Da se ne zaboravi (vol. 9)

„Usaftali lelujavi kancerogeni mehur Vojislav Šešelj“

Tekst namerno počinjemo u tonu naslova Šešeljevih skribomanskih propagandnih logoreja na stotinu stranica, koje se pogrešno nazivaju knjigama, iako po formi, povezu i hrbatu podsećaju na to. Ovaj doktor nauka, jedan od najznačajnijih aktera nacionalne provenijencije po pojavi višestranačja, te politički otac onome što i danas vlada, makar i iz pozadine ostaje dovoljno značajan faktor da se njime vredi pozabaviti.

Isto mišljenje delila je i tadašnja služba državne bezbednosti, na čijoj meti se najmlađi doktor nauka (magistarsku tezu odbranio u Sarajevu 1977, a doktorat odbranio u Beogradu 1979.) našao još od početka aktivnog društveno-političkog delovanja 1981. godine, kada je pretendovao na mesto asistenta na sarajevskom FPN-u, na predmetu Teorija o ratu. Ovaj bivši komunista (član je postao sa 17 godina, zahvaljujući izuzetnom zalaganju tokom zemljotresa u Banjaluci) vrlo brzo uspostavlja kontakt sa krugom prosrpskih intelektualaca u Beogradu. Njegov krivični dosije počinje da se popunjava kada Šešelj u direktnoj borbi za asistentsko mesto protestuje protiv plagijata u doktorskoj tezi Brana Miljuša (fan fekt: oca aktuelnog ekonomskog sekretara SSP-a, Branka), tada istaknutog mladog političara. Ovaj politički sukob pretvorio se u krivični i završio Šešeljevim izbacivanjem sa fakulteta i, konačno, zatvorskom kaznom u trajanju od osam godina. Zenica bluz, pak, svirao je svega 22 meseca, od toga pola godine u samici zbog, citiramo: „anarholiberalističkih i nacionalističkih pozicija“ čime je počinio „krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja“.

Po izlasku iz kruga Zeničke kaznione, Šešelj avanzuje na nivo „građanske desnice“, gde ostaje sve do uspostavljanja kontakta sa vojvodom Momčilom Đujićem početkom devedesetih. Tada od vojvode lično dobija na račun značajna novčana sredstva kako bi, u sumrak socijalzma, obnovio Četnički pokret, odnosno naslednika JvuO, te sve militantne prosrpske elemente stavio pod jednu krovnu organizaciju.
Kao što znamo, to nije bio slučaj, jer naš Voja odlučuje da novcem raspolaže na svoju ruku, te u zoru višestranačja vaskrsava Radikalnu Stranku, dodajući joj prefiks Srpska, kako bi je dodatno odredio nacionalnim okvirom, čime de fakto on postaje vođa, a ne prvi do Đujića. Potonji  Šešelju zvanično oduzima vojvodsku titulu, no ovaj ne haje mnogo za to, te sam sebe naziva vojvodom, delimično zato što je Momčilo Đujić i dalje u egzilu u SAD i ne može mnogo da utiče na njega, a delimično jer mu ego ne dozvoljava da nosi bilo koju manju titulu u budućoj preraspodeli vlasti.

A njegov odnos prema vlasti nije ništa manje zanimljiv. Iako zvanično u opoziciji, nije se ustručavao od podrške režimu, od 1991, pa do današnjeg dana. Upravo zahvaljujući njemu, početkom devedesetih smenjeni su Milan Panić kao premijer i Dobrica Ćosić kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije. 1992, pošto je Šešelj postao republički poslanik, „zvanična struktura i kompletan aparat SPS-a omogućio je da se finansira i materijalno napravi infrastruktura SRS-a“, po citatu Nebojše Čovića. U to vreme, Milošević je rekao da mu je Šešelj omiljeni opozicioni političar zato što ne prima novčanu pomoć iz inostranstva (zanemarimo Đujićeve dolare zahvaljujući kojima je Šešelj i počeo stranački uspon) i zato što je „dosledan u izražavanju svog mišljenja“, dok Šešelju na pamet nije padalo da pod znak pitanja dovede autoritet tadašnjeg predsednika Srbije. Zahvaljujući Šešelju, Milošević je na domaćem planu izgledao kao vođa blagonaklon prema (tada popularnom) radikalnom nacionalizmu, a na stranom terenu kao vođa koji, eto, i nije najgore što Srbiji može da se desi. Zahvaljujući Miloševiću, Šešelj je mogao na miru da jača svoju stranku i da istovremeno izgradi imidž čoveka koji izgovara sve ono što Milošević (iz ovog ili onog razloga) ne sme i ono što „običan narod“ misli. No, već septembra 1993. godine, dolazi do politickog sukoba između Šešelja i Miloševića, kada su radikali precenili sopstvenu snagu, a Milošević zbog propasti Vens–Ovenovog plana blokirao Republiku Srpsku. Verujući u masovnu podršku svojoj politici, SRS je krajem 1993. u republičkom parlamentu inicirao smenu vlade Nikole Šainovića, na šta Milošević odgovara prilično oštro: raspuštanjem skupštine i raspisivanjem novih izbora. Istovremeno, SPS izdaje saopštenje u kome navodi da će se zalagati za razjašnjenje „Šešeljevog učešća i ličnog doprinosa u formiranju paravojnih formacija na području RSK i RS („Tigrovi“ Željka Ražnatovića Arkana i „Četnici“ povezani lično sa Šešeljem) i zločina koje su počinili nad civilnim stanovništvom, i hrvatskim i muslimanskim i srpskim“. Prvo verbalni sukob sa Mirom Marković, potom pljuvanje Radomana Božovića, dodeljuju mu još osam nagradnih meseci mirovanja u zatvoru, te oduzimanje poslaničkog mandata. No, tek što je pušten, Šešelj je ponovo osuđen na šezdeset dana zatvora, ovog puta zbog organizovanja protesta u Gnjilanu (odnosno, ugrožavanja javne bezbednosti) zajedno s Tomislavom Nikolićem. Puštanje iz zatvora zgodno se poklopilo s početkom pregovora u Dejtonu, što je Šešelju pružilo dobru priliku da pokaže kako još ima snage – u to vreme, svoju politiku baziraće uglavnom na kritici lika i dela Slobodana Miloševića, a stepen sukoba bio je takav da je retko ko mogao da pretpostavi da će se socijalisti i radikali ikada više zbratimiti.

1996. godina, te protesti studenata i koalicije „Zajedno“, dokazuju da zajednički neprijatelji brže zbratime ljude nego zajednički ciljevi. Dok je Milošević na demonstrante slao policijske kordone i režao na njih putem agilnog novinarskog kadra RTS-a, Šešelj je ukazivao na neslogu opozicionih lidera, na „iz inostranstva plaćene studentske lidere“, na zastave stranih zemalja koje su se pojavljivale na protestima. Ukratko, na sve ono što je i te kako godilo biračkom srcu onih koji nisu bili ni za Miloševića, ali ni za „ove na ulici“. Valja, pak, napomenuti da se Šešelj u sadističkim fantazijama zadovoljio samomahanjem pištoljem na studente koji su ga gađali sapunom te mu skandirali kako su mu ruke krvave.

Sve to je, naravno, urodilo plodom: na izborima u septembru 1997, koje je bojkotovalo 12 opozicionih stranaka, Šešelj opet osvaja više od milion glasova i dobija čak 82 poslanička mesta. Iako iz tog perioda nema pravih dokaza o saradnji Šešelja i Miloševića, poznato je da su iza smene Zorana Đinđića s mesta gradonačelnika Beograda u oktobru 1997. podjednako stajali i predstavnici Srpskog pokreta obnove i Šešeljevi radikali. Uostalom, teško je zaboraviti nasmejana lica Vuka i Danice Drašković, Vojislava Šešelja i Bogoljuba Karića okupljenih u jednoj beogradskoj kafani u maju 1997. Već marta 1998, Radikalima pripada 15 ministarskih mesta u novoj vladi Mirka Marjanovića, od čeka dva potpredsednička – ovakva zastupljenost radikala bila je izgleda dovoljna da Šešelj zaboravi na tvrdnje o tome kako su ga socijalisti pokrali na tek završenim predsedničkim izborima (na kojima je Milan Milutinović pobedio Šešelja kao predsedničkog kandidata).

Ajmo opet PETI DESETI; novembra 2000. u intervjuu za „Reporter“ upitan kako je mogao da uđe u vladu s ljudima koji su ga hapsili, Šešelj je objasnio: „Nisam ja bio u Vladi Srbije zato što volim Miloševića, nego zato što sam smatrao, i danas smatram, da je to bio interes srpskog naroda i srpske države.“ Istom prilikom, Šešelj je rekao da su se 1998. nad Srbijom „nadvijali tamni oblaci“, da je „proamerička štampa“ počela mnogo da ga hvali, da je „osetio o čemu se radi“ i da, zahvaljujući svemu tome, „nije bilo alternative“. Šešelj i Milošević su tek po formiranju vlade narodnog jedinstva zablistali u pravom svetlu.

Zaista, istorijske su tekovine njihove koalicije, a retki su oni koji će ikada moći da zaborave sledeća (ne)dela:

• Referendum o (ne)prihvatanju učešća stranih predstavnika u rešavanju kosovskog problema (završio se bombardovanjem i prihvatanjem čitave NATO armije i i danas aktivne američke baze na Kosovu);
• Zakon o informisanju koji je sahranio mnoge ovdašnje nezavisne medije (i Slavka Ćuruviju… doslovno);
• Zakon o univerzitetu od čijeg se dejstva univerzitet dugo nije oporavio (a neke i danas inspiriše);
• Usvojen i ubrzo povučen Zakon o posebnim pravima i obavezama izabranih lica (koji je garantovao doživotnu materijalnu sigurnost narodnim predstavnicima – ovih dana se nezvanično primenjuje u praksi).

Naravno, raspodela uloga ostala je takva da Milošević vodi poslove u rukavicama (sastanak sa Ričardom Holbrukom), dok Šešelj obavlja „heavy lifting“ napadajući profesore univerziteta, opozicione lidere i novinare (Slavko Ćuruvija, kako to poznato zvuči).

Postpetooktobarski period poznat je po Šešeljevom boravku u kaznioni Haškog tribunala, gde je otišao 2003. Govorka se, pak, da se dobrovoljno prijavio, kako bi ovde izbegao mnogo goru kaznu, a na osnovu „dekonspiracije radnika, saradničkih veza i pozicija Službe.” Januara 2001. objavio je kompletne stenograme sa sednica dva anketna odbora Skupštine SRJ o Pavlu Bulatoviću, sve klasifikovano kao državna tajna, čime je kompromitovao ne samo poverljive podatke, sredstva i metode rada civilnih i vojnih službi, već i intimni život nevinih civila. Boravak u Hagu i sučeljavanje sa izjavama, stavovima i delovanjima tokom devedesetih delovali su kao odmor spram onoga što bi ga dočekalo da mu se (brojimo li koji put?) sudilo ovde.

Njegova cirkuzantska, klovnovska crta, ukombinovana sa masivnim egom, nije bila nova pojava onima koji su ga poznavali i pratili. Kvalifikacija njegove ličnosti iz CRDB Sarajevo dosta je precizna: „Nadmen, odnosi se sa omalovažavanjem prema saradnicima i poznanicima, neprijatan, tvrdoglav; jednom rečju nepodnošljiv karakter.“ Uostalom, to je trebalo biti jasno čim je prvi put zamahnuo pištoljem u skupštini, što je znao da ponovi više puta. O izjavama za medije, te zarđalim kašikama, korama od banane i večitom verbalnom nadmudrivanju sa Haškim tribunalom, izlišno je pričati, jer svakome ko je odrastao ranih dvehiljaditih Šešelj je poznat isključivo kao neki proto-mim, takoreći viralni lik koji je preoblikovan u novoj virtuelnoj stvarnosti, poput kovača iz Svetlića, Bobe Smrada, Stevana, Hari Potera i sl. Čini se da je toga bila svesna i nova vlast (podsetimo se, nastala od separatističkog krila SRS-a), koja je posredno uticala na to da, nakon 11 godina, vojvoda ipak dođe kući. Naravno, iluzorno je očekivati da se nije skućio na najnovijem medijskom bastionu, a pod patronatom nekadašnjeg Mirinog protežea, Željka Mitrovića.

Njegov literarni rad je neodvojiv od neurodivgerentne crte njegovog karaktera. Još iz studentskih dana bio je poznat kao neko ko više vremena provodi u čitaonici nego kod sopstvene kuće. Za razliku od većine kolega, ispite je jedva čekao kako bi pred akademskom pozornicom pokazao svoj dar za učenje, razumevanje i, nadasve, priču bez kraja. Skribomanija mu, takođe, nije nimalo strana; sa usponom SRS čini se da je, makar kvantitativno, bio produktivniji nego Lafajet Ron Habard sa serijalom „Misija: Zemlja.“ Provokativni naslovi, luksuzni povezi i omoti, kvalitetna štampa – nije se štedelo na samopromociji. Ipak, ako jedan serijal valja izdvojiti, jeste jedan koji iza naizgled običnog naslova „Dr Vojislav Šešelj: Policijski dosije“ krije dragocenu građu za istoričare političkog života, ratnih zločina i kriminala. Ove četiri knjižurine u izdanju Srpske radikalne stranke zbirka su dokumenata organa Državne bezbednosti koje je vlada Srbije svojim zaključkom od 8. marta 2007. (potpisao Vojislav Koštunica) dostavila Timu za odbranu Vojislava Šešelja „uz obavezu da navedenu dokumentaciju neće javno objavljivati i koristiti, osim u predmetu protiv optuženog Vojislava Šešelja pred MKT“ (Haškim tribunalom). Po rečima sastavljača u predgovoru, deo ostalih dokumenata dobavio je „samo njemu znanim putem prof. dr Vojislav Šešelj“.

Ako neko, pak, ima vezu u SRS i dođe do ovih knjiga, ima ekskluzivnu priliku da iz pera službe Državne bezbednosti pobliže sazna detalje o najmlađem doktoru nauka u istoriji jugosfere. Nama, kao običnim čitaocima, dovoljno je zaključiti da u politici opstaju isključivo oni koji su dovoljno prilagodljivi da budu blizu vlasti, a dovoljno zapaženi da svojoj ciljnoj publici uspešno prodaju priču o principima. Idolopoklonstvo ka liku Šešelja, pak, zavređuje posebnu MKB šifru, skupa sa idolopoklonstvom ka drugim ličnostima koje olako obrću priču kad zagusti.