сеизмолошки завод контактирао за информације, имајући у виду то да се земљотреси између осталог јављају и због урушавања јама.

• Имамо ли неког у Сеизмолошком заводу тренутно?

Колико ми је познато, 2023. смо изгубили јединог дипломираног геофизичара, сеизмолога, након што је напустио службу и да је та позиција сада у статусу ВД. Наравно, и у овој области се држимо онога “неће то нас”. Одлазак стручњака (не мислим само на ситуацију у Сеизмолошком заводу) без обуке наследника доводи до краха система. Често се не примају нови људи јер се доносе личне одлуке уместо да се разматрају компетенције. Препоруке стручњака за кључне позиције се игноришу, што води до проблема у функционалности, а у овом случају функционалност = људски животи.

Пријем нових људи на сва кључна места уопштено се заснива на апсурдним критеријумима, уместо на способности и искуству, односно уопштене стручности. Кључ је у ангажовању ентузијаста, који су стручни и посвећени свом послу, а не на пример у политичким и другим конекцијама.

Иако живимо у ери дигитализације, то ствара илузију да смо сви одједном некако постали информатички стручњаци. На друштвеним мрежама имамо бројне „експерте“ који често износе непроверене тврдње. На пример, ако напишем лажну информацију о повезаности између конзумације баклаве с маком и пораста рака тестиса, јавиће се мноштво људи с различитим мишљењима и „научним радовима“, иако је то потпуно неосновано и апсурдно. Ова појава показује како лако дезинформације могу да се шире и утичу на јавно мњење, невезано за стручност и образовање. Постоји разлика између формалног и суштинског образовања; неко може бити изузетно образован без дипломе. Наша бирократска култура превише се фокусира на печате, занемарујући праву вредност знања и практична искуства. Није ретка појава да су људи имали скромно образовање, али изванредне вештине опажања и анализе. Такви људи знају како да комуницирају, користећи интуитивно разумевање ситуације. Како је рекао Арчибалд Рајс, прави полицајци се не запошљавају по школама, већ по страсти према послу. Када је неко посвећен и ужива у ономе што ради, мање је вероватно да ће подлећи корупцији и окретати главу од проблема. То је кључ за стварање ефикасног и поштеног система и он се налази у усавршавању појединаца и редефинисању приступа унутар система. Право је време да се фокусирамо на стварне вештине и потенцијале, а не само на формално образовање, које у данашњем савременом добу може бити само папир.

Укључивање људи који имају страст и знање, без обзира на њихове формалне квалификације, може донети значајне позитивне промене. Промена менталитета и склоност ка сарадњи уместо заштити личних интереса су основни кораци ка стварању функционалнијег и праведнијег система. Повезивање људи са правим вештинама и омогућавање континуираног усавршавања може створити отпорнију заједницу у сваком смислу. То захтева отвореност за нове идеје и спремност да се слушају мишљења других, чак и када долазе из неформалних или неочекиваних извора.

• Код нас је честа појава страначког запошљавања, ако смем да приметим.

Чланство у странкама не би смело бити мерило за способност или стручност, нарочито у системима где може доћи до злоупотребе или губитака живота људи. Одговорност за одлуке које доносиш мора бити приоритет, јер свака одлука може значајно утицати на животе других. Систем се гради на поверењу и одговорности. Када институције не реагују то поткопава поверење грађана, а самим тим систем урушава сам себе.

Промена мора почети од појединаца, а када се сви делови повежу и раде заједно, систем може функционисати ефикасно. То захтева отворен дијалог и спремност да се суочимо са проблемима, а не да се склањамо од њих. Улога странке би требала да буде окупљање људи око неке идеје, односно људи који су способни, страствени и посвећени раду за добробит заједнице, никако као средство за трговину утицајем.

Поверење грађана се гради кроз транспарентност и одговорност. Ако не постоји простор за критичко размишљање и отворену дискусију, тешко ћемо доћи до позитивних промена.

• Ситуација у којој се налазите ти и твоје колеге, је заиста тешка, ако говоримо волонтерском раду уз редовне обавезе које доносе само оскудне приходе. Ваша посвећеност спасилаштву и свему што радите, упркос свим препрекама, говори о великој храбрости и жељи да помогнете заједници.

Што се тиче економске ситуације, јако ниска примања обичних службеника у јавном сектору умањују мотивацију и доводе до незадовољства, имајући у виду да доста људи приступа волонтерским службама управо из јавног сектора. Не може се очекивати да се људи посвете раду који је од виталног значаја за друштво када су основне економске потребе неиспуњене. Сви ови проблеми су међусобно повезани и захтевају свеобухватан приступ за стварање функционалног система.

Држава може да донесе промене и унапреди систем Цивилне заштите, односно невладиног спасилачког сектора. У неким земљама, попут Хрватске, јасно је ко преузима одговорност у кризним ситуацијама и како систем функционише, практично све почиње од одговорних лица из службе Цивилне заштите. Протокол који се поштује и координација су кључни за ефикасно реаговање, а то се може постићи једино ако се сви релевантни актери, укључујући волонтерске службе, уваже и адекватно интегришу у систем.

• Важно је да се чује ваш глас, глас оних који су директно укључени у рад у Цивилној заштити.

Организације које се баве овим питањима могу бити корисне у подизању свести о проблемима са којима се суочавамо и у притиску на власти да предузму потребне кораке. Имајте на уму да је сваки помак, ма колико мали био, корак ка побољшању.

Једна од наших идеја је предлог за набавку горепоменутог наменског ХЕМС хеликоптера (за хеликоптерску хитну медицинску службу коју Србија још увек нема), и који не може да се користи за потребе других служби осим спасилачких. ХЕМС хеликоптер је потпуно опремљена операциона сала, 24 часа доступна, сме бити само у једној или две боје – црвеној, црвено-жутој и жутој јер је као такав препознатљив са својим транспондером и може да уђе у било чији ваздушни простор – на било коју територију може да уђе без посебне претходне најаве у хитним случајевима.

Имамо неколико хеликоптера Airbus H-145 ознаке YU-MED који су прилагођени, хеликоптери одличних карактеристика и перформанси, али нису испоручени и опремљени за потребе ХЕМС службе. Ми чак имамо пар хеликоптера који су брендирани у плаво-сивој боји, тзв. Polizei бренд, специфичан за хеликоптере немачке полиције.

Србија није велика земља, довољна су три или четири хеликоптера распоређена на кључним местима попут Београда (база на крову нове зграде КЦ Србије), затим Ниша и Суботице. Некада смо имали врхунски систем хеликоптерске медицинске помоћи кроз Ауто-мото Савез Југославије, са препознатљивим жутим хеликоптерима и били лидери у цивилној заштити по моделу који су од нас преузимале разне државе у нашем окружењу.

• Уместо практичних и логичних потеза, ми се наоружавамо, набављамо војну опрему. Како на то гледају земље из окружења?

Нимало благонаклоно, није никоме пријатно. Ми само таквим поступцима постајемо претња и ризикујемо да неко већу силу над нама примени у некој хипотетичкој ратној опасности. Наравно да је потеба сваке савремене државе да има модерно наоружање, али пре тога опремљене и функционалне службе у систему заштите и спасавања.

Цивилна заштита је потребна и као спона између полиције и грађана, војске и грађана, свих служби које спроводе репресивне мере. Грађани тачно знају када им је полиција од помоћи, а када није, када ће рећи “браво”, а када ће викати “уа полиција”. Не може особа ангажована за маркетинг полиције да иступи у јавност са причом како полиција користи украсне нежне предмете из којих лете латице цвећа уместо пендрека, па је свима лепо, јер сви одлично знају шта је пендрек, а неки знају и какве су последице удараца истим. Има небројено примера људи који су били у ситуацији да их полиција спаси, али колики је број људи који су добили казне, можда и батине, посебно у земљи у којој су често протести? Не можемо празном причом убеђивати грађане како је све супер, мораш да улажеш у службу која ће бити спона између грађана и других служби. Треба рећи људима отворено да неке ствари не могу више да се раде на исти начин уколико желимо да направимо бољи систем. Цивилна заштита је један веома озбиљан сегмент друштва, да не заборавимо да се о цивилној заштити некада учило у основним и средњим школама, наравно уз интонацију химне на почетку часа 😊. Није поента да причамо празне приче, већ да видимо колико може да се помогне, на такав начин за који имамо кредибилитет и када се обратимо „другој“ страни. Као у преговорима, све је ствар сарадње, то је суштина сложене улоге Цивилне заштите.

Наравно ништа није идеално, имамо ситуације у којима овакав начин комуникације не одговара учесницима који управо желе репресивне мере, а то је изгледа начин на који се одређене структуре одржавају последњих двадесет-тридесет година. Све је то променљиво, када буде било слуха за ствари које предлажемо.

• Наилазили сте на свакакве ситуације за време пандемије, поплава, протеста. Ви сте тим, а тим чине појединци. Нисмо сви исти и на различите начине се носимо са стресом. Да ли имате неку психолошку подршку ако је некоме потребна, или ако је немате да ли вам је потребна, у смислу службу која вам је доступна након неких интензивних стресова?

Конкретну немамо, а такође верујем да адекватну психолошку подршку немају ни друге службе. Ако неко осећа притисак због проблема који проживљава и говори о томе, та информација га потенцијално угрожава у обављању пословних активности, јер за најбенигније људске ситуације у којима није срамота имати осећања – нема разумевања. Од нас се као и од професионалаца очекује да будемо као машине. Никоме се не жури да се пожали, јер уместо да добије помоћ у ризику је да буде постиђен или удаљен са посла, односно да му се промени позиција. Верујући да ће систем да му помогне, а обративши му се, угрожени постају егзистенцијално и тај појединац и његова породица. Људи се боје реакције и сами налазе начин да каналишу стрес. Званично, или како ја то зовем естрадно, ми причамо као друштво о превенцији и подршци, али тога суштински нема у неком значајном обиму. Превентива је лек и превентивне мере су неопходне у свакој области организованих активности.

• Људи који хоће евентуално да донирају средства или опрему у зависности од тога шта вам је најпотребније могу да вам се обрате?

Заинтересовани грађани или правна лица нам се могу обратити путем контакт телефона: +381 69 696 728 (ОЦ Београд), или на е-mail адресу: nacelnistvo@mzo-srbije.org. Број жиро-рачуна: 205-218264-46 (NLB Комерцијална банка а.д.).

Да заокружимо читаву причу, сви грађани могу бити део Цивилне заштите и то је снага коју треба искористити. Образовање и обука грађана по питањима ванредних ситуација и система заштите и спасавања могли би значајно унапредити нашу целокупну спремност. Потребно је стварати културу у којој је добровољни рад поштован и подржан, а не маргинализован.

Наставићемо да пратимо рад храбрих и пожртвованих људи из Мреже за опасност Србије. Начини да им помогнете као појединци или организације грађана постоје, контакт детаљи су доступни у овом тексту. Једно вече концерта на тргу било ког града са било којом естрадном звездом кошта грађане далеко више од онога колико је потребно једној оваквој служби коју смо вам представили за читаву годину рада. Живот у ери у којој је фокус на “овде и сада”, нажалост, носи превид постојања волонтерских спасилачких екипа, све док нам не затребају. Улагањем у њих се повећавају шансе за спас свакоме чији је живот угрожен. Није претња, ни упозорење већ само подсетник – никад се не зна. Као што би чувени Аврам Израел рекао 1999. – није “ГОТОВО” – наставиће се наша прича са момцима из Мреже.

Насловна и галеријске фотографије су преузете профила друштвених мрежа МЗО Србије, уз њихову дозволу.