Schadenfreude, iliti, „Da predsedniku crkne krava“

Nekoliko „algoritama“ za razmišljanje o tome šta goruća i tek nadolazeća energetska kriza (može da) znači

(Napomena: ovaj tekst je kompletiran 21. 10. 2025. godine, dakle, čitav dan pre „incidenta“ u Ćacilendu; nagoveštaja Marte Kos da EU ipak neće sprečavati dotok ruskog gasa do Srbije ni posle 1. 1. 2026; te, nadasve, pre rezolucije Evropskog parlamenta, koja direktno optužuje srpski režim za eskalaciju nasilja u zemlji)

U VOZU SMO IMALI KUPE ZA SEBE TAKO DA JE BILO OPUŠTENO, DREMALI SMO SVE DO LAZAREVCA KAD SU ULETELI NEKI NAVIJAČI SA CRVENO-BELIM ŠALOVIMA.

– ZA KOGA NAVIJATE?

– AJ NE DERI SE MOLIM TE…

– ZA KOGA NAVIJATE?

– ZA TE VAŠE… NEMOJ MOLIM TE SE DEREŠ…

– JEL STE NA DERBI KRENULI?

– AHA, DA BODRIMO BRIKSIJEVU ŽENU, AJD KAD TE MOLIM…

– BRATE JEL ME ZAJEBAVAŠ?

SAD JE VEĆ I BRIKSI BIO BUDAN, SHVATIO JE DA TREBA DA SE PRIKLjUČI DIJALOGU.

– ŠTAAAA JE BRE BILO, PIČKE CIGANSKE, ŠTA ME BUDITE?!

– RAAAAAKI, OVDE NEKI SMRADOVI TRAŽE BATINE!

DIPLOMATIJA JE SVAKAKO ZAKAZALA, PRVO SAM SE OBRADOVAO JER ĆE BRIKSI NA KRAJU IPAK DOBITI BATINE A ONDA SAM SKONTAO DA NI MENI VEROVATNO NE GINU, ŠTO I NIJE BILA TAKO POVOLjNA OKOLNOST.

„Jedna buba za četiri bitange i ribicu“, Dudarimova zbirka sa slovima, 5. 4. 2007.

Promenimo sada aktere ovog Dudarimovog prikaza, tako da navijači budu moćni međunarodni akteri, narator (Dudarim) građani, a Briksi – trenutni predsednik Srbije.

Da li svi protivnici režima treba da se raduju zbog činjenice da politika vladajuće sekte ovih dana doživljava potpuni sunovrat – kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu?

Neka neutralna istorija, koliko god da može da bude neutralna u Srbiji, sudiće jednog dana o tome da li je trenutna pobuna građana ikako u vezi sa davno očekivanom geopolitičko-energetskom naplatom činjenice da smo živeli u državi koja je preko decenije sedela na četiri stolice.

I odmah da se razumemo – politika sedenja na četiri stolice nije Vučićeva. On ju je samo razradio i doveo do apsurdne kulminacije. Njen začetnik je bio Boris Tadić, a neko bi rekao, možda čak i Vojislav Koštunica.

Aktuelna geopolitičko-energetska kriza (izvinjavamo se na nedostatku bolje sintagme), a koja se nadovezala na gotovo celogodišnju ekonomsku krizu, može se sagledavati iz ugla prozapadnog cinizma – odnosno, kao osveta „kolektivnog Zapada“ za činjenicu da je projekat „Jadar“ propao (i odmah da dodamo – radujemo se tome što je propao, jer ni po cenu sankcija nije smelo da se dozvoli trajno urnisanje plodnog jadarskog zemljišta).

U tom smislu, američka duboka država je iskoristila dostupan mehanizam da kazni „NIS“, a EU da uvede sankcije za tranzit gasa, i to tako da njime nisu pogođene Mađarska i Slovačka (koje imaju dugoročne aranžmane sa „Gaspromom“), a jeste Srbija (kojoj ugovor ističe 31. 12. 2025 – samo ugovori zaključeni do proteklog leta nisu pogođeni ovom odlukom, njih preostale dve zemlje imaju). Tome treba dodati i poslovično problematičnu situaciju oko elektro-snabdevanja, gde zbog korupcije i katastrofalnog kadra, EPS već godinama propada, a Srbija mora da uvozi struju – koja je samo u prethodne dve godine poskupela za oko 33%.

U ovom momentu, autorska ekipa našeg portala još nije sigurna šta trenutna situacija podrazumeva – naročito kad joj se pridodaju reakcije „nadležnih“.

Još jedan moguć smer razmišljanja govori u prilog tome da sve ovo što se dešava jeste fingirano, i to iz dva razloga:

1. Da se Srbija definitivno okrene od Rusije prema Zapadu (za šta je posle decenije i po rusofilije potrebna solidna preparacija javnog mnjenja);
   
2. Da se Vučić ispostavi kao heroj (jer će se, kao u lošem američkom filmu, u poslednjem minutu pokazati kao junak i obezbediti dovoljno zaliha nafte i gasa… sa Zapada ili iz arapskog sveta). Na ovaj način, on će pokušati da preokrene stravičan pad podrške u javnom mnjenju, a što su uzrokovali studentski i građanski protesti u proteklih godinu dana.

No čak da je i ovakav skeptični cinizam tačan, kalkulacija nije naročito povoljna.

Traženje alternativnih izvora nafte i gasa će, gotovo sigurno, podrazumevati i nezanemarljiv skok cena. Imajući u vidu da je Srbija već u puzajućoj inflatornoj spirali, za šta su čak i „nadležni“ ministri ekonomije i finansija rekli da ne mogu da zaustave, ovo će je svakako dodatno pospešiti.

I, da vas obradujemo, to je najpovoljniji scenario – kako po Vučića, tako i po građane Srbije. Shodno tome, „dragi Aleksandar“ će se prikloniti Zapadu (odnosno, vratiće se svojoj prvoj ljubavi otkako je bio prvi potpredsednik vlade), biće potapšan po ramenu i proglašen za partnera, verovatno će uslediti sankcije Rusiji, javno mnjenje će se stabilizovati, proevropska javnost ućutati, a izbori će se redovno održati 2027. i 2028. godine – do tada ima dovoljno vremena da se unutrašnjim procesima „izgazi“ javno mnjenje.

No, isto tako da vas obradujemo, ovakav scenario ni izbliza nije jedini.

Najpre, „kolektivni Zapad“ nije bio baš toliko složan, niti zagrižen za kopanje litijuma, kako je to ovde često prikazivano. Zajedničko tim zemljama jeste ono što se sve više direktno naziva ratom protiv Rusije. U toj kalkulaciji, Srbija jedino ima značaj kao mala zemlja čiji režim nije stao u jedinstven front protiv tog velikog zla sa Istoka, koga, verovatno, čini još i Kina – sa kojom se ovde neguju bliski partnerski odnosi.

Dakle, time uzimamo da će sankcije, zaista, punom snagom ošinuti građane Srbije, da će doći do nestašica goriva i gasa. Ovakav scenario nije bezbolan, ali je ujedno i pravedan, te čak donekle i katarzičan, jer – nemojmo se zavaravati – Vučić je od svih srpskih modernih i savremenih „vođa“ (ne računamo tu Tita, iz vrlo specifičnih razloga) najduže uživao apsolutnu popularnost. Ili da uprostimo: niko nikada u vreme višepartizma u Srba nije preko 10 godina uživao takvu aklamaciju, što je verovatno sramotno, imajući u vidu da živimo u 21. veku.

Druga činjenica je da Vučić nije od juče na vlasti, već je njegov režim ušao u četrnaestu godinu. U tom smislu, za njega ove sankcije stižu kasno da bi mogao da ih efikasno ublaži. Poređenja radi, Miloševićev režim su sankcije (svakako, direktne) pogodile u relativno ranoj fazi, pa je iz njih mogao da izađe relativno neozleđen posle nepune četiri godine – iako su SRJ one potonje, s kraja 1990-ih, slomile do kraja. Dakle, ove „indirektne“ sankcije dolaze u situaciji kada je Vučićev režim ušao u fazu sunovrata i implozije.

Povezane ili ne sa aktuelnom pobunom, one će svakako doprineti konačnom slomu.

Ovim tekstom, ponudili smo vam dve škole mišljenja, a narednih dana ćemo uvideti koja je bila tačna. U krajnjoj liniji, jedna alternativa ne isključuje drugu, makar na planu razmišljanja pojedinih aktera.

(naslovna fotografija preuzeta sa portala narod.hr)