Da se ne zaboravi (vol. 10)

Ako bismo opisivali političku karijeru Velimira „Velje“ Ilića, ona se može opisati kao karijera lokalnog lidera sa jakom bazom u Čačku, koji je uspeo da se nametne na nacionalnoj sceni kroz kombinaciju opozicionog aktivizma (posebno 2000. godine), osnivanja sopstvene stranke i dugogodišnjeg učešća u vladama kao ministar zadužen pretežno za infrastrukturu i građevinarstvo.

Njegovi počeci  i lokalna baza upravo je rodni Čačak, gde je i rođen 28. maja 1951, diplomirao je na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, radio u građevinskim firmama, a od 1986. se bavio privatnim preduzetništvom. Magistrirao je 2005. godine.

U politiku ulazi 1990. kroz Srpski pokret obnove (SPO), gde brzo napreduje (bio je potpredsednik i predsednik lokalnog odbora). 1996. je izabran za gradonačelnika Čačka (pobedivši kandidata SPS-a), a ponovo 2000. godine. Čačak je u tom periodu bio jedno od uporišta anti-miloševićevske opozicije.

Krajem 1997. napušta SPO (neki izvori navode da je isključen) i 1998. osniva „Novu Srbiju“, čiji je predsednik i danas. Stranka je desničarsko-konzervativna, sa elementima populizma i monarhizma, i uglavnom je funkcionisala kao manji koalicioni partner.

No, ipak treba biti fer. Njegova uloga u 5. oktobru 2000 bila je nesporno velika.

Ilić je imao istaknutu ulogu u padu režima Slobodana Miloševića. Organizovao je i predvodio dugu kolonu vozila, autobusa i kamiona iz Čačka ka Beogradu 5. oktobra 2000, koja je prošla kroz brojne policijske blokade. Napomena za mlađe generacije: „Nova Srbija“ je, inače, bila deo Demokratske opozicije Srbije (DOS-a). Tada je izabran i za poslanika u saveznom parlamentu.

Što se tiče njegove  ministarske karijere, ona je podjednako turbulentna i proteže se kroz četiri mandata u različitim vladama, sa fokusom na infrastrukturu, kapitalne investicije i građevinarstvo:

1. Ministar za kapitalne investicije (3. mart 2004 – 15. maj 2007.) u vladi Vojislava Koštunice.
   
   
2. Ministar za infrastrukturu (15. maj 2007 – 7. jul 2008.) u drugoj Koštuničinoj vladi. U tom periodu, 25. januara 2008. u Moskvi potpisao je sporazum o energetskoj saradnji sa Rusijom (uključujući pitanja gasovoda i prodaje većinskog paketa NIS-a Gazpromu. Kao što znamo, ovih dana se to tumači kao veoma kontroverzan potez).

3. Ministar za građevinu i urbanizam (27. jul 2012 – 27. april 2014.) u vladi Ivice Dačića.

4. Ministar bez portfelja zadužen za vanredne situacije (27. april 2014 – 11. avgust 2016.) u vladi Aleksandra Vučića.

Tokom ministarskih mandata bio je jedan od ključnih ljudi za puteve i veće infrastrukturne projekte. „Nova Srbija“ je u tom periodu bila u koalicijama (prvo sa DSS-om, kasnije sa SNS-om), što mu je omogućilo ulazak u vladu iako je stranka bila relativno mala.

Posle 2016. „Nova Srbija“ postepeno gubi uticaj: izlazi iz koalicije sa SNS-om, na izborima 2020. ne prelazi cenzus, a od tada nema poslanike. Ilić i dalje vodi stranku i povremeno se pojavljuje u javnosti (uključujući kritike vlasti i podršku pojedinim protestima).

Njegovu karijeru karakterišu:

1. Jak lokalni autoritet i pragmatičan pristup koalicijama.
Velja je skoro uvek Direktan, a ne retko bi imao grub i šaren rečnik, što je dovelo do brojnih kontroverzi (sukobi sa novinarima, oštre izjave prema političkim protivnicima, incidenti poput fizičkog napada na novinara 2003. itd.);

2. Sposobnost da se održi na sceni kroz više političkih ciklusa kao „mali, ali koristan“ koalicioni partner;

Ukratko, Ilićeva politička i naročito ministarska karijera je karijera iskusnog lokalnog političara koji je uspeo da se nametne kao ministar infrastrukture u nekoliko vlada, ali čija je stranka ostala marginalna, a lični stil često kontroverzan.

No, ipak, velika mrlja na političku karijeru Velje Ilić bio je ulazak u vladu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića 2014 – 2016, pogotovo jer je on 14 godina ranije bio jedan od vidljivih predvodnika 5. oktobra 2000. Zato je ulazak njegove stranke u koaliciju sa SNS-om 2012. (prvo podrška Tomislavu Nikoliću na predsedničkim izborima, a zatim ulazak u vladu Ivice Dačića i kasnije Aleksandra Vučića) za mnoge bivše saborce iz DOS-a i širu demokratsku javnost izgledao kao principijelna greška ili čak izdaja. Doduše, valja ovde biti pošten, pa reći da Ilić nije bio ni izbliza jedini koji je 2012. odlučio da promeni tabor, a kao što rekosmo više puta, ovo nije odavalo utisak promene dresa – jedina percipirana promena je bio odlazak DS-a i ulazak SNS-a.

Ilić je u tom trenutku već bio iskusni koalicioni političar (bio je ministar i sa Koštunicom), pa je deo javnosti očekivao da ostane dosledniji „petooktobarskom“ nasleđu.

Iako u medijima nije bilo nijednog velikog, organizovanog talasa javnih napada baš od strane najbližih DOS-ovih lidera u trenutku formiranja vlade 2012, zamerka je postojala u političkim krugovima, među bivšim saradnicima i u delu javnosti koja je 5. oktobar smatrala vrednosnom prekretnicom. Kasnije, kada je Ilić i sam počeo da oštro kritikuje Vučića i SNS (posle 2016), ta zamerka je još više dobijala na težini – jer su ga neki podsećali da je i sam bio deo te vlasti.

Tada je ulazak u koaliciju 2014. branio pragmatično: „Nova Srbija“ je bila mala stranka, SNS je pobedio, a on je hteo da zadrži uticaj na infrastrukturu i da „radi“. U novije vreme (npr. krajem 2024.) otvoreno je priznao da mu je podrška Nikoliću 2012. bila „najveća greška“, navodeći da je tada bio „jezičak na vagi“ između Nikolića i Tadića i da ga je Nikolić ubedio argumentom da „jednom Šumadinac bude na čelu Srbije“. Kasnije je tvrdio da se razočarao kada je video kako se stvari razvijaju.

Ipak, odluka da se uđe u Vučićev kabinet ostala je jedna od trajnih mrlja na njegovoj biografiji – kontrast između čoveka koji je 2000. rušio jedan režim i čoveka koji je 12 godina kasnije ušao u vladu sa ljudima koji su izrasli iz političke struje koja je tom režimu bila bliska.

Ipak,  ulazak  u SNS – SPS  koaliciju 2014. u velikoj meri zapečatio njegovu političku karijeru u smislu ozbiljnog uticaja i relevantnosti.

Da, ulazak „Nove Srbije“ u SNS-ovu koaliciju 2012. (podrška Nikoliću, pa ministarska mesta u Dačićevoj i Vučićevoj vladi do 2016.) doneo mu je još nekoliko godina funkcija i medijske vidljivosti. Međutim, dugoročno je imao cenu koja se pokazala fatalnom:

1. Potrošio je „petooktobarski“ kapital. Deo javnosti i bivših saboraca iz DOS-a više ga nije video kao doslednog demokratskog političara, već kao pragmatičara koji je prešao na stranu onih koje je 2000. rušio. Ta stigma je ostala.

2. Posle raskida 2016/2017, „Nova Srbija“ je brzo postala marginalna. Na izborima 2020. dobila je 0,24 % glasova, na one 2022. nije ni izašla, a od pređašnjih nema nijednog poslanika. Stranka je ostala lični projekat Ilića, bez realne organizacione snage.

3. Priznanje da je „podrška Nikoliću bila greška“ bila je dokaz prekretnice naniže.

Iako je Ilić danas jedan od glasnih kritičara SNS-a i režima – pojavljuje se u medijima, podržava studentske proteste, nudi infrastrukturu stranke, oštro napada Vučića – to je kritika sa margine. Nema institucijsku moć, nema značajan birački korpus, i nema izgleda da se Nova Srbija vrati kao relevantan akter. Ostao je „veteran“ koji se seća boljih dana (Čačak, 5. oktobar, ministarstva infrastrukture), ali čiji je politički uticaj ugašen.

U političkoj aritmetici Srbije, taj potez je bio klasičan primer kratkoročne koristi (fotelja, resursi) naspram dugoročne cene (gubitak kredibiliteta i birača). Klasičan „salto mortale“.

Ako bismo morali da izvršimo političku  sublimaciju Velimira  Ilića od uspona preko ministarskog perioda, do današnje političke penzije, bilo bi to ovako:

Ukupna slika – Ilić je klasičan primer lokalnog lidera koji je uspeo da se nametne na nacionalnoj sceni zahvaljujući energiji, pragmatizmu i pravovremenom pozicioniranju. Uspon je bio impresivan (Čačak → 5. oktobar → ministarstva), ministarski period dug i fokusiran na infrastrukturu, a kraj relativno tih i marginalan. Ostao je prepoznatljiv, ali bez realne političke snage.

Ilić je ipak neosporno uradio i mnoge dobre stvari. Lokalni uspeh u Čačku (gradonačelnik 1996 –2004) – pobedio je SPS u najtežem periodu Miloševićeve vlasti i učinio grad uporištem opozicije.

Uloga 5. oktobra 2000. – organizovao i predvodio kolonu iz Čačka, što mu je dalo trajni simbolički kapital.

Ministarski staž u infrastrukturi (2004–2008, 2012–2016) – bio je jedan od retkih ministara koji je stvarno „radio“ na putevima i kapitalnim projektima. Pokretao je i pratio izgradnju deonica, potpisao energetski sporazum sa Rusijom 2008 (ok, za mnoge kontroverzni), i ostavio trag u putnoj mreži.

Pragmatizam – uspeo je da malu lokalnu stranku (Nova Srbija) drži relevantnom gotovo 20 godina kroz koalicije sa DSS-om i kasnije SNS-om.

Kasnija kritika – nakon 2016. dosledno i oštro kritikuje SNS, što mu daje određenu autentičnost među delom antivladine javnosti.

Stil komunikacije – grubost, pretnje, incidenti sa novinarima i političkim protivnicima su mu stalno stvarali probleme i otežavali ozbiljniju percepciju.

Nedostatak dugoročne strategije – nakon raskida sa SNS-om nije uspeo da izgradi novu političku platformu niti da zadrži organizaciju.

Istini za volju, ministarski mandati Velje Ilića nisu obeležili neki  veći skandali, ili barem nije bilo  neke velike, dokazane lične korupcijske afere koja bi ga srušila, ali je taj  period svakako bio pun kontroverzi:

1. Čuvena izjava o „kraduckanju“ (da se malo krade, ali ne previše) postala je simbolična.
2. Afera oko „Puteva Srbije“ i drumske mafije – njegov bliski saradnik i potpredsednik stranke Branko Jocić bio je u centru istrage; Ilić je bio optuživan da štiti svoje ljude.
3. Optužbe za veze sa duvanskom mafijom (preko brata) i pretnje novinarima.
4. Sporovi oko tenderskih procedura, koncesija i kasnijih kašnjenja na koridorima (uzajamne optužbe sa naslednicima).
5. Brojni verbalni incidenti (pretnje novinarima, uvredljive izjave) koji su više puta dovodili do političkih kriza u vladama.

Ukratko: ministarski staž nije bio „čist“, ali ni klasično kriminalizovan u smislu ličnih optužnica koje bi ga završile. Više je bio obeležen stilom (agresivan, lokalno-šefovski pristup) i sivoj zoni oko putarskih poslova nego jednom spektakularnom aferom.

Ako bismo morali da mu damo završnu ocenu: Uspon je bio meteorski, ali i zaslužen, ministarski period pragmatičan i delom uspešan u infrastrukturi, a politička penzija – posledica greške iz 2012. koju je i sam priznao.