Видимо се, ћаћа!

Незванични отац хеви метала, принц таме, бирмингемско шмркало, отац, деда, породични човек, Бог лично, већи од живота, коначно је и званично дочекао бесмртност и ослобођење од овоземаљских стега.

У шали смо замишљали како нећеш отићи мирно у кревету, него ћеш као Шумахер пострадати у бизарној несрећи на скијама, упасти у септичку јаму нашмркан спидом или каква друга бизарност која приличи карактеру дефакто суперстара.

Али не, ипак си решио да се од публике прво опростиш једним од највећих концерата у родном граду, а потом и да косача дочекаш мирно и достојанствено, џентлменски.

Јер ипак си ти био џентлмен. Испод маске Озија, лудака спремног да уринира у базен, пошмрче живе мраве, одгризе главу слепом мишу и унесе у себе све сем воде из радијатора, крио се Џон Озборн, дечко жељан пажње, препознавања, прихватања.

Е па успео си.

Чак и да се неко родио као саух полуга од карбуратора, знаће ко је Ози, јер се подразумева да се зна ко је Ози.

И знаће се навијек.

Легенде нас могу иритирати својом свеприсутношћу у јавном простору, можемо се над њима саблажњавати, кудити их, жалити их. Али и даље знамо за њих, јер су ипак много више позитивног трага оставили иза себе.

Имитатори с разлогом падају у опскурност, а иноватори и легенде остају упамћени.

Неће ћаћа бити заборављен док је музике у етру и док се планета ротира.