Da se ne zaboravi (vol. 5)

Neko bi rekao da je teško zaboraviti lik i nedelo Nikolić Tomislava, ali ipak smatramo da je za shodno da se on nađe u ovom feljtonu – ako ni zbog čega drugoga, onda zbog opasnosti da na predsedničkim izborima, u nedostatku bolje opcije, bude „the last resort“ Zločinačkom naprednjačkom režimu (nadalje ZNR). Možda bi njegove trenutne fabričke specifikacije: domaćin čovek, osnovao patriotsku stranku, peče rakiju, ima suprugu, dva sina i živi u državnoj vi… nekima bili čak i pozitivne karakteristike. 

Odlaskom sa mesta predsednika republike u proleće 2017. godine, na Nikolića je pao plašt opskurnosti – neko bi rekao da je to pomalo čudno, no, većina se sigurno priseća da je on funkciju predsednika (koje se jedva domogao, posle decenijske borbe) obavljao u skladu sa ustavom i ceremonijalnim nadležnostima – ono što ta funkcija i podrazumeva. Ono što smo saznali između redova veoma retkih pojavljivanja u javnosti, tokom poslednjih meseci mandata, a naročito posle, jeste da je:

1. Pokušao da se kandiduje za drugi mandat, a onda je na „nagovor svog starog prijatelja, Aleksandra“, od toga odustao;
2. Postao šef Kancelarije za saradnju sa Rusijom i Kinom;
3. Dobio na trajno korišćenje vilu na Dedinju;
4. Obezbedio sinovima političko preživljavanje (jedan je bio gradonačelnik Kragujevca, a obojica su dobili žmurenje države na oba oka za nelegalne vikendice na Savskom nasipu).

No, Nikolićeva priča je znatno duža od njegovog mandatnog i post-mandatnog perioda.

Tačnije, mnogi su rekli da je njegova pobeda na predsedničkim izborima 20. maja 2012. godine, zapravo, označila kraj njegove prave političke karijere. Upravo je on, a ne Vučić, bio zaštitno lice, najpre, SRS-a (po odlasku Šešelja u Hag), a posle šizme, i SNS-a. U Radikalima je vazda bio broj 2, od starta, ranih 1990-ih, kad su se njegova lokalna stranka i ostaci Srpskog četničkog pokreta fuzionisali. Uvek je bio barem poslanik, a nakratko i potpredsednik Marjanovićeve vlade. Onda je bio i predsednički kandidat na saveznim izborima 2000. godine (ali, ko se toga već seća, kad je to bio referendumski sudar Miloševića i Koštunice). Tri godine su Radikali zapali u relativnu opskurnost (da nije bilo skandala na sednicama skupštine), a cinici će reći da je Šešeljev odlazak u Hag 2003. godine, zapravo, označio njegovo zlatno doba. 

Kada je svog šefa, svega par dana pre Đinđićevog ubistva, ispraćao u Hag, izjavio je legendarno: „Ako neko ovih dana sretne Zorana Đinđića, neka mu kaže da je i Tito pred kraj života imao problema sa nogom!“. Reče i ostade živ. Zapravo, i mnogo više od toga. 

Za razliku od Šešelja, koji je bio i ostao rijaliti zvezda, koja „želi da je blizu vlasti, ali ne nužno i u vlasti“, Nikolić je bio čovek terena. Hteo je da ga „domaćin čovek percipira kao domaćina čoveka“, kakav treba da preuzme kormilo Srbije. A iskreno, na tu kartu je uspeo da za**** mnoge. 

I tako, posle tri pokušaja (2004, 2008 i 2012.), ovaj bivši direktor kragujevačkog groblja, postade predsednik Republike Srbije…

…ok, nije išlo baš ovako brzo. Nazad na početak 2004. godine. 

Neposredno posle parlamentarnih izbora, koji su označili kraj DOS-a, tačnije, uspon njegovog desnog krila, povratak na scenu Draškovića Vuka i postavili SRS kao pojedinačno najjaču političku opciju – Nikolić je javno pozvao Koštunicu da SRS i DSS, kao dve najjače političke opcije, formiraju vladu nacionalnog jedinstva. Pak, u post-DOS-ovsko vreme, koliko god to možda kasnije delovalo neverovatno, Koštunica je ovo odbio, te je zapucao na manjinsku vladu, uz podršku povampirenog SPS-a.

Kasnije u junu, Nikolić osvaja najviše glasova u prvom krugu predsedničkih izbora (koji su debelo okasnili, tačnije, ponavljani su skoro dve godine zbog male izlaznosti) – tada Koštunica, mada nerado, podržava Borisa Tadića u drugom krugu izbora, koji na jedvite jade pobeđuje. Here comes the kohabitacija, bejbe!!!

U naredne tri godine, Radikali pokušavaju da se prikažu Evropi kao legitimna partija – da, desna i ne nužno za članstvo SCG i Srbije u EU, ali uglađena. Čak su i kooperativni oko rada na novom ustavu. 

A onda stiže čitav niz izbora od januara 2007. do maja 2008. godine: Dve ture parlamentarnih, jedni predsednički i jedni lokalni i pokrajinski. Da skratimo priču: Radikali i Toma su ih sve redom pogubili, a na poslednjim, sudbonosnim parlamentarnim posle samoproglašene nezavisnosti Kosova, SRS je čak uspeo da izgubi povoljnu poziciju pojedinačno najjače partije – iako je već postojao preliminarni koalicioni dogovor sa DSS-om i SPS-om. Da, nesavršena koalicija DS-a, DSS-a, G17+, Nove Srbije, uz do danas nerazjašnjen status SPS-a spram toga, raspala se po liniji EU versus Kosovo. EU struja je pobedila. U magnovenju hiperprodukcije politikantskih ideja, Nikolić je izjavio legendarno „Ja znam kako je to biti majka!“ na nekom mitingu ženskog krila SRS-a, a posle ovih poraza, bacio bedž sa Šešeljevom nosinom i rekao (jednom od junaka trećeg dela feljtona): „Neću više da budem gubitnik“. 

Nikolić i Tadić se tažno susreću, a onda se u priču uključuju Miki Rakić (nadamo se da gori u najdubljem kazanu u paklu) i junak sledećeg dela teksta. Radikali se cepaju i, posle par nedjelja, nastaje Srpska napredna stranka. Rebrendirana po najsavremenijem metodu, proevropska, konzervativna. Zapravo, ono što su Nikolić i Vučić pokušali još 2004. da učine od Radikala, pa im nosonja iz Haga nije dozvolio. Ok, istorija će dokazati da je Služb… Šešelj i iza SNS-a, ali, ostavimo istoriju istoričarima. Kad smo kod toga, seća li se neko priče da je, posle Tominih inicijalnih planova da se separatiše od Radikala, Vučić hteo da preuzme stranku, a tek kada je Šešelj rekao „Ne“, rešio da napusti SRS… a posle preleti u SNS?

Startna pozicija SNS-a nije bila toliko dobra. Prvo je valjalo zagrabiti od biračkog tela Radikala, te ih ubediti da je novi pro-EU kurs, zapravo, zdrava priča. Građenje rejtinga je išlo sporo. Prva pobeda su bili neki opskurni opštinski izbori na Voždovcu. Tačnije, tih godina je pro-EU koalicija gubila znatno više glasova (odlazak u neodlučne) nego što su Naprednjaci dobijali. Istraživanja su pokazala da čak ni prvorazredna cirkuska predstava, zvana „Štrajk glađu na stiroporu“ (glavnog junaka ovog teksta – što je on predstavio kao „vrhunsku hrišćansku žrtvu“ – jedino nam nije jasno otkada je to potencijalni suicid hrišćanska žrtva) nije urodila plodom. 

U to neko vreme, raščulo se da je naš Toma rešio i da masterira – samo, ni sam ne zna šta, niti zna na kom univerzitetu. Zna se, jedino, da je dobio diplomu.

Pata-karte su bile na redovnim izborima 2012. godine. U prvom krugu predsedničkih, vodio je Tadić (a pitanje da li je imao prava da se kandiduje za treći mandat, veoma je dubiozno), dok su Naprednjaci imali blagu prednost u skupštini. No, nedovoljnu. SPS je već podržao Tadića i DS, činilo se da Koštuničina podrška SNS-u neće biti dovoljna.

Šta se desilo između dva kruga predsedničkih izbora, pitanje je od milion dolara. Da li su se Tadić i ekipa previše uljuljkali usled istorijske statistike, koja je poručivala da su uvek pobeđivali, pa će i tada? Da li je na planu kampanje došla do izražaja činjenica da je između gradskog odbora DS-a (Đilas) i Tadićevog kružoka (predvođenog glavnim likom narednog teksta) tinjao sukob, pa je kampanja zamrla? Da li je spoljni faktor (EU, kome je Vučić obećao da će „isporučiti“ neke stvari) bez slučajnosti čestitao Nikoliću pobedu već u popodnevnim časovima?

Bilo kako bilo, bilo je što biti ne može i Nikolić je postao predsednik, uz veoma, veoma malu razliku. SPS je svoju podršku preusmerio na SNS, a u naredne dve godine – čak i na lokalu, koalicije će se prestrojiti prema novom lideru…

… s tim što to nije bio Nikolić, već velika zvezda u još većem usponu. Jasno je o kome govorimo. Da, u nekom smislu, Tomin politički život jeste se završio tom izbornom pobedom.

Ako se nešto mora priznati, to jeste da se Nikolić, tokom predsedničkog mandata pridržavao ustavnih ovlašćenja, tako da njegovo vreme na mestu šefa države uglavnom pamtimo po abnormalnoj količini ordenja koje je podelio, izgradnji crkvenog imanja u rodnoj Bajčetini i pečenju rakije. 

A malobrojne informacije koje stižu do nas prethodnih godina govore o tome da je sa sličnim „lajfstajlom“ nastavio i posle. Samo ne znamo šta će mu u tom slučaju državna vila. A i nadajmo se da neće ponovo poslužiti kao nečiji pion u pokušaju da se očuva na vlasti.