O muralima

Osećam izvesnu dužnost da odgovorim na liberalistički redukcionizam Vladimira Arsenijevića, koji je mudro ustvrdio kako su murali Ratku Mladiću i Vladimiru Putinu doveli do masakra u OOŠ „Vladislav Ribnikar“.

Ne znam koju je školu završio Vladimir Arsenijević – niti kakva je ta škola, niti da li je bilo nekih murala koji su uticali na njegove životne odluke. Pak, kao bivši ribnikarac, neko ko je završio ovu osnovnu školu dobre dve decenije pre nego što će mamin i tatin sin K.K. uzeti pištolj i pobiti svoje drugare i čuvara – nalazim za shodno da jednom objasnim odnos politike, društvenog položaja i statusa ove škole.

OOŠ „Vladislav Ribnikar“ ima to jedno dodatno „o“  – stoji za „ogledna“ – ne zato da bi se isticao elitizam, naročito ne materijalni, već zato što škola služi za „ogled“ drugima kako treba postavljati i voditi nastavni program. To „ogledna“ je dato još u vreme socijalizma, kad je škola osnovana u ovom obliku 1970-ih godina, i to od strane ministarstva prosvete.

Inicijalno, preteča „Ribnikara“ je nastala kao vračarska škola još krajem 19. veka, posle je, zbog bliskih veza nastavnog kadra sa Francuskom, postala „francuska škola“ u kojoj se dobar deo nastave odvijao upravo na francuskom jeziku. Bila je četvorogodišnja, jer, podsetićemo, pre Drugog svetskog rata, osnovna škola je trajala četiri, a gimnazija osam godina – drugi deo slagalice bila je Treća muška gimnazija, koja se prirodno nadovezivala na francusku školu.  Kasnije je ponela naziv „Aleksa Šantić“.

Kada su komunističke vlasti promenile sistem i odlučile da osnovna škola traje osam godina, nasuprot „Šantića“, podignuta je škola „Slobodan Princip Seljo“, u kojoj su se održavali samo stariji razredi. U obe škole, kao i u onome što se sada zvalo Osma gimnazija (od 90-ih ponovo Treća), kadar je bio izuzetan. Ministarstvo je priznalo značaj ovog vračarskog trougla za uticaj na prosvetu u Srbiji, te je 1970-ih, zarad administrativnog olakšanja, doneta odluka da se „Šantić“ i „Seljo“ spoje u jednu školu. Tako je nastao „Ribnikar“. U vreme kada sam ja išao u ovu školu, još uvek je bilo starijeg kadra, koji je zaposlen u neku od pređašnje dve.

Naravno, činjenica da je „Ribnikar“ slovio za elitnu školu u vreme kada nije bilo ni govora o privatnim obrazovnim sistemima, privukao je veliku pažnju političara, kulturnih poslenika, sportista, itd, te su oni, zapravo, želeli da im deca budu kvalitetno školovana i obrazovana – za razliku od nekih današnjih, koji žele da im deca imaju diplome, ne nužno i „suviše“ znanja, i brzo to pretoče u keš, jelte.

Upravo u neko pozno komunističko – rano slobističko vreme – „Ribnikar“ je počeo da slovi za buržujsku školu (iako će se termin „buržuj“, u žargonu, pojaviti tek negde potkraj mog školovanja). Iako će bilingvalna nastava biti ponovo uspostavljena tek deceniju i po kasnije, škola je imala veoma jake veze sa francuskom državom – naročito sa Francuskim kulturnim centrom – ovaj jezik se učio šest časova nedeljno već od prve godine, te je provejavao određeni kosmopolitski duh kroz njene hodnike. Ove veze nisu zamrle čak ni u vreme najgore izolacije, te ni krajem 90-ih, kada su Francuzi finansirali temeljnu rekonstrukciju biblioteke (kojoj bi i danas pozavidele mnoge svetske škole!), te izgradnju medijateke. Išlo se do te mere, da je već od drugog polugođa mog prvog razreda samoinicijativno sprovedeno skraćenje časova sa 45 na 40 minuta, kako učenici starijih razreda ne bi, u popodnevnoj smeni, po mraku išli kući.

Međutim, naravno da „Ribnikar“ nije bio samonikao i svakako – nije bio otporan na ono što se dešavalo čim bi se iskoračilo u ulice Kralja Milutina ili Svetozara Markovića.

• U februaru 1997. godine, drugo polugodište, faktički, nije ni počelo, jer su prosvetni radnici mesec dana štrajkovali.
• U oktobru iste godine, naci-skinhedsi su ispred ove škole ubili njenog učenika, Dušana Jovanovića.
• 24. marta 1999, dve trećine učenika nije došlo kada su počele da pristižu vesti kako je bombardovanje neizbežno. Nas ostale, nastavnici su morali da „eskortuju“ do roditelja. Posle, naravno, tri meseca nismo imali nastavu. Tačnije, šest, sve se nadovezalo na „pravi“ letnji raspust.
• U sedmici kad je bio 5. oktobar, nismo imali nastavu.
• 12. marta 2003. godine, nastava je prekinuta, baš kao i 18. marta 2004 (dan posle pogroma Srba na Kosovu).

Ali, jedna činjenica slovi – iako nismo bili izolovani od spoljašnjih događaja, unošenje politike u svakodnevni život škole bilo je nezamislivo. Znali smo da je cela porodica jednog drugara u SRS-u, te i da on neguje takve stavove, ali se na tom saznanju svaka priča i završavala. Njegova svakodnevna interesovanja bila su ista kao i kod svih drugih.

Međutim, „Ribnikar“ je imao drugu vrstu problema, koji je samo eskalirao, kako je država počela da izgrađuje drugačiji sistem „vrednosti“. U vreme dugogodišnje direktorke, zapatila se ideja da je odlična reklama za školu ako nastavni kadar čine… srodnici poznatih osoba.

Tako je, najpre za zamenu, a potom i u trajni radni odnos, primljena kćerka jednog poznatog dramaturga, koja nije znala ama baš ništa. Čak ni da održi bazičnu disciplinu na času.

Pak, daleko veći problem bila je generacijska smena psihološko-pedagoške službe. Kada je ranih 2000-ih najpre došla novi pedagog, a potom i psiholog – vrlo upitnih znanja i metoda, dužni smo ovde jedan anglicizam – „It was only a matter of time before shit was going to hit the fan“.   

U „Ribnikaru“ je uvek bilo onoga što se danas naziva „vršnjačko nasilje“, a dve osobe koje su bile dužne da to kontrolišu i suzbijaju, nisu pokazivale naročitu volju da to čine. Kada se u eksplozivnu smešu doda i to da je bilo koristoljubivih učiteljica i učitelja – nasuprot sve većem broju roditelja koji su elitizam izjednačili sa materijalnim elitizmom… samo je bilo pitanje godine kada će se pojaviti neki K.K. I pravo je čudo što su za to bile potrebne pune dve decenije.

Angažovanje „bliskog“ kadra, odnosno, politika „u Ribnikaru smeju da predaju samo njegovi bivši učenici“ – ili „zvučna imena“ – ubrzo će se pokazati kao pogubna. Škola je počela da gubi svoj nekadašnji status stican vrednosnim kriterijumima, a izgradila je nekakav građen na kronizmu.

***

Da se izrazimo fudbalskim žargonom – ostaje „žal“ što se u „Ribnikaru“ sve završilo kako se završilo. Posle maja 2023. godine, ta škola više nikada neće biti ista, makar se porušila cela zgrada u kojoj je K.K. izveo masakr (inače, nekoliko dana mi je bilo potrebno da shvatim da se to dogodilo u učionici, u kojoj je moje odeljenje pohađalo nastavu u osmom razredu). Da li je katastrofa mogla da se spreči? Ova, konkretno, jeste. Da je samo gospodin tatica pogledao malo bolje svoj sef sa oružjem, nikada se masakr ne bi dogodio.

Sistemski gledano, pak, neka druga katastrofa bi se dogodila pre ili kasnije. Ali za to ne bi bili odgovorni Vladimir Putin ili Ratko Mladić, jer oni u i na zidovima „Ribnikara“ nikada nisu ni imali mesto. Neke druge stvari, uslovljene društvenim okolnostima, jesu: nepotizam, kronizam, kadrovska degradacija i sitna podmitljivost – svi oni fenomeni, koje imamo svuda. Kada se tome doda nekažnjivost (napomena: pedagog i psiholog su vraćeni na ista mesta gde su bili do tog maja 2023. godine, a kažnjeni su smanjenjem jedne plate), čini se da se neka nova nesreća neće izbeći. A tome nisu krivi ni nacionalizam, ni levičarenje, ni liberalizam. Kriva je korupcija.