Od autorke iz redakcije, koja je bila na licu mesta
“Pomerite se gospođo, ja sam tu od pre minut, nemam pojma šta se dešava”…
Nakon protesta protiv izgradnje izraelske fabrike dronova Elbit koji je počeo u centru Beograda kod AFI valjkaste zgrade od milošte „Kukuruzovine“ povorka se kretala kroz Kralja Milana ka Kalemegdanu. Zadržali su se ispred TC Rajićeva i pretpostavljam da su krenuli nazad kroz Knez Mihailovu. Ovo je sve pretpostavka sa moje strane jer nisam prisustvovala, ali sam videla u objavama na IG nalozima građana i udruženja, odnosno prisutnih i onih koji podržavaju protest.
Najgori deo je tek dolazio, čemu sam, nažalost, prisustvovala, kada je skup uveliko razuđen što merama represije taman dođe kao meta jer je manji skup.
Slučajnost je namestila da prolazim ispred Galerije SANU, gde je bila gomila policije, dvadesetak građana i jedan mladić oboren na ulicu, vezanih ruku na leđima. JKP, UKP, JBG, KGB, BIA, CIA… Naravno, ovo je usmereno na opasne u civilu. Njih uvek lako prepoznate. Ako ste makar jednom bili na nekom beogradskom protestu, to su uvek ista lica. Bukvalno isti ljudi. I ne samo to, isto su obučeni. Naočare za sunce, polo majice ili košulje kratkih rukava, šire se kao paunovi, torbice pederuše i neizostavni detalj – farmerkohelanke. Sad mi je jasniji onaj baletski performans. Apelujem na MUP i BIA da im obezbede i baletanke, stilski je lepše.
Oko uhapšenog mladića posedali su njegovi prijatelji i saborci, jer, kao svaka normalna zajednica, ne daju svog druga. Uzvikivale su se parole, lepile nalepnice i… čovek bi rekao da je to to. Neki prisutni policajci skinuli su tagove sa prezimenima jer su ih građani snimali (iako su ih skinuli, lica se vide).
Čim su se približila vozila marice koju je poslao Ivica, krenula je policijska brutalnost. Prvom uhapšenom iz ruku je ispala zastava i jedna patika sa noge. Prišla sam s namerom da pokupim oboje, ali me je policajac ljubazno upozorio:
„Pomerite se, gospođo.“
Pomerila sam se korak unazad i pokušavala s njim da razgovaram, dok gledam kako decu jedno po jedno čupaju za kosu, izvrću im ruke i noge, vuku ih po ulici i trpaju kao stare stvari koje nikome ne trebaju u svoja smrdljiva vozila. Pitala sam ga da li baš mora tako grubo i šta su deca tako strašno uradila.
Na moje: „Vi ste naoružani i imate sredstva represije, a oni imaju samo parole i nalepnice. Zašto ih ovako čupate i lomite? To može biti vaše dete. Ja imam decu tog uzrasta. Molim vas, učinite nešto. Ovo nikako nije u redu, nije normalno.“
Odgovor je bio krajnje smirenim tonom, kao da sam ga pitala da li mu ovaj jogurt čudno miriše:
„Ja sam došao pre minut, nemam pojma šta se dešava.“
Rekla sam mu da sam tu deset minuta i da mogu da mu kažem, ako već nije upućen, da se deca zadržavaju i hapse bez ikakvog razloga.
Pitala sam se kako spavaju noću, zato što sam se uplašila grubosti koju sam videla, količine policije i helanki zbog petnaestak dece. Najgore od svega je što sam prvi put, iz najbliže pozicije, videla da Vučićeva policija sa patološkim užitkom radi to što radi. Viknula sam da ih bar ne tuku tamo gde ih vode, jer su ih više nego dovoljno na ulici izudarali.
Deca su pozivala građane da sednu pored njih, da ih bude više na ulici. Mogla sam da sednem. I da budem i ja umlaćena i uhapšena. I kako bih im tako pomogla? Za ovakve stvari mora biti daleko više ljudi na ulicama. I da branimo jedni druge. I da ponesemo neku vrstu zaštite za sebe, jer ovo je ulični rat upakovan u „izazivanje nereda“.
Neko iz grupe uhapšenih bacio je svoj mobilni telefon da ga uzme bilo ko i sačuva, da ne padne u ruke neprijatelju. Beograd pod okupacijom.
Policajcu sam rekla da mu želim da se Bog smiluje nad njegovom grešnom dušom zbog ovoga što radi. Čovek, ili šta god da je to čemu sam se obratila, nije me ni pogledao. Sluša sve, ali kontakta očima nema. Svi su tako smireni, helanke su čak i nasmejane i stalno čačkaju telefone. Trunku emocije od njih nemojte očekivati. Ta smirenost je patološka i zastrašujuća.
Sela sam na prvu klupu i izridala se u svoje ruke, da ne plašim šetače u Knezu izrazom lica, jer me je ovo od sinoć deformisalo. Ne mogu više ovako da živim. Da plačem za ljudima, pticama, nesrećama i razočaranjima u one koji bi morali da nas brane.
Ovo nije država. Ovo je mafijaški geografski posed.
Велтшмерц 
Postavi komentar