Samo da gospodin Đilas zna

Napomena: Ovaj tekst je inicijalno nastao 14. jula 2026. godine, čitav dan pre nego što je „Crta“ objavila rezultate istraživanja javnog mnjenja. Pak, dotično istraživanje samo potcrtava argumentaciju iznesenu u njemu – a dodatno, dopunili smo ga argumentacijom iz istraživanja. Svaki novi detalj interpoliran je pod oznakom „DOPUNA“.

Samo da gospodin Đilas zna koliko njega građani Srbije duboko mrze, ne bi mu padalo na pamet da se, mašinski racionalan – kakav jeste, ikada bavi politikom.

Naime, građani Srbije, koji – ma šta neki mislili – vole sebe da nazivaju narodom, nisu neki koji glasaju strateški. Ima, tu i tamo, kalkukacija, primera radi, ako se neki penzioner dvoumi da li da glasa za listu koju podržava njegov unuk, ili za gospodara, tu je gospodarev čauš da mu ponudi 90 evra, koje je, eto, pronašao na ulici, pa taman ima da kupi drva za ogrev. Jako retko, glasa se i stomakom, kada baš dođe do guše.

Ali, kad smo kod raznih delova tela i organa, građani Srbije, u suštini, ponajviše glasaju srcem – odnosno, shodno tome ko im se sviđa.

Građani Srbije vole Vučića, možda ne toliko strastveno kao do pre nekoliko godina, ali opet, preko trećine bi reklo da ga bezuslovno voli. DOPUNA: Eto, baš je istraživanje pokazalo da bi za SNS glasalo oko 35% onih koji znaju za koga bi glasali, odnosno, oko 25% svih ispitanih.

Građani Srbije vole studente, to je nešto tako prirodno – mladi su, novi, pred njima je budućnost, te je barem trećina ljudi voljna da glasa i za njih. DOPUNA: Tačnije, za njih bi glasalo 45% onih koji znaju za koga bi glasali, a oko 32% svih ispitanih.

Građani Srbije ne vole opozicione političare. Smatraju ih šićardžijama, smetenjacima i nesposobnima.

A gospodina Đilasa, kao jednu od najprominentnijih figura među njima? Gospodina Đilasa, građani Srbije, mrze. Organski. Do te mere, da nisu spremni da glasaju za parlamentarnu listu njegove političke organizacije – čak i ako on na njoj ne bude. DOPUNA: I eto, ispostavilo se da stranka gospodina Đilasa ima podršku 0,9% onih koji znaju za koga bi glasali, a oko 0,6% svih ispitanih. Manje čak i od PSG-a. Još gore po gospodina Đilasa, kalkulacije ukazuju da je koalicija u kojoj se nalazi verovatno primetno ispod cenzusa od 3%.

U tom smislu, nije lako biti gospodin Đilas. Pokušao je on bezbroj puta – što lično, to i preko sopstvenih glasonoša – da objasni kako je ta mržnja iracionalna i bazirana na lažima. Nije pomoglo. Prvo, nije pružio naročito snažne kontraargumente, a drugo – možda gospodin Đilas, racionalan kakav jeste – ne razume da kod ljubavi i mržnje argumenti ne igraju naročitu ulogu.

Nije poslušao gospodin Đilas iskrene savete da se skloni iz političkog života, te da pruži priliku nekim drugim ljudima iz sopstvene političke organizacije da, možda, drugačije postave stvari. U njegovoj mašinskoj kalkulaciji, pokazalo se kako je bolja varijanta da on ostane u politici, štaviše, da ostane na čelu sopstvene političke organizacije. Stoga je gospodin Đilas „pritegao“ sve svoje lokalne odbore da on nikada ne snosi konsekvence za… nekolicinu sitnih grešaka u njegovim procenama, jer je ipak, za ime svega, bolje da on ostane u opticaju.

Nije uspeo gospodin Đilas da uveri opoziciono javno mnjenje da je mišljenje njegovog krugodrka ljudi ono koje je jedino ispravno u opoziciji – a njegov mašinski mozak je ustanovio da krugodrk nema apsolutno nikakve veze sa novim talasom botova, koji, eto, nekako baš njega simpatiše.

Možda neko mora da objasni gospodinu Đilasu – jer gospodin Đilas mora da zna – koliko ga građani mrze.

Jer, na kraju dana, ne zbrajaju se „racionalne“ procene.

Zbrajaju se glasovi.

A ako gospodin Đilas sve to zna – to je onda i gore.