Prevaziđen koncept

-Dobro veče!

-Dobro veče, Olja, Dragan iz Dragobraće ovde!

-Dobro veče, izvolite!

-E, hvala, Olja! Hteo bih da pozdravim sve vaše goste… glasam… halo!

-Halo!

-Hal… E, dobro veče Olja! Dragan iz Dragobrać… e ovde.

-Da, to ste već rekli, izvolite!

(…)

-Hteo bih da pozdravim sve vaše gost… halo!

-Pa ovo stvarno nema smisla!

-Halo, Olja, da li se čujemo!?

-Ne, naučite da koristite telefon. Idemo dalje!

Pređašnji dijalog bi imao smisla da je još uvek 1991. godina (kada je čuveni „Utisak nedelje“ pokrenut na „Studiju B“), te da se tehnika na relaciji televizijski studio – gledalac svodi na fiksnu telefoniju. No, kao što znamo, 1991. godina je bila pre 35 godina („Let that sink in!“, što bi rekla Silvija Plat), fiksna telefonija odavno nije primarni način komunikacije, a ni televizija – kako terestrijalna i satelitska, tako, bogami, ni kablovska – više nije toliko centralna, koliko je bila potkraj prošlog veka.

U tom smislu, baš kao što su mediji koji su doprineli tome da ovo postane kultna emisija blizu zaslužene penzije – čini se da ni sam „Utisak“ nije daleko od toga.

Bićemo iskreni. Kada se „Utisak nedelje“ vratio na male ekrane u proleće 2019. godine, to nam je izuzetno godilo. Delom smo to smatrali nekom vrstom „pobede“ nad onako seljačkom zabranom s proleća 2014, kada je divljački ugašen „B92“. Nismo imali problem s time što ova emisija, posle televizije s nacionalnom frekvencijom, prelazi na kablovsku mrežu. Smatrali smo da svi koji opoziciono misle moraju da udare frontalno s jednog mesta – a pritom, uticaj „SBB“-a, tada još uvek najvećeg kablovskog operatera, nije bio zanemarljiv, naročito kada se u formulu doda i tada sveprisutan „Total TV“. A i okolnosti su tada bile drugačije – to je bilo proleće pobune „Jedan od pet miliona“ i želeli smo da verujemo da će se opozicija konsolidovati.

Vlažni snovi.

Ubrzo su „Utiskom“ počeli da defiluju opozicioni lideri, često uvek potpuno istim „trojkama“ (može li neko da nabroji koliko puta su zajednički gostovali Đilas, Miloš Jovanović i Boban Stojanović? Naravno, potonjem svaka čast). Onda su se smenjivali i „stari lisci“, čisto da Olju malo nostalgija mine, tako da je u studio, iz nekog razloga, više od nekoliko puta pozivan Boris Tadić (čiji politički značaj je nepostojeći). A ono što je kritičko mišljenje, najčešće se svodilo na analitičare iz krugodrka dvojke, koji bi značajno vrteli palcem kako „živimo u duboko podeljenom društvu, kako moramo da razgovaramo, kako opoziciji treba jedna kolona, kako moramo da razgovaramo, kako opoziciji trebaju dve koordinisane kolone, kako živimo u duboko podeljenom društvu, kako moramo da razgovaramo, kako opoziciji treba jedan front i pet kolona, kako moramo da razgovaramo“.

Pa jebo vas otac, imali ste tolike godine da razgovarate, što niste!?

A što se tiče starosne strukture, verujte, da je živ Nikola Milošević, te da deda Mićun ima nešto bolji sluh, gledali bismo i njih dvojicu u svakoj drugoj-trećoj emisiji.

A onda slede predlozi, najčešće neke poslastice iz Skupštine ili sa „Pinka“ i „Informera“, od kojih je svakom vernom gledaocu potreban lavor za povraćanje. Verovatno čisto da se podsetimo zašto prosečan gledalac „Nove S“ ne gleda „Pink“ ili „Informer“.
Posle se uključuju gledaoci, koji ni 140 godina, otkako se fiksni telefon pojavio u Srbalja, nisu savladali korišćenje te skalamerije i ne shvataju da će njihov glas na TV-u uvek da kasni u odnosu na telefonski zvuk, te da ne bi bilo naodmet da isključe ton na tom istom televizoru.

Zapravo, jedini pozitivan izuzetak u odnosu na ovu učmalu praksu imali smo prošle godine, kada su se, kao predstavnici studentskih plenuma, pojavljivali neki mladi ljudi i prilično „apdejtovali“ ovu emisiju aktuelnim načinom razmišljanja. Jer, način na koji rezonuju svi političari i njima bliski analitičari nije prevazišao 2012. godinu. A tu je i Olja morala da interveniše i kaže: „Dobro, razumem Borise da su ljudi 20. maja te godine rešili da idu na Adu, ali, druže moj, to je bilo pre četrnaest jebenih godina, šta si novo smislio od tada!?“.

Ili, jednostavno, mora da se pomiri sa činjenicom da će neko novo uredništvo morati da joj saopšti da joj se emisija skida sa programa. Ne zbog cenzure – već zato što takav koncept, jednostavno, predstavlja relikt davno prošlog vremena i ljudi čiji je rok trajanja istekao.