Reductio ad Lomparum

Из енглеског језика долази нам термин „Boogeyman“ као израз који означава ентитет у својству дежурног страшила. Наравно, у инклузивном духу нашег језика, ова појава је код нас добила женски род: Бабарога. А страшило као такво има право да се изјашњава како год му је воља, независно у ком роду му гласи номенклатура.

А овдашња Бабарога је, изгледа, толико моћна, да је у стању да поведе ново ослобађање Косова, Вуковара, Црне Горе, Куала Лумпура и Торонта. Не би се, наравно, страшило ту зауставило, него би све проевропске елементе друштва ловио попут мехура из серије „The Prisoner“, клао и служио на трпези за којом седи Боцан Харченко лично.

Тако се бар стиче утисак читајући коментаре Ивана Живкова, Паулија Теофиловића, Зорана Радовановића и осталих који још увек не могу да се опораве од једне појаве Мила Ломпара на студентском протесту, иако он чак није наведен ни као члан листе, а камоли један од носилаца.

А зашто баш Ломпар као дежурно страшило? Зато што је излишно бирати било кога из редова блиских власти, али ваља одржавати идеолошку поделу за замајавање јавности и сопственог мехура симпатизера.

Наравно, не кажемо да је Ломпар беспрекорна личност сам по себи, већ да је одабир њега за дежурно страшило више заснован на неопходности (по сваку цену) идеолошког раслојавања, а мање из разлога што он представља неку реалну опасност по такозвану Европску листу, као и по Студентски покрет (који је, опет, идеолошки застранио јер, о ужаса!, не игра у ритму ЕУ музике).

Ломпар је истовремено далеко од власти да његов одабир за бабарогу није отрцан и очигледан, а опет довољно идеолошки обојен да проЕУ опозиција може да га стави наспрам себе и упире прстом, проглашавајући га кривим за све лоше што их сналази.

Право страшило, иако отрцано, и даље ведри и облачи, стога је свака борба против лажног и самонаметнутог страшила излишна и губљење времена.