Da se ne zaboravi (vol. 1)

Ovim tekstom, „Veltšmerc“ otpočinje feljton o likovima i nedelima koji nikako ne bi smeli da se zaborave posle smene zločinačkog naprednjačkog režima.

Kada se sagleda opoziciona scena iz prošle decenije, ona više ne postoji.

Dragan Đilas je, zaista, poslednje „zvučnije“ ime, koje se bori za očuvanje „opozicionog“ kredibiliteta (za šta je dockan) i, uopšte, političko preživaljavanje (za šta je verovatno dockan).

Boris Tadić, Zoran Živković i Saša Radulović su nestali pod udarima pogrešnih političkih izbora; Saša Janković, Boško Obradović i Bojan Pajtić su se povukli iz politike (ako sagledamo prvu polovinu decenije, tu možemo ubrojati i Vojislava Koštunicu, koji je, doduše, od ranije politički irelevantan), a imamo i nekolicinu preletača – Dejana Bulatovića, Dragana Šutanovca i… glavnog junaka našeg teksta.

Ne bismo smeli da dozvolimo da se lik i nedelo Vuka Jeremića zaborave – a dodatno, treba da se zapitamo šta je on činio tokom sedam godina aktivnog političkog delanja.

Kandidovao se na predsedničkim izborima kao da je pao s Marsa, te, verovatno, uskratio opoziciji priliku da ima jedinstvenog, jakog kandidata (molimo, nemojte da vas podsećamo da je potonji izlazak nekoliko „opozicionih“ kandidata, te Belog Preletačevića, bio uslovljen Jeremićevom odlukom da, posle neuspešne kampanje za genseka UN-a, karijeru nastavi u Srbiji, te izostankom njegovog i Jankovićevog dogovora). Na izborima je osvojio polovinu glasova tog istog Belog Preletačevića.

Preuzeo je stranku od Mikija Aleksića, koji je do malo pre toga bio u koaliciji sa SNS-om – no, mora se priznati, uspešno je uspostavio stotinak odbora širom Srbije. Narodna stranka je, jedno vreme, bila najsolidnija opoziciona organizacija. Bio je kooperativan tokom protesta „Jedan od pet miliona“ i njegova stranka se – potom – prva odlučila za bojkot izbora 2020. godine. I dalje će nam u glavi ostati onaj njegov govor s mitinga (posle „Boškovog“ upada u RTS): „Ma, on odlazi do uskrsa!“. Od tada, prošlo je tačno osam uskrsa, a on još nije otišao.

Pamtimo i činjenicu da je, u neko vreme posle CoVID-a, poveo ceo glavni odbor stranke na „ferku“ s Vučićem, posle čega je dotični sleteo u hol predsedništva i davao seksističke izjave.

Tim pre, čudi nas ono što je usledilo kasnije.

2022. godine, njegova stranka nije učestvovala ni u kakvoj kampanji za opšte izbore (paradoksalno, možda zato što je Zdravko Ponoš bio zajednički predsednički kandidat opozicije, koji dolazi iz Narodne stranke – suprotno Jeremićevoj volji). Do njegovog raskola sa ostatkom labave koalicije, a pre svega sa Đilasom, do tih meseci je uveliko došlo.

2023. godine, Jeremićeva stranka nije podržala proteste „Srbija protiv nasilja“ (sa izuzetkom Aleksićevog kružoka), ali je jedva dočekala da se „nakači“ na izbore, koje su ti protesti izazvali. U međuvremenu, iz stranke odlazi Ponoš (i odvodi deo članstva), a potom, značajnije, Aleksić, koji faktički rasporuje Jeremićev projekat, ostavivši ga bez ikakve izborne kontrole krajem 2023. godine.

Posle izbornog debakla, on priznaje da „Narodna stranka više nije značajan politički faktor“ i podnosi ostavku (istovremeno kada to čini i Obradović u svojoj stranci).

Do ovog momenta, Đilas, uništitelj Narodne, bio bi jedini „bad guy“ u priči – da nije usledilo to što jeste.

A usledila je činjenica da se Vuk Jeremić posvetio karijeri međunarodnog političkog konsultanta – i to takvog, gde je on spreman „da služi Srbiji, čak i kada se ne slaže sa režimom“. U prevodu, Jeremić se udružio sa Vučićem, organizujući po svetu više događaja, kojima je šef svega i šef svih prisustvovao, gledajući da na tom planu ušićari neki poen.

Ostaci ostataka ostataka Narodne stranke, na čelu sa Vladimirom Gajićem i nekolicinom tviteraša (koji više „nisu“ u NS-u, ali eto, imaju potrebu da kažu istinu, važi mićo) tvrde da on to čini iz patriotskih pobuda, boreći se za nacionalne interese Srbije.

Jedino zaboravljaju da kažu da se, zarad toga, udružio sa crnim đavolom, u vidu najgorih izdajnika nacionalnih interesa, posle čijih aktivnosti se „Oluja“ u državnim medijima naziva „vojno-policijskom operacijom“ (a ne zločinom), a najnovija događanja na Kosovu (gde je Srbija izgubila svaki uticaj) ni ne pominju.

Vuk Jeremić je „vona bi plejboj“, a zapravo, probisvet na visokoj nozi. Cinici bi rekli da je to, u suštini, hteo da bude sve vreme, otkako je napustio vlast davne 2012. godine. U tom smislu, on je klasičan – možda i najperfidniji preletač – od svih koje smo naveli na početku teksta.

A što se tiče vas, ostaci ostataka ostataka i „bivši članovi“ Narodne stranke – moramo reći da je od vas Vlada Gajić (kakav god da je) najpošteniji. Vi koji „više niste u NS-u“ sada perfidno podržavate Studentsku listu, ne zato što ste oduševljeni njom, već da biste se, na taj način, osvetili ostatku opozicije (o kome, kao što znate, uglavnom ne mislimo ništa dobro – s razlogom).

Dajete „savete“ studentima, a onda se hvalite kako su vas „poslušali“ – a nisu, naprosto, vi ste za njih nevidljivi, a oni javno ignorišu i veće igrače na politikantskom sceničuljku, nego što ste vi. Podsmevate se kad Zeleno-levi front podrži studente, tvrdite da je to zbog istraživanja javnog mnjenja, koje ih smešta ispod cenzusa, a oni su, u mikro-svetu, barem deset puta vidljiviji od vaše „bivše“ stranke.

Otrežnjenje će stići kasno – recimo, dan ili dva pošto se neizbežne promene dogode – a shvatite da ste, podjednako poput raznih Aleksića, Aledara i Marinika – bili potpuno nebitni za nove pobednike.